Konvencija o pravima deteta (1989) (u daljem tekstu: Konvencija) uz prateći Fakultativni protokol o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji i Fakultativni protokol o učešću dece u oružanim sukobima (2000) najrelevantniji je međunarodni dokument u oblasti prava deteta, odnosno on predstavlja osnov međunarodne zaštite prava deteta. Konvencija detetom smatra svako ljudsko biće mlađe od 18 godina, a definisanje niza građanskih i socijalnih prava dece bazirano je na četiri principa koja su osnov primene Konvencije. Pravo na nediskriminaciju definisano je članom 2 kojim se države ugovornice obavezuju da obezbede prava utvrđena ovom Konvencijom svakom detetu koje se nalazi pod njihovom jurisdikcijom bez ikakve diskriminacije i bez obzira na pol, jezik, veroispovest, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, imovinsko stanje, rođenje ili drugi status deteta, roditelja ili staratelja, itd. U svetlu ovog principa, deca u pokretu uživaju ista prava kao i ostala deca, bez obzira što ona kao takva nisu posebno prepoznata Konvencijom. Princip najboljeg interesa deteta (čl. 3) odnosi se na sve aktivnosti koje se tiču dece, bez obzira da li ih preduzimaju javne ili privatne institucije, pravosudni, administrativni organi ili zakonodavna tela. Ovo takođe podrazumeva da se sve institucije, službe ili ustanove odgovorne za brigu, odnosno zaštitu dece prilagode standardima u oblasti sigurnosti, zdravlja, smeštaja itd. Važnost ovog principa manifestuje se u mnogim situacijama u kojima se nalaze deca u pokretu, a kada postoji niz kompleksnih faktora koje treba uzeti u obzir pri donošenju odluke o obezbeđivanju zaštite i omogućavanju dobrobiti deteta. Nadalje, Konvencija u članu 6 propisuje da deca imaju pravo na život, rast i razvoj, odnosno pravo na optimalan razvoj u skladu sa potencijalima svakog pojedinačnog deteta. Pravo na mišljenje i izražavanje mišljenja o svakoj odluci definisano je članom 12, a dopunjeno pravom na izražavanje (čl. 13), na slobodu mišljenja, savesti i veroispovesti (čl. 14), na slobodu udruživanja (čl. 15), na privatnost (čl. 16) i pristup odgovarajućim informacijama (čl. 17); sva ova prava čine korpus prava na participaciju, kao četvrti princip i uslov za obezbeđivanje ostalih prava iz Konvencije. Konvencija takođe definiše i neka prava koja su od posebnog značaja za situaciju dece u pokretu, u prvom redu pravo na zaštitu od fizičkog i mentalnog nasilja, zloupotrebe i zanemarivanja (čl. 19), svih oblika seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja (čl. 34), na zaštitu od otmice, prodaje i trgovine decom (čl. 35), kao i svih drugih oblika iskorišćavanja štetnih po bilo koji vid detetove dobrobiti (čl. 36), te nehumanih i ponižavajućih postupaka i kažnjavanja (čl. 37). Na državu se takođe odnosi i obaveza koja proističe iz člana 39, a tiče se obezbeđivanja podrške za fizički i psihički oporavak deteta žrtve nasilja, kao i podrške za njegovu reintegraciju u društvo. Nadalje, za ostvarivanje i dalje regulisanje prava neke od podgrupa dece iz opšte grupe dece u pokretu, značajan je i Opšti komentar br. 6 (2005) objavljen od strane Komiteta za prava deteta kao odgovor na povećanje broja dece koja putuju bez staratelja iz različitih razloga, uključujući potragu za boljim ekonomskim mogućnostima, konflikte i ratove, trgovinu ljudima itd. U dokumentu su takođe uočeni i brojni nedostaci u zaštiti ove posebno ranjive grupe dece. Komentar, pre svega, pravi razliku između „dece bez pratnje“ (unaccompanied children) – dece koja su odvojena od oba roditelja i drugih srodnika i koja nisu pod brigom odraslog lica odgovornog za pružanje brige, i „odvojene dece“ (separated children) – dece koja su odvojena od oba roditelja ili primarnog staraoca. U ovu grupu su, međutim, uključena deca koja su pod pratnjom drugih odraslih članova porodice. Komentar dalje tumači neke od ključnih odredbi Konvencije u kontekstu ovih dveju grupa dece. Tako se, recimo, obaveze država ugovornica odnose na obezbeđivanje istih prava za svu decu koja se nalaze na teritoriji države bez obzira na njihov imigracioni status, nacionalnost ili državljanstvo.
Pored suzdržavanja od merā koje krše prava, predviđene su i pozitivne obaveze države da obezbedi zaštitu i pomoć deci bez pratnje i deci odvojenoj od roditelja ili primarnih staratelja, uključujući mere rane identifikacije. Primena principa nediskriminacije pored zabrane diskriminacije podrazumeva i poseban tretman u odnosu na razlike u godinama i polu, dok se mere koje uključuju policijski nadzor mogu koristiti samo ograničeno, i to ne na grupnoj osnovi. Princip najboljeg interesa deteta primenjuje se tokom svih faza kretanja dece i podrazumeva jasno utvrđivanje identiteta deteta i njegovih specifičnih potreba od strane profesionalaca i u bezbednom okruženju, zatim određivanje staraoca i pravnog zastupnika ukoliko se dete dalje upućuje na administrativne i pravne procedure. Kako su deca bez pratnje i odvojena deca lišena porodične sredine, ona imaju pravo na posebnu zaštitu i pomoć države (čl. 20 Konvencije). Pod tim se podrazumeva i obezbeđivanje različitih vrsta smeštaja, pri čemu važe generalne smernice da dete ne treba lišavati slobode, da promene smeštaja treba da budu ograničene, da srodnici treba da borave zajedno, da je potrebna redovna poseta i supervizija od strane profesionalaca, itd. Što se tiče prava na obrazovanje, odredbe Konvencije se takođe nediskriminativno primenjuju – u skladu sa članovima 28, 29, 30 i 32 deca bez pratnje i odvojena deca imaju pravo na pristup obrazovanju i to u svim fazama svog kretanja i bez obzira na trenutni pravni status. Komitet izdvaja pravo na očuvanje kulturnog identiteta i jezika, kao i obavezu obrazovnih ustanova da izdaju ovoj deci potrebna dokumenta, posebno tokom pripreme za preseljenje. Pri ostvarivanju prava na najviši ostvarivi zdravstveni standard (čl. 24), uvažavaju se specifične okolnosti i ranjivost ovih grupa dece kao što je razdvajanje od porodice, trauma i gubitak, iskustvo nasilja, stresa i konflikta, te rodno zasnovanog nasilja. Član 39 posebno prepoznaje da su potrebne posebne mere za oporavak i reintegraciju dece žrtava zanemarivanja, zlostavljanja, mučenja, kažnjavanja i ponižavajućeg postupanja, što se često odnosi na decu bez pratnje i odvojenu decu.
Komitet naglašava da obaveze država ugovornica mogu postati i šire, u skladu sa razvojnim karakterom samih standarda, kao i da ovi standardi ne mogu umanjiti postojeće standarde zaštite ljudskih prava. Valja naglasiti da su države ugovornice jednako pozvane da primene sve relevantne aspekte ovog Komentara i kada se radi o deci bez pratnje i odvojenoj deci koja se kreću unutar granica jedne države. S obzirom na problem primene konvencija UN u nacionalnim zakonodavstvima, od posebnog je značaja činjenica da je krajem 2011. godine usvojen Fakultativni protokol o postupku po pritužbi, a u cilju što efikasnije primene Konvencije. Ovaj protokol treba da omogući deci, tj. njihovim predstavnicima koji tvrde da su dečija prava prekršena da iznesu pritužbu Komitetu za prava deteta, ukoliko su prethodno iscrpljeni domaći pravni lekovi; deca se time izjednačavaju sa ostalim nosiocima prava koji mogu da podnose žalbe pred međunarodnom institucijom. Konvencija o pravima deteta deo je šireg međunarodnog sistema zaštite ljudskih prava koji su utemeljeni Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima iz 1948. godine i pratećim Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima i Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine, koji svi sadrže standarde zaštite, poput garancije poštovanja dostojanstva ličnosti i zabrane diskriminacije u uživanju i zaštiti prava. Konvencija takođe objedinjuje i konsoliduje odredbe i nekih drugih konvencija UN koje su osnov zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda, a mogu se koristiti i radi zaštite prava određenih podgrupa dece u pokretu. Osim konvencija UN, u međunarodnom sistemu zaštite postoji i niz drugih dokumenata, smernica i principa koji se odnose na određene podgrupe dece u pokretu.
Tako je UNHCR usvojio Politiku za decu izbeglice 1993. godine, a u skladu sa njom i dokument Deca izbeglice: Smernice za zaštitu i brigu 1994. godine. Sledeće godine uspostavljena je Multiresorna radna grupa za decu bez pratnje i odvojenu decu, koja je okupila predstavnike vodećih organizacija iz oblasti dečije zaštite i razvila dokument Međuagencijska vodeća načela o deci bez pratnje i razdvojenoj deci. Od novijih dokumenata koji mogu biti od uticaja za uspostavljanje standarda zaštite za decu u pokretu značajne su Smernice za alternativnu brigu o deci koje je Generalna skupština UN-a usvojila 2010. godine, a tiču se principa obezbeđivanja nege za decu bez roditeljskog staranja ili dece koja su u riziku da bez njega ostanu. Smernice naglašavaju obavezu države da obezbedi monitoring alternativnog smeštaja, kao i adekvatnu negu za posebno ranjive grupe dece: napuštenu decu, decu koja žive i rade na ulici, razdvojenu i decu bez pratnje, decu tražilaca azila itd. Ovaj trend pratila je pojačana saradnja na međunarodnom planu i povezivanje različitih aktera – tako je 2011. godine osnovana Globalna radna grupa za decu u pokretu, sa namerom da se promoviše jedan sveobuhvatni pristup ovoj temi u javnim politikama, obezbedi koordinacija i poveća vidljivost problematike dece u pokretu. Grupu čini nekoliko agencija UN (UNICEF, UNHCR, IOM) i međunarodnih organizacija, a ona radi uz podršku Specijalnog izvestioca UN-a za trgovinu decom, dečiju prostituciju i dečiju pornografiju.
