foto: unicef srbija / giacomo pirozzi
Predškolsko obrazovanje ima dve funkcije: podstiče rani razvoj dece sa dobrobitima koje se prelivaju na celu naciju i omogućava roditeljima da rade ili nastave obrazovanje dok su deca zbrinuta u vrtiću. Koristi od ranog učenja su mnoge: deca su uspešnija u školi, što znači da neće odustajati od školovanja i da će se usavršavati, zdravija su tokom celog života zato što o njima od malena brinu stručnjaci, manje je verovatno da će se upustiti u kriminalna ponašanja, spremnija su za inkluziju i osposobljena da grade društvo koje je njih izgradilo.
Nacionalnim milenijumskim razvojnim ciljevima Srbije planirano je da do ove godine 70 odsto dece uzrasta od tri do sedam godina bude obuhvaćeno predškolskim obrazovanjem, sa posebnim naglaskom na deci iz marginalizovanih grupa. Jula prošle godine, prema podacima istraživanja Republičkog zavoda za statistiku i UNICEF-a, u Srbiji je samo 50,2 posto dece uzrasta tri do pet i po godina obuhvaćeno predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem, a iz društveno osetljivih grupa ih je znatno manje: 5,7 posto dece iz neformalnih romskih naselja, 9 posto dece iz siromašnih porodica, 27 posto dece iz seoskih sredina, dok o deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom nema preciznih podataka. U zemljama EU 87 posto dece ide u vrtiće.
Zbog uspostavljenih zakona i adekvatnih strateških okvira o obrazovanju, inostrane institucije koje se bave unapređivanjem obrazovanja dece na globalnom nivou, a među njima je i UNICEF, prepoznale su da Srbija ima potencijal i nameru da unapredi predškolsko vaspitanje i obrazovanje, pa joj raznim projektima pomažu u tome. Recimo, velikog uspeha je imao IMPRES, trogodišnji projekat koji je finansirala Evropska unija, zahvaljujući kojem je 1700 mališana iz 15 nedovoljno razvijenih opština uključeno u rano obrazovanje, izgrađeno je sedam montažnih vrtića, ustanove su dobile 10 kombi vozila za prevoz dece iz udaljenih mesta – što je sve uticalo na porast obuhvata dece u tim sredinama.
Trenutno je u toku druga faza projekta „Vrtići bez granica“ koji je pokrenuo UNICEF sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u saradnji sa Centrom za interaktivnu pedagogiju (CIP) i Institutom za pedagogiju i andragogiju, uz podršku Švajcarske agencije za razvoj i saradnju (SDC). „Kao i u prethodnoj, i u ovoj fazi je uključeno 10 opština. Izabrane su siromašne sredine, često devastirane. Međutim, svaka opština je zainteresovana da poboljša situaciju u ovoj oblasti i svaka ulaže, pa i one najsiromašnije. Mi smo prijatno iznenađeni njihovim angažovanjem“, kaže Milena Mihajlović, direktorka CIP-a. „Svojim resursima nastoje da neki zapušteni prostor pretvore u vrtić i da time ublaže problem kapaciteta, a naročito da se prostorno približe deci koja često žive u udaljenim selima. Pomažu obuku zaposlenih, prilagođavaju program potrebama dece, rade sa roditeljima, na svaki način nastoje da što više dece iz svoje sredine uključe u rano obrazovanje. Do svakog deteta se može stići. Predškolske ustanove uključene u projekat su to shvatile.“
Sekretarijat za obrazovanje i dečju zaštitu grada Beograda primio je ovog proleća 18.785 zahteva za upis u obdanište, što je za 4703 više nego prošle godine. Za jasle su konkurisala 10.324 mališana, a za vrtić i celodnevni pripremni predškolski program 8461 dete. U 17 predškolskih ustanova ima 8500 mesta i to 5800 u jaslicama i 2700 u vrtićkim grupama. Sekretarijat može da odobri dodatni prijem još 20 odsto dece, a u privatnim vrtićima ima oko 1700 slobodnih mesta. Gradonačelnik Siniša Mali je najavio da bi za tri godine, do isteka mandata gradskoj vlasti, u prestonici trebalo da budu ukinute liste čekanja za upis u vrtić.
„Ako kažemo da svako dete ima pravo na rano obrazovanje, to znači da država treba da mu to i obezbedi“, smatra Milena Mihajlović. „Među decom koja nisu u predškolskom, najviše je one iz siromašnih porodica, iz udaljenih mesta, iz nacionalnih manjina, dece sa zdravstvenim i razvojnim teškoćama. Ona nisu uključena zato što njihovi roditelji nemaju novca, nisu ni čuli da postoji predškolsko ili pak ne mogu da dovedu dete do vrtića. Postojeći projekti donekle ublažavaju te probleme. Mnoga deca nisu u obdaništima, iako su konkurisala, zato što se ne poštuje pravilnik o prioritetima u kome piše da prednost upisa imaju deca iz osetljivih grupa. U praksi imaju prednost deca zaposlenih roditelja. Vrtićima je u interesu da prime njih zato što zaposleni roditelji mogu da plate punu cenu na skali koja je formirana prema primanjima roditelja. Tačno je, naravno, da ne treba isključiti dete čiji roditelji rade u korist onog deteta koje je iz siromašne porodice. Hoću da kažem da zbog manjka kapaciteta i zbog finansijske isplativosti pravimo segregaciju. Ili: država ne bi smela da dozvoli da dete zaposlenih roditelja dobije celodnevni program, a dete iz romske porodice pohađa neki od posebnih programa u vrtiću koji se ne održava u glavnoj zgradi u kojoj su igračke i sva ostala oprema. Zatim: cena vrtića je regresirana, niko ne plaća ekonomsku cenu. To znači da država regresira i vas koji možete da platite ekonomsku cenu, odnosno da će vaše dete dobiti od države pomoć, a da detetu čiji roditelji nisu zaposleni pa zato ne može u vrtić, neće dati nikakvu pomoć. Naime: vrtić nije samo boravak u toj ustanovi već i zdravstveni nadzor, zdrava ishrana, tu su psiholozi i svi ostali stručnjaci neophodni detetu. Ono dete koje nije u vrtiću sve to gubi. To je društveno raslojavanje od najranijeg doba.“
Kapaciteti i cena su glavni razlog nedovoljnom obuhvatu dece, programi su tek iza njih, i roditeljima najmanje bitni. „Osnova programa po kojoj dalje svaki vrtić radi svoj program nije decenijama menjana. Mi na terenu vidimo da nema povezanosti između onog što želimo da postignemo u predškolskom i onoga kako se radi. Na primer, želimo da dete prihvati druga. Šta vaspitač radi da dođe do tog cilja, kako procenjuje šta se i da li se to dešava? Šta znači ocena vaspitača ‘divno su prihvatili romsko dete’? Da li se sa tim detetom druži cela grupa ili dvoje dece? Kvalitet programa varira i zavisi od pojedinca. U nekom zaseoku možete naći fantastičnu atmosferu, inovativne programe, a usred Beograda – učmalost. Nema ujednačenosti. Podsetiću da sva deca imaju prava na jednak kvalitet.“
Ne treba zaboraviti, takođe, i da su dobri zakoni, koje po oceni nepristrasnih inostranih institucija Srbija ima, nada da će jednog dana u svim vrtićima biti i dobre prakse.
Član 29.
1. Strane ugovornice se slažu da obrazovanje deteta bude usmereno na:
(a) razvoj detetove ličnosti, talenta i mentalnih i fizičkih sposobnosti do njihovih krajnjih mogućnosti;
(c) razvoj poštovanja detetovih roditelja, njegovog/njenog kulturnog identiteta, jezika i vrednosti, nacionalnih vrednosti zemlje u kojoj dete živi, zemlje iz koje potiče i civilizacije različite od njegove/njene sopstvene;
(d) pripremanje deteta za odgovoran život u slobodnom društvu, u duhu razumevanja, mira, tolerancije, jednakosti polova, prijateljstva među narodima, etničkim, nacionalnim i verskim grupama i sa licima domorodačkog porekla…
Zaposleni u Predškolskoj ustanovi „Lane“ u Aleksincu staraju se o 803 deteta podeljena u 52 grupe. Trenutno, ustanova koristi pet objekata u gradu i 24 na selu. Broj dece stasale za pohađanje pripremnog predškolskog programa (PPP) se smanjuje, za razliku od broja dece obuhvaćene predškolskim vaspitanjem i to zahvaljujući nastojanju „Laneta“ da deci učini vrtić dostupnim.
„Teritorija naše opštine je velika, Aleksinac ima 72 naselja, pa je nemoguće u svakom otvoriti objekat“, kaže direktorka PU „Lane“ Violeta Popović. Zato smo adaptirali prostore škola u naseljima, mesnih zajednica, bivših učiteljskih stanova. Sami smo završili sve potrebne radove, napravili nameštaj, uredili enterijer, sprave u dvorištima, pa nismo imali dodatnih troškova. U mnogim sredinama su nam svesrdno pomagali i roditelji. S obzirom da je roditeljima iz udaljenih sela teško da dovode decu u vrtić, u velikoj meri smo uspeli da rešimo i taj problem. Pre tri godine kombi koji je posedovala ustanova počeo je da prevozi decu iz više sela u jedan objekat. S obzirom da je ovaj način prevoza dece rasterećivao roditelje obaveze da svakodnevno odvode i dovode decu do zabavišta i nazad a neretko i da ih čekaju sve vreme boravka, prošle godine smo racionalizacijom troškova uspeli da kupimo još jedno kombi vozilo pa sad dva kombija prevoze decu iz dvadesetak sela. Zatim: kako bismo što bolje iskoristili taj prevoz i dobijeni prostor, formirali smo dve mešovite grupe. Time smo povećali obuhvat mlađe dece i omogućili im da odrastaju u stimulativnoj sredini i među vršnjacima.“
Aktivnosti i planove „Laneta“ podržava lokalna samouprava, finansira realizaciju predškolskog vaspitanja i obrazovanja u najvećem delu, a realizaciju posebnih programa u potpunosti. „Naša saradnja sa grčkim sindikatom ADEDI rezultirala je njihovom donacijom zahvaljujući kojoj smo, uz pomoć lokalne samouprave, izgradili objekat za smeštaj dece sa tri radne sobe. Plus, trenutno je u toku dogradnja centralnog objekta kojom ćemo dobiti pet radnih soba i lutkarsku radionicu. Ovom dogradnjom ćemo, nadam se, u potpunosti rešiti smeštaj dece sa liste čekanja na kojoj je najviše dece jaslenog uzrasta“, kaže Violeta Popović.
Romska deca u „Lanetu“ uglavnom su zastupljena u PPP i u kraćim posebnim programima, navodi psiholog ove ustanove Valentina Petrović. „Inkluzija se sprovodi našim nastojanjem da programima budemo što dostupniji svoj deci naše lokalne zajednice. Uvažavaju se prioriteti prilikom upisa, ali je akcenat na diversifikaciji programa, odnosno na stvaranju raznovrsnih programa kako bi se što više dece pronašlo u njima.“ Vrtić „Lane“ je poznat po programu „Igraonica“, koji je razvijen u projektu „Vrtići bez granica“ i koji je nastavio da se primenjuje i nakon završetka projekta. Program je namenjen deci od tri do pet i po godina koja nisu pohađala nijedan oblik organizovanog predškolskog vaspitanja i obrazovanja, kao i deci koja pripadaju određenim osetljivim društvenim grupama.
Izgradnjom novih objekata, otvaranjem grupa u seoskim područjima, adaptacijom raspoloživih prostora, proširenjem delatnosti predškolske ustanove i na decu koja nisu obuhvaćena nijednim vidom predškolskog vaspitanja, ova ustanova je napravila značajan korak ka ostvarenju strategije razvoja obrazovanja u Srbiji.
Šta deca misle o dečjim vrtićima, bila je tema istraživanja Instituta za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, koje je rezultiralo knjigom Gde stanuje kvalitet: istraživanje sa decom prakse dečjeg vrtića profesorke Dragane Pavlović Breneselović. Istraživanje je urađeno u okviru projekta o kvalitetu obrazovanja koji je finansiralo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnologije, a izdavanje knjige omogućio je UNICEF Srbija.
U istraživanju je učestvovalo 50 petogodišnjaka iz 30 vrtića Srbije. Dragana Pavlović Breneselović navodi da „tri četvrtine dece gaji pozitivne emocije prema vrtiću i isto toliko njih smatra sebe važnim i potrebnim u vrtiću. Međutim, tek polovina dece smatra da vaspitač zna šta oni vole da rade. Ostali ne dele takvo mišljenje zato što, kako kažu, nikada nisu pitana ili zato što ono što se radi u vrtiću nije ono što oni vole. Da je učenje glavni razlog zašto dolazi u vrtić, smatra 44 posto dece, 38 posto da je vrtić mesto čuvanja dece, 20 posto dolazi zbog igre i druženja, a 12 posto zato što voli. Ovakvi odgovori dece u velikoj meri reflektuju poruke koje dobijaju od odraslih o tome zašto treba da idu u vrtić. Na pitanje šta bi rekli drugoj deci zašto da idu u vrtić, većina dece navodi igru i druženje kao najvažnije razloge.“
Dragana Breneselović kaže da gotovo polovina dece smatra da bi dobar vaspitač trebalo pre svega da se igra sa decom i da zajedno sa njima učestvuje u aktivnostima, a 12 posto smatra dobrim onog vaspitača koji im dozvoljava da rade ono što ona vole. Očigledan je raskorak između onoga što deca smatraju odlikama dobrog vaspitača i onoga kako vide šta vaspitači rade, jer 84 posto dece ih doživljava kao upravljače, one koji „deci naređuju šta treba da rade“, koji „rade svoje poslove“, „nešto stalno pišu“, „čuvaju decu“ i „upravljaju decom“. Više od 80 posto ispitanika smatra da u vrtiću sve odlučuje vaspitačica i da oni, eventualno, imaju mogućnost izbora i odluka samo u toku igre.
Šta je poželjno i vredno u vrtiću, kao pedagošku agendu, deca navode „biti dobar“ ali u smislu konformirati se kroz poslušnost, uklopiti se i povinovati zahtevima, kao i biti „miran i tih“. Deca kažu da se „dete koje je dobro igra lepo i ćuti“, dok je samo dvoje dece navelo druželjubivost kao nešto što se u vrtiću posebno vrednuje. „Deca ne prepoznaju da se kao vrednosti podržavaju na primer samodisciplina, posvećenost, aktivizam, upitanost, istrajnost, samodirekcija, saradljivost, znatiželja – osobine koje se u stručnoj literaturi prepoznaju kao ključne za pripremu za školu i celoživotno učenje“, navodi Dragana Breneselović.
Boravak napolju ocenjuju kao važnu dimenziju kvaliteta. Pri crtanju najlepšeg mogućeg dana u vrtiću, čak 60 posto petogodišnjaka vezuje takav dan za boravak napolju. Međutim, smatraju da su nedovoljno van prostorija vrtića, i to samo ako je lepo vreme i ako su zaslužila. Važno im je i povezivanje sa svakodnevnim iskustvom i životnim okruženjem. Međutim, podaci govore o prostornoj i socijalnoj izolovanosti dece.
„Iz dečjih odgovora i priča se vidi da postoji jasna podela između igre i učenja i da dominira model učenja nalik školskom, u kome se učenje svodi na podučavanje od strane vaspitača. Aktivnosti učenja se najčešće svode na vaspitačevo izlaganje i pričanje, razgovor ili crtanje, aktivnosti učenja su obavezne, u njima odlučuje vaspitač, one su važnije od igre.“ Dragana Breneselović navodi sledeći primer iz istraživanja: Moram da radim radnu svesku. (Šta misliš, zbog čega to moraš?) Zato što na taj način učim. (Šta?) Pa ono što nam je zadano, ne možemo da biramo šta ćemo da učimo. „Samo dvoje dece ističe da im je učenje omiljena aktivnost, a jedna petina navodi suprotno. Većina dece ukazuje da su postojeće aktivnosti učenja ne samo jasno odvojene od aktivnosti igre, nego su svojom tematikom i načinom realizacije često dosadne i frustrirajuće, umesto da podržavaju detetovu unutrašnju motivaciju za učenjem. Aktivnost učenja je najčešće regulisana sistemom prinude i obaveznosti (Ideš u kaznu ako ne uradiš – sediš i ne smeš da se igraš) i nešto ređe spoljašnjom nagradom ili pohvalom (dobijem pečat na ruci jer sam znao pesmicu). Podvajanjem učenja i igre ne samo da se zanemaruje da deca najviše uče u igri i kroz igru, već se zanemaruje da se uspešno učenje upravo zasniva na obrascima koji su i u osnovi igre kao što su otvorenost, sigurnost, izazov, isprobavanje, kreativnost.“
Svako dete treba da ide u vrtić, bar malo, kaže Aleksandar Baucal, profesor razvojne psihologije Univerziteta u Beogradu. „Neki roditelji dele uverenje, koje ima dugu tradiciju, da deca od rođenja do polaska u školu rastu sama od sebe. Onda deca pođu u školu i tek tada počinju ozbiljno učenje i priprema za život. Zato se često čuje: pusti dete da uživa u detinjstvu, učiće kada krene u školu.“ Profesor Baucal kaže da „nova istraživanja ranog detinjstva pokazuju da su stvari mnogo drugačije. Period ranog detinjstva je period kada se intenzivno razvija mozak i da taj razvoj zavisi, pre svega, od stimulativnosti sredine i učenja. Iz tog razloga, deca koja imaju priliku da pohađaju vrtiće, makar nekoliko časova dnevno, kasnije budu uspešnija i u školovanju i u životu.“
Među mnogim razlozima zbog kojih roditelji ne vode decu u vrtiće (cena je na vrhu te liste) jeste i nedovoljno razumevanje važnosti predškolskog obrazovanja za rani razvoj i učenje dece. Oko polovine roditelja čija deca ne pohađaju vrtiće smatra da za to nema ni potrebe jer ima neko kod kuće ko može da ih čuva. Profesor Baucal navodi da „ekonomske analize američkog nobelovca Džejmsa Hekmena pokazuju da ulaganje jednog dolara u pohađanje vrtića donosi, na različite načine, korist u vrednosti od oko 17 dolara – deca su bolje pripremljena za školovanje pa će biti uspešnija u školovanju, nove generacije postaju kompetentnije, boljeg su zdravstvenog stanja, smanjuje se stopa kriminala, smanjuje se izdvajanje za socijalnu zaštitu i tako dalje. Svaki poslovan čovek bio bi izuzetno zadovoljan ako bi imao priliku da mu se na ulaganje od jednog dolara vrati 17 dolara. Iz tih razloga ne bi trebalo da imamo dileme da li treba da obratimo više pažnje na predškolsko obrazovanje i da povećamo ulaganja kako bi sva deca, a posebno ona koja žive u uslovima siromaštva, bila u prilici da pohađaju vrtiće. Dakle, treba uraditi dosta da bismo obezbedili svojoj deci povoljnije uslove za rani razvoj i učenje – treba povećati broj vrtića, treba raditi na širenju svesti u društvu i među roditeljima o važnosti učenja tokom ranog detinjstva i pohađanja vrtića, i treba obezbediti da deca iz siromašnih porodica dobiju podršku kako bi mogla da pohađaju vrtiće i kako ne bi bila žrtve siromaštva već od samog početka života. Ima puno toga što treba uraditi, ali preduslov za sve to je da razumemo da kao društvo ne možemo sebi da dozvolimo luksuz da zanemarimo važnost ranog razvoja i učenja.“
“Svesni toga da su cene prehrambenih proizvoda možda i najvažnija stavka kućnog budžeta i od izuzetnog značaja za održavanje životnog standarda građana, odlučili smo da upravo pred praznike, u novembru i decembru, ponudimo još povoljnije cene redovnog asortimana i tako pokažemo potrošačima da smo tu za njih u svim tržišnim okolnostima”
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
