Prema podacima Gradskog zavoda za javno zdravlje, u Beogradu je od novembra prošle do 10. marta ove godine 80 osoba obolelo od morbila, malih boginja. Njih sedamdeset ili nije primilo vakcinu MMR protiv ove bolesti ili ima nepoznat vakcinalni status, osam obolelih je primilo samo jednu od dve obavezne doze ove vakcine, a samo dve osobe su vakcinisane sa obe doze vakcine MMR.
Da podsetimo: vakcinacija je namerno ubacivanje uzročnika (mikroba) ili njihovih delova u organizam, sa ciljem da se izazove reakcija imunog sistema i razvoj otpornosti na te bolesti. Vakcinacijom se sprečavaju tuberkuloza, hepatitis B, difterija, tetanus, veliki kašalj, dečja paraliza, infekcije izazvane bakterijom hemofilus influence tip B, male boginje, zauške, rubeole, i difterija i tetanus kod odraslih osoba. Što je više vakcinisanih ljudi, to je manja mogućnost od epidemije. Zato je imunizacija u Srbiji regulisana Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i Pravilnikom o imunizaciji i načinu zaštite lekovima. Prvi zakon propisuje obaveznu vakcinaciju za sve po utvrđenom kalendaru, a drugi dozvoljava svakom da sam odlučuje da li će primiti medicinsku pomoć.
Pa ipak, bez obzira na zakonske odredbe i činjenicu da je imunizacija spasila više života nego bilo koja druga zdravstvena metoda, poslednjih godina u Srbiji postoji trend odbijanja imunizacije MMR vakcinom koja, osim od malih boginja, štiti i od rubeola i zauški. Smatra se da je zahvaljujući velikom antivakcinalnom pokretu na društvenim mrežama, tokom prošle godine, na primer, u Beogradu MMR vakcinu primilo samo 80,5 odsto dece, što je najniži obuhvat imunizacije od ovih bolesti za poslednjih dvadesetak godina. Uslov da ne dođe do epidemije neke bolesti je da najmanje 95-97 odsto populacije bude zaštićeno. U protivnom, uzročnik bolesti nalazi sve koji nisu vakcinisani sa dve doze MMR vakcine tokom života (nakon prvog rođendana i pre upisa u školu). Što je više takvih lica u populaciji, rizik za nastanak epidemije malih boginja je veći. Međutim, strah javnosti od navodnih negativnih posledica MMR vakcine je veći od nastanka epidemije. Javnost je preko društvenih mreža zatrpana podacima o broju dece kod kojih je vakcina MMR izazvala autizam, i mišljenjima bez dokaza da vakcine nisu iskorenile nijednu bolest, te da ne pospešuju imunitet.
Naučno je dokazano da su zahvaljujući imunizaciji iskorenjene velike boginje, da su Evropa, Amerika i Australija oslobođene dečje paralize, difterija i tetanus neonatorum su eliminisani, a značajno je smanjen broj obolelih i umrlih od malih boginja, rubeole, zauški i velikog kašlja. Takođe, iako je ustanovljeno da je rad dr Vejkfilda, koji je 1998. godine postavio hipotezu o povezanosti primene MMR vakcine i autizma, zasnovan na netačnim informacijama, sumnja je ostala. Do Srbije je stigla tek pre nekoliko godina, i još je aktuelna.
Poslednjih godina u Srbiji, roditelji oko 2000 dece ne vakciniše svoju decu. Istina, deo ovih dečaka i devojčica su deca iz najsiromašnijih slojeva društva koje roditelji uopšte ne vode kod lekara, a deo njih nije vakcinisan zato što su tako odlučili njihovi roditelji. Član 25 Zakona o zdravstvenoj zaštiti i pravima pacijenata, omogućava svakom građaninu pravo da odbije vakcinaciju u ime uvažavanja njegovih „moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja“. Antivakcionalni blok na društvenim mrežama, zdušno informiše roditelje kako da iskoriste to pravo, a ta uputstva su potkrepljena zastrašujućim komentarima o negativnim posledicama vakcine MMR.
Na primer: „Ja sam majka deteta iz autističnog spektra. Samo mi roditelji takve dece znamo kroz šta prolazimo. Moje dete je nakon vakcine počelo da stagnira i konačno dobije dijagnozu i pri tom ima 48 puta više olova nego dozvoljeno, a žive 10 puta! Rodila sam zdravo dete koje je posle vakcine zanemelo! Sram i stid sve da bude: doktore, političare, dežurne dušebrižnike, sve!“ Ili: „Ovo više nisu one vakcine koje smo mi primali u detinjstvu. Ove vakcine su izmešane, pitajte na primer koji je sastav sadašnje BSŽ vakcine. Zapadnim ‘đavolima’ treba naša teritorija ali ne i ljudi koji naseljavaju tu zemlju.“ Primer najčešćih „pravnih“ saveti protivnika vakcine je sledeći komentar sa društvene mreže: „Kada odbijete vakcinu, prema zakonu sledeća procedura može da sledi: lekar slučaj prosleđuje sanitarnoj inspekciji, oni vam šalju nalog da vakcinišete dete, ako to ne uradite oni vas prosleđuju sudiji za prekršaje koji po zakonu može da vam odredi novčanu kaznu. Ovo se ne dešava uvek, ali se desi u nekim slučajevima. U grupi u kojoj se bavimo nevakcinisanjem i odbijanjem vakcina imali smo takve slučajeve, na primer jednog para koji je nakon toga uložio žalbu pozivajući se na Zakon o zdravstvenoj zaštiti, naš Ustav i neku konvenciju koju je naša zemlja potpisala. Sve je to odbijeno i roditelji su sada podneli prijavu sudu u Strazburu. Takođe, možete da se pozovete na verske razloge za odbijanje vakcine.“ Postojanje farmakomafije je takođe bitan argument protivnika vakcine. „Svi oni koji su za vakcinaciju su oni koji se bogate od vakcina, našu decu truju i vrše razne eksperimente a svojoj deci te iste vakcine ne daju. Ljudi probudite se, koji lekar sme da vam garantuje da vam dete neće imati posledice od vakcine. Moje dete je imalo konvulzije posle vakcine a dete iz komšiluka je dobilo autizam.“
Za snažan antivakcionalni blok, smatra se, kriva je struka. Naučnici i lekari nisu uspeli da nadjačaju laike bez obzira na to što po medijima i tribinama zdušno objašnjavaju šta je istina a šta nije.
Član 24.
1. Strane ugovornice priznaju pravo deteta na uživanje najvišeg ostvarivog zdravstvenog standarda i na kapacitete za lečenje i zdravstvenu rehabilitaciju. Države potpisnice će nastojati da obezbede da nijedno dete ne bude lišeno prava pristupa takvim uslugama zdravstvene zaštite.
2. Strane ugovornice će težiti punom ostvarivanju ovog prava, a posebno će preduzimati odgovarajuće mere:
(a) da smanje smrtnost odojčadi i dece; (b) da obezbede pružanje potrebne medicinske pomoći i zdravstvene zaštite svoj deci sa naglaskom na razvoj primarne zdravstvene zaštite… (e) da omoguće da svi segmenti društva, a posebno roditelji i deca, budu informisani … (f) da razvijaju preventivnu zdravstvenu zaštitu, savetovanje roditelja, obrazovanje i usluge za planiranje porodice.
3. Strane ugovornice će preduzimati sve efikasne i odgovarajuće mere u cilju ukidanja tradicionalne prakse štetne po zdravlje dece.
4. Strane ugovornice se obavezuju da unapređuju i podstiču međunarodnu saradnju u cilju postepenog postizanja potpune realizacije prava iz ovog člana. U tom smislu, posebno će se voditi računa o potrebama zemalja u razvoju.
Vakcinacija prati i vreme i okruženje, kaže dr Dragoslav Popović, dugogodišnji UNICEF-ov konsultant za vakcine i imunizaciju, pa se tako u našoj zemlji i zemljama regiona i vakcinacija našla u tranziciji. Naime, imunizacija – višegodišnji uspeh zdravstvenog sistema, pretvorila se u nešto na čemu treba dobro dodatno raditi da se jednog dana ne bismo neprijatno iznenadili.
„Pravo je deteta na vakcinaciju i zaštitu od bolesti, a obaveza je države – zdravstvenog sistema, društva i roditelja, da mu tu zaštitu pruže. Ta zaštita podrazumeva najbolju moguću negu deteta i zaštitu od bolesti, dostupnost svih vakcina i zdravstvenih radnika da tu vakcinu daju, i tačne informacije o vakcinama prilagođene potrebama roditelja. Bez toga, bojim se, ubrzo ćemo se podsetiti kako izgledaju bolesti koje smo zahvaljujući vakcinama skoro zaboravili.“ Doktor Popović smatra da roditelj nema pravo da u ime deteta donese odluku za koju nije kompetentan i time prepusti dete riziku da se razboli i da druge zarazi. Ovaj problem, kaže, nije samo naš. „Hrvatski vrhovni sud se pre nešto više od godinu dana vrlo jasno oglasio po ovom pitanju i došao do stanovišta da pravo ne može biti hir niti pomodarstvo. Ko je spreman da prihvati mogućnost da zbog nečijeg neznanja, zablude ili hira nekog roditelja oboli drugo dete? Ne možete tražiti pravo da vozite automobil bez kočnica zato što vam se tako sviđa. Ubićete nekog drugog.“
Problem poljuljanog poverenja u imunizaciju postoji u mnogim zemljama regiona i sveta – kaže dr Dragoslav Popović. „Jedan bosanski NVO koji se bavi pravima deteta, na primer, pokrenuo je 2004. godine kampanju protiv države s tvrdnjom da su vakcine namenjene deci lošeg kvaliteta. Debata je trajala mesecima, a ostala je ogromna šteta po poverenje u vakcine. Slično se desilo u Gruziji, kad je pokrenuta kampanja protiv upotrebe koreanske vakcine koju su dopremile međunarodne organizacije. Nakon što je razjašnjeno da je poreklo vakcine Južna, a ne Severna Koreja, kampanja je izgubila na snazi, ali sumnja nije. Ili: smrt učenika srednje škole u Ukrajini 2007. godine u vreme masovne kampanje vakcinacije protiv morbila izazvala je dramatičnu reakciju zdravstvenih vlasti: oni su preventivno hospitalizovali sve učenike te srednje škole. Taj potez je izazvao lavinu dezinformacija o vakcinama i vakcinaciji. Medijska kampanja je trajala mesecima, dirigovana sa bloga jednog novinara. Reakcija vlasti je bila potpuno neadekvatna – svodila se na tužbe i hapšenja odgovornih, uključujući zamenika ministra zdravlja. UNICEF je pokrenuo kampanju koja je, tri godine nakon incidenta, povećala javno poverenje u vakcine sa ispod 40 na 72 odsto. Samo još jedan primer kako se to radi u drugim zemljama: SAD su uvele kompjutersku aplikaciju koja roditeljima i deci šalje pozive za vakcinaciju na lične profile sa slikom njihovog ordinirajućeg lekara, kao i plakatiranje po javnim prostorima sa dramatičnom porukom ‘Oprez, opasnost od virusa morbila u našem gradu’!“
Udruženje „Roditelj“ pomaže roditeljima da ostvaruju svoja prava i jača njihove kompetencije. Dragana Skoko, predsednica ovog udruženja, kaže da im se obraćaju roditelji zato što „nemaju gde da dobiju tačne i adekvatne informacije, a država neozbiljnim ponašanjem dodatno unosi nepoverenje u vakcinaciju – dozvolili su da se prekine kontinuitet u vakcinaciji dece time što određene vakcine ne stižu na vreme i stižu za ograničen broj dece. Najčešća pitanja koja dobijamo se odnose na regulisanje odbijanja vakcinacije.“
Udruženje „Roditelj“ pokušava da motiviše zdravstvene radnike da komuniciraju sa roditeljima, da odgovore na njihove dileme o vakcinaciji, i nastoji da „pritiska državu da rešava probleme u vezi s vakcinacijom, da usklađuje zakone, da edukuje roditelje, i da zauzme čvršći stav prema onima koji dovode ljude u zabludu bez ikakvih dokaza.“
Po našem zakonu roditelj ima pravo da ne vakciniše dete jer je njegov zakonski staratelj, kaže Dragana Skoko. „Ali, veliko je pitanje da li je roditelj taj koji treba da donosi medicinske odluke i dokle seže pravo roditelja da proceni šta je najbolje za njegovo dete. Kršenje te obaveze je kršenje zakona i sa pravnog stanovišta to svakako nije dobro. Sa medicinskog takođe, to će vam reći zdravstveni radnici. Ali ostaje veliko pitanje da li se može rešiti dilema koji je zakon ‘jači’ – onaj koji kaže da roditelj ima pravo da donosi odluke u ime deteta i najbolje zna šta je za njega dobro, ili onaj koji tvrdi da je pravo na zdravlje deteta iznad odluke roditelja. Prema onome što mi čujemo, čak ni pravnici u porodilištima i dečjim bolnicama ne staju na stranu medicinskog osoblja, već roditelja. Zato bi bilo dobro i da pravnici snose eventualne posledice ukoliko deca koja su nevakcinisana budu imala zdravstvene posledice zbog toga.“
Ukoliko se vakcinacija ne sprovede do kraja osnovne škole, dete će verovatno ostati nevakcinisano, samim tim i nezaštićeno od zaraznih bolesti
Pedijatri Doma zdravlja beogradske opštine Zvezdara vode brigu o zdravlju dece iz jedanaest osnovnih i osam srednjih škola. „Na 12.000 predškolske dece oko 1080 je nevakcinisanih, odnosno oko devet odsto, što je nekoliko puta više nego u prethodnom periodu. Kod većeg broja dece je vakcinacija odložena na zahtev roditelja bez opravdanih medicinskih indikacija, dok su kod ostalih roditelji potpisali da ne dozvoljavaju dalju vakcinaciju svim ili samo nekim vakcinama, najčešće je to MMR vakcina“, kaže za „Vreme“ dr Radmila Kostić, načelnica pedijatrije u Domu zdravlja Zvezdara.
Vakcinacija je zakonom obavezna, ali za sada ne postoji način da se roditelji prisile da tu obavezu i poštuju. Dr Radmila Kostić kaže da su prilikom vanredne revizije evidencije o sprovedenoj vakcinaciji u domovima zdravlja „bili neprijatno iznenađeni brojem nepotpuno vakcinisane ili nevakcinisane dece čiji su roditelji odbili vakcinaciju. Obuhvat vakcinacije pokazuje pad koji će, ukoliko se nastavi, imati za posledicu pojavu velikog broja obolelih od davno zaboravljenih bolesti: malih boginja, zauški, velikog kašlja, tetanusa, dečje paralize, difterije… Do pre nekoliko godina nevakcinisana su bila samo deca kod kojih su postojale privremene ili trajne kontraindikacije za vakcinaciju i deca iz marginalizovanih socijalnih grupa sa niskom svešću o značaju vakcinacije i zdravstvene zaštite uopšte. Roditelji su imali puno poverenje u bezbednost i neškodljivost vakcinacije, a sve potrebne informacije su tražili i dobijali od izabranog pedijatra.“
Kakva je saradnja Doma zdravlja Zvezdara sa opštinskim školama? Dr Kostić kaže da je ta saradnja mala. „Ranije su lekar i sestra, u saradnji sa školom, obavljali preventivne preglede i vakcinaciju u školi. To je i danas moguće, i dozvoljeno zakonom, ali se sve češće susrećemo sa protivljenjem roditelja da lekar dete pregleda ili vakciniše bez pismene saglasnosti ili bez njihovog prisustva. Ukoliko se vakcinacija ne sprovede do kraja osnovne škole, dete će verovatno ostati nevakcinisano, samim tim i nezaštićeno od zaraznih bolesti. Često se dešava da se iz pedijatrijskih dispanzera po nekoliko puta bezuspešno pozivaju roditelji da dovedu dete na vakcinaciju, ili se propuštena vakcinacija nadoknađuje tek prilikom izdavanja lekarskog uverenja za srednju školu ili put u inostranstvo.“
Svaki pacijent je, po zakonu, obavešten o rizicima i mogućem ishodu lečenja, kaže dr Radmila Kostić. „Ukoliko roditelj odbije da vakciniše dete, jedino je moguće prijaviti ga sanitarnoj inspekciji Ministarstva zdravlja, koja sprovodi novčano kažnjavanje, ali se vakcinalni status deteta ni tada ne menja! U slučaju da se dete razboli ili umre od zarazne bolesti koja se mogla sprečiti vakcinacijom, odgovoran je i pedijatar koji nije, kao državni službenik, sproveo zakon.“
“Svesni toga da su cene prehrambenih proizvoda možda i najvažnija stavka kućnog budžeta i od izuzetnog značaja za održavanje životnog standarda građana, odlučili smo da upravo pred praznike, u novembru i decembru, ponudimo još povoljnije cene redovnog asortimana i tako pokažemo potrošačima da smo tu za njih u svim tržišnim okolnostima”
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
