Mislim da kod nas postoji pogrešna slika značaja socijaldemokratije u političkoj istoriji Srbije od XIX veka. Mislim da ju je posleratna istoriografija, naročito pod uticajem komunističke ideje, prenaglasila i da je socijaldemokratska ideja u Srbiji bila istorijski veoma slaba, da je sasvim druga politička ideja dominirala kroz drugu polovinu XIX veka i praktično do stvaranja Jugoslavije i između dva svetska rata.
Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida i posle pada komunizma neke stvari su jasne. Šta je bilo sa Komunističkom partijom koja je držala vlast? U nekim zemljama je ona transformisana, u nekima se raspala. U zemljama koje su transformisale Komunističku partiju, kao što su Bugarska, Mađarska, Hrvatska ili Poljska, imamo relativno urednu situaciju da se one zovu socijalistička ili socijaldemokratska, u Poljskoj Radnička partija, čak je zadržala svoj stari naziv. I one se smenjuju na vlasti sa koalicijama ili strankama desnice.
U zemljama gde se raspala Komunistička partija, kao što su Slovenija, Češka Republika, Makedonija – tamo je došlo do jako mnogo problema, jer tamo praktično nema jedne stranke koja je nosilac ideje levice, već imate obično veći broj manjih stranaka koje se često obnavljaju, nestaju, budu u čudnim koalicijama itd. Recimo, u Hrvatskoj je u početku, dok je vladao HDZ, bilo i drugih stranaka levice, ali one su manje-više sve nestale ili su vrlo slabe. U Hrvatskoj ste blizu situacije da se dve stranke smenjuju na vlasti. To su HDZ i Socijaldemokratska partija. To podseća malo na izvesnu političku stabilnost koja postoji u drugim zemljama Zapadne Evrope. Ista stvar je u Bugarskoj, u Mađarskoj. One jesu u koalicijama, ali su nosioci koalicija.
Srbija je imala treći put. Komunistička partija Srbije se transformisala pre pada komunizma. Pod Miloševićem, ona se transformisala u nacionalističku stranku par ekselans, zadržavajući celokupnu frazeologiju i levi program.
Kad pogledate program Socijalističke partije Srbije koji je radio akademik Mihailo Marković, ako ga gledate per se – on je velikim delom prihvatljiv svakome. Naravno, praksa te partije bila je nešto sasvim drugo. U praksi to je bila stranka koja je preuzela ideologiju srpskih nacionalista koja postoji od XIX veka. To je ideja o tome da velike sile, unutrašnje snage unutar bivše Jugoslavije rade na razbijanju te zemlje i da je Socijalistička partija Srbije jedina državotvorna stranka koja se bori za očuvanje Jugoslavije.
Poslednji višepartijski izbori u Istočnoj Evropi su bili u Srbiji i Crnoj Gori decembra 1990. godine. Milošević je u toj Skupštini imao od 250 poslanika 193-194. Apsolutnu dominaciju je imao. Mislim da je Milošević tada autentično bio popularan.
Sledeće što je za mene bitno jeste da je opozicija takva kakva je bila u Srbiji u stvari oponirala tom programu sa sledeće dve ideje – antikomunizmom i restauracijom neke slavne prošlosti, nerealne prošlosti. Pojavljuje se slogan, pre svega na mitinzima Srpskog pokreta obnove – „Bando crvena“ . Često su me pitali stranci: šta vi hoćete time da kažete?, jer oni nisu videli Miloševića kao komunistu i levičara. Srpski pokret obnove je bio najjača stranka opozicije i to je trajalo, on je bio monarhistička stranka, zalagao se da dođe prestolonaslednik itd. Nacionalistička opozicija je pokušala da se takmiči sa Miloševićem tamo gde je on već bio pobedio, ali se govorilo o restauraciji, o monarhiji, o desnim idejama.
Zanimljivo je da jedan deo pozicije nastavlja tačno sada, 2008. i 2009. godine, to što je neuspešno započeto 1991. i 1992. godine, a to je restauracija. Kod nas je ona sada više na istorijskom planu. To je ovo kopanje kostiju Draže Mihailovića, veličanje Ljotića. Većina vas nikada nije držala nijedan udžbenik istorije u svojim rukama iz koje uče naša deca. Tamo se pokazuje ogromno razumevanje za Milana Nedića i nije nimalo slučajno da se pod Koštunicom slika Milana Nedića vratila na zid u vladi, kao i slika Dragog Jovanovića, koji je bio gradonačelnik grada Beograda, ujedno i odgovoran za koncentracioni logor na Banjici.
Dakle, imate jednu partiju koja je zadržala levu frazeologiju i program, ali koja je praktično nacionalistička; imate opoziciju koja je potpuno nacionalistička. Govorim o većini opozicije, ne o celoj. Koji prostor onda imate za leve ideje i šta bi te leve ideje u suštini trebalo da izražavaju?
Mislim da za leve ideje – stvarne, autentične, socijaldemokratske ideje, nije bilo prostora. I jedino gde su stranke koje su to imale u svom programu, kao pomenuta Liga socijaldemokrata Vojvodine, mogle da nađu prostor bila je odbrana jedne veliku ideje levice, koja je u Srbiji inače potpuno marginalizovana – a to je ideja internacionalizma. A to znači solidarnosti. To je ono što se kod nas nekad s potcenjivanjem nazivalo antiratni stav. Ne znam da li znate, tokom ratova od 1991. do 1995. jedine stranke koje su održavale komunikaciju na prostoru bivše Jugoslavije bile su socijaldemokratske stranke iz bivših republika. One su sačuvale jednu od najvećih ideja socijaldemokratije, a to je ideja solidarnosti i internacionalizma. Čak i danas druge stranke u Srbiji nemaju svoj ekvivalent u drugim republikama.
Taj internacionalizam, solidarnost sa žrtvama i stav protiv rata je inače bio karakteristika srpske socijaldemokratske stranke koja je, kao što znate, veoma kritički govorila o srpskom nacionalnom programu: mislim pre svega na Dimitrija Tucovića. Ko meni ne veruje, neka pročita njegovo poslednje napisano delo Srbija i Albanija. Ja bih voleo da vidim koji bi se političar u Srbiji danas usudio, na primer, da kaže da Srbija ima imperijalne, velikosrpske pretenzije na Balkanu i da u potpunosti ignoriše postojanje albanskog naroda, da u potpunosti ignoriše činjenicu da i drugi narodi imaju svoje nacionalne aspiracije i da Srbija mora da nađe – mi bismo danas to moderno interpretirali – mora da nađe neki razuman kompromis sa drugim narodima koji žive na Balkanu.
Većina srpske socijaldemokratije je insistirala na ujedinjenju balkanskih naroda. Jugoslavija je pomerila Srbiju na zapad, Hrvatska i Slovenija su otvorile jedan drugi krug tema i, danas kada se raspala ta država, zanimljivo je da se Srbija vratila u onu poziciju koju je imala pre Prvog svetskog rata, a to je da je njen osnovni problem – kosovski problem sa Albancima isti problem koji je Kraljevina Srbija imala pre stvaranja Jugoslavije. Drugim rečima, mi smo se ponovo vratili istom krugu problema koje smo imali pre 1912. godine, pre Prvog balkanskog rata, kada je postojala Otomanska imperija i kada je to bilo nešto drugačije. Ja sam samo geografski locirao taj problem.
Četiri elementa su odgovorna za to što je jako mali politički prostor postojao za socijaldemokratske stranke. Prvi je da u zemljama gde se nisu raspale komunističke partije, one su bile nosioci leve ideje. Drugo, da je Milošević napravio transformaciju Komunističke partije Srbije u nacionalističku stranku pre pada komunizma. Neki kažu da je Milošević prvi postkomunistički lider u Evropi. Njegova Osma sednica je bila pre pada Berlinskog zida. On se opirao izborima zato što je smatrao da već ima istorijske zasluge za obnavljanje srpskog nacionalnog programa. Treće, opozicija je bila izrazito antikomunistička i zalagala se za restauraciju šta god to značilo i nije bilo prostora između ta dva bloka za nešto treće.
I konačno, taj prostor je iskorišćen onako kako je jedino mogao da bude iskorišćen u ratu i u šovinizmu, tj. kao internacionalizam, kao kontakt sa drugima i stav protiv rata. I to je dodatno marginalizovalo naše socijaldemokratske stranke.
Upravo zato što su se protivile ratu, a to nikada nije popularno ni u jednoj zemlji. Moram da navedem jedan primer, pošto se bavim istorijom psihologije – pošto je Amerika iznenada ušla u Prvi svetski rat, 1917. godine, jedan broj istaknutih psihologa nemačkog porekla je izbačen sa univerziteta u Americi 1917. i 1918. zato što su govorili protiv toga da Amerika uđe u rat boreći se protiv Nemačke. Drugim rečima, tamo gde patriotizam zaslepi ljude čak i u stabilnim demokratijama, ljudi koji se protive ratu snose teške konsekvence. Većinsko raspoloženje je da je to izdaja nacionalnih interesa.
