Srbija pred izborom

Na Fakultetu političkih nauka održana je 5. decembra tribina u organizaciji Fondacije „Fridrih Ebert“, nedeljnika „Vreme“ i Fakulteta o političkoj budućnosti Srbije u svetlu neuspešnih predsedničkih i predstojećih parlamentarnih izbora. Učestvovali su Dragan Maršićanin, potpredsednik Demokratske stranke Srbije, Mlađan Dinkić, potpredsednik G17 plus, i Nenad Bogdanović, predsednik Izvršnog odbora Skupštine Beograda i član predsedništva Demokratske stranke. Voditelj je bio Filip Švarm, odgovorni urednik „Vremena“.

Tribina je počela sa zakašnjenjem od tridesetak minuta: dvadesetak studenta štrajkača bučno je protestovalo zbog gostovanja političara na FNP-u. Uz zvižduke i povike „Napolje, napolje“, „Ostavke, ostavke“, „Zbogom partije!“ i „Januar, januar!“ (razlog štrajka je zahtev za dodatni ispitni rok u januaru), „Uprava napolje, uprava napolje!“ U ime organizatora goste je pozdravio prodekan Dragan Simić. Kako galama nije prestajala, prvih desetak minuta razgovora bilo je obeleženo kako pozivima na toleranciju tako i obraćanjem gostiju štarjkačima…

FILIP ŠVARM: Ova tribina ima naziv „Srbija pred izborom“. Nakon dugog niza izbora na kojima se glasalo „protiv“, na redu su parlamentarni izbori gdje će se glasati „za“; građani Srbije će povjerenje davati različitim političkim programima i opcijama koje više nemaju „revolucionarni“ karakter. Ovi izbori su raspisani nakon tri godine DOS-a na vlasti. Zamolio bih gospodina Maršićanina da kaže da li za te tri godine postoji nešto što je DOS dobro uradio?

DRAGAN MARŠIĆANIN: Ja bih se najpre obratio našim slušaocima iz poslednjih redova samo jednom sugestijom, jednim predlogom za razmišljanje. Vidim ovde parolu „Ljudi misle, zbogom partije“. Makar na ovom fakultetu moralo bi se znati, mislim da to vrlo dobro znate i otuda neumesnost te parole, s tog transparenta, da bez političkih stranaka, bez slobodnog stranačkog života, bez višestranačkog sistema nema demokratije. Pretpostavljam da se vi zalažete za demokratiju (JEDAN GLAS: direktnu) i onda vas molim da imate na umu ovo na šta sam vas podsetio (dobacivanje iz sale: a ne da vodite kampanju).

To je samo moje kratko obraćanje vama i molba da o tome razmislite. Imali smo pedesetak-šezdeset godina jednostranačkog sistema, sistema bez partija, bez slobodnog rada partija i mislim da znamo šta nam je taj period ostavio.

Da li je DOS-ova vlast, ili da budemo sasvim precizni – DOS ne postoji negde od leta 2001. godine, postoji samo formalno – dakle vlast čiji je kreator ideološki i u praksi Demokratska stranka, pa ću radije govoriti o vlasti Demokratske stranke, učinila nešto dobro? Učinjeno je mnogo manje dobrog nego što je moglo, nego što je trebalo, i to je osnovni problem ove vlade u odlasku, ove vlasti u odlasku.

Učinjeno je nešto dobro u oblasti pravosuđa. Tu je donet jedan set zakona koji je, nažalost, u više navrata pretrpeo izmene i zapravo onemogućio pravu reformu pravosuđa. Ali je u toj oblasti postignut izvestan dobar rezultat.

Neću govoriti o rezultatima postignutim na planu makroekonomske politike zbog toga što to nije bila nadležnost republičke vlade, a govorimo o učincima na nivou republičke vlasti. Učinjeno je dobro, naravno, u mnogim oblastima, u svakoj vrlo malo. Ali, realno, urađeno je mnogo manje od onoga što je obećano, jer da bismo ocenjivali rezultate vlasti, moramo da napravimo bilans između onoga što je ta vlast postavila sama sebi kao zadatak koji je moguće ostvariti i onoga što je ostvareno. U tom pogledu rezultati su zaista više nego loši.

FILIP ŠVARM: Pitanje gospodinu Bogdanoviću: što je ono loše iz ove tri godine DOS-a na vlasti?

NENAD BOGDANOVIĆ: Ovaj razgovor će pokazati koliko je politika komplikovana. Pretpostavljam da svi mi mislimo da se razumemo u politiku i u ono što radimo, o istim stvarima možemo razgovarati potpuno različito, potpuno se ne slagati oko toga, čak i oko toga šta je urađeno a šta nije, ali da to ne bude razgovor na nivou nekakvih ideja. Ovo proističe iz mnogo razloga. Proističe, na kraju krajeva, iz naše političke pripadnosti, iz toga koliko smo sami učestvovali u poslu koji se zove vlast i iz toga koliko smo spremni da u njoj učestvujemo i da realno ocenjujemo šta je ona uradila.

Pripadam onim ljudima koji do pre tri godine nikad nisu bili u vlasti, i nisam znao kako to izgleda. Posle tri godine velikog iskustva, moram vam reći da uopšte nije jednostavno, da je mnogo komplikovano, da su politika i vlast među najsloženijim ljudskim delatnostima u kojima je manipulacija vrlo često prisutna, u kojima su argumenti koje ljudi često iznose da bi vas uverili da je nešto tačno ili nije motivisani mnogo čime. Kad sam počeo da radim poslove koji imaju neke veze s politikom, mislim da sam mnogo toga saznao, shvatio, naučio, jer ipak sam ceo život radio dosta ozbiljne poslove i imam iza sebe nekakve, navodno, životne uspehe. Za ove tri godine sam shvatio da mnogo toga nisam naučio i nadam se da će i ovi mladi ljudi uvek biti vrlo oprezni i da će pokušati da misle kada slušaju one koji im nešto govore, pokušavaće da razumeju. Ne da im veruju nego da razumeju i, naravno, ne samo na osnovu onoga što govore nego i onoga što čine.

Mislim da je najveći neuspeh DOS-a za ove tri godine bilo upravo to što DOS nije uspeo da obavlja ovaj posao, koliko god da ga radi, u onom svom izvornom obliku kako je počeo. Naravno, mi se nećemo složiti oko toga ko je kriv, zašto to nije. Ja mislim da je bila velika greška Demokratske stranke Srbije što je vrlo rano napustila čitav taj posao… (galama u sali)

Mislim da je svojstveno mladim ljudima da i na ovakav način protestuju zbog onoga što se ovde radi, ali verujte da je ponekad dobro čuti i one s kojima se ne slažete. Zašto da ne? I to ćete naučiti, naravno. Ima vremena.

DOS je, naravno, mogao da učini mnogo više. I da nije bilo načina na koji se DOS polako raspadao, mislim da bi od toga zemlja imala više koristi i, na kraju krajeva, narod koji živi u toj zemlji. Tu je prva, suštinska razlika između mene i gospodina Maršićanina. Jer ja, na primer, ocenjujem potpuno suprotno od njega i smatram da je najveća katastrofa u ove tri godine učinjena baš u domenu sudstva.

Naime, donet je u parlamentu, a mi smo tamo sedeli zajedno, jedan zakon koji u svojoj suštini možda i nije loš, prilično je pristojan i ima dobrih rešenja, ali ima i jedan nedostatak i to ključni: prevideo je da u sudovima sede ljudi koji su vaspitani na drugačiji način, ljudi koji pripadaju drugom vremenu i koje je trebalo skloniti iz tih sudova, pa tek onda doneti takav zakon. Mislim da je od svih nivoa vlasti u ovom trenutku sudska najgora.

Naravno, većina ljudi kad nema direktnog dodira s tim, to ne razume, jer jednostavno ih se ne tiče mnogo. Najviše vidi izvršnu vlast kao predmet svojih problema, a sudsku vlast vidi tek kad se direktno sretne s njom. Znam iz posla koji sam radio da je jednostavno nemoguće danas išta normalno završiti u sudstvu. I to je činjenica. Ali, dve stvari koje su po meni ključne i koje su važnije od onih koje su urađene, jeste energičan posao na privatizaciji: suština svega u ovoj zemlji jeste da nestane društvena svojina, da nestane nedefinisana svojina i da se zna šta je čije, da se privatizacija društva, sa svim svojim manama, izvrši što je moguće pre.

Socijalna politika za ove tri godine, u možda najtežoj tranziciji koja je sprovedena u bilo kojoj zemlji – energičnoj, brzoj, sa svim negativnostima koje ona nosi – započela je, ako se sećate, a želeo bih da vas podsetim – sa četrdeset dolara prosečne plata u Srbiji u oktobru 2000. Ako znate da je nivo siromaštva po nekim svetskim merilima dolar po glavi stanovnika, i dolar i po smatra se kao ekstremno siromaštvo. Možda pet odsto njih u tom trenutku ili pet odsto nas, ili kako god hoćete, nije bilo siromašno. U Srbiji danas – prema poslednjim statističkim podacima, po analizama ozbiljnih institucija – ima deset odsto onih koji zarađuju toliko koliko je čitava Srbija, koliko su svi zaposleni u Srbiji zarađivali 2000. I od toga smo napravili veliku priču, veliki problem. I to jeste velika priča. I to jeste veliki problem.

FILIP ŠVARM: Gospodine Bogdanoviću, doći ćemo do te priče… Gospodine Dinkiću, vi ste kao guverner Narodne banke bili deo vlasti oko dve i po godine, da bi poslije postali jedan od njenih najvećih kritičara. Zašto neke stvari govorite kao političar, a niste ih govorili kao guverner Narodne banke?

MLAĐAN DINKIĆ: Ja bih najpre hteo da pozdravim i ljude koji smatraju da ne treba da postoje političke stranke. Moram da kažem da sam i ja bio jedan do onih koji su smatrali da je bavljenje politikom nešto krajnje dosadno. Nisam bio ni u jednoj stranci do pre deset meseci. Ali nekada, kada imate neku viziju i neki cilj, shvatite da neke stvari ne možete da realizujete – čak ni najbolje ideje –ukoliko nemate političku organizaciju. Dakle, politička stranka služi da bi se neke ideje i neke ciljevi realizovali u praksi.

Što se tiče našeg prisustva ovde na Fakultetu, zaista je to poziv koji smo dobili iz „Vremena“. Mislim da potpuno razumem vaše stavove, ali ono što smo mi osvojili, jednu stvar koja je dobra, jesu demokratske slobode da vi možete ovo zaista slobodno da kažete i da mi to uvažimo kao jedno mišljenje, kao što ima ljudi koji imaju drugačija mišljenja. Moramo da imamo različita mišljenja. Svi smo različiti ljudi.

Tako da imamo demokratske slobode koje nismo imali pre 5. oktobra, ali nemamo demokratske institucije. I još nešto vezano za ovo. Mogu takođe da shvatim da se jednom broju vas sve smučilo iz prostog razloga što u ovom trenutku ne postoji perspektiva. Ne vidi se jasna vizija šta će biti sa Srbijom, šta će biti sa svima vama i svima nama pojedinačno, ne znate šta ćete raditi kada završite fakultet, strepite od toga da vam možda znanje, poštenje i sve ono što imate i učite na studijama neće biti dovoljno ni da nađete posao. Potpuno mogu da razumem sve vaše strahove. Ti strahovi su se možda pojačali u poslednje dve godine, jer mislim da je posle 5. oktobra mnogo ljudi u Srbiji gajilo veliku nadu, optimizam. Kasnije se to pretvorilo u jedno dugotrajno strpljenje. I konačno, u poslednjih godinu dana strpljenje se pretvorilo u razočaranje. Dve trećine građana se razočaralo jer nije bilo pravde, narušen je sistem moralnih vrednosti.

I tu bih se vratio na pitanje. Nije tačno da sam ja tek kada sam otišao, odnosno isteran iz Narodne banke, počeo da govorim o ovim problemima u društvu. Kao guverner podneo sam 450 krivičnih prijava protiv raznoraznih ljudi u finansijskom sistemu – to je bila moja ingerencija. Poništili su nam par sudskih odluka o zatvaranju nekih banaka koje su kriminalno radile, zato što sudovi ne rade svoj posao. Ja se tu takođe ne slažem sa Maršićaninom. Mislim da je u pravosuđu zaista katastrofalna situacija. Ako je nešto najgore u našem društvu, onda je to da nema pravde, da se ne sudi po zakonu, već po tome ko koliko ima para. Korupcija je prisutna. Stručnjaci u sudovima su ili uplašeni ili su nižih moralnih vrednosti, korumpirani.

U svakom slučaju, setite se i zatvaranja Astra banke i dvomesečnih napada preko BK televizije vezanih za taj slučaj. Bilo je nekih slučajeva koji nisu poznati široj javnosti. Postojala je neka Bi-Si banka, vlasnika Branka Crnogorca, koja je kriminalno poslovala, prijavila da ima trinaest miliona maraka na svom računu u Montenegrobanci u Podgorici, misleći da naša kontrola nikad neće tamo dospeti. Kada smo došli tamo, umesto trinaest miliona maraka, našli smo samo tri marke i četrdeset šest pfeniga. Dakle, potpuno krivotvorenje dokumentacije. Banka je zatvorena, podneta krivična prijava – i ništa se nije dogodilo. I tek pre nekoliko meseci saznao sam da je zapravo prvi džip koji je bio kupljen jednom od političara, koji srećom sada nije ušao na listu mog kolege, da ga je kupio upravo Branko Crnogorac. I onda sam se pitao zašto sud ne reaguje.

Hoću da vam kažem da ima mnogo takvih primera. Džip koji je inače bio dignut u vazduh odmah nakon 5. oktobra, da budem potpuno precizan.

Dakle, često sam zaista protestovao zbog odluka tih sudova koje su bile politički uslovljene. Jer, mi imamo tužioce koje postavlja vlada, ne postavlja ih parlament, utiče na njihove odluke, tužioce koji u nekim slučajevima za jedan dan već znaju da nema osnova da se protiv nekoga povede krivični postupak.

Imamo trgovinske sudove koji su, umesto da brane zakon, predstavljali maltene najveću logističku podršku u malverzacijama tokom procesa privatizacije. Dakle, zaista u domenu pravde imamo najveći problem. Uostalom, da je uspostavljena adekvatna pravna država, ne bi bilo ni ubistva premijera. U to sam potpuno ubeđen i siguran sam da to i gospodin Bogdanović misli. Dakle, pravna država nije uspostavljena.

A što se tiče ovih stvari, zaista je u nekoj normalnoj komunikaciji potrebno da svako vodi računa o instituciji koju vodi i da se, dokle god je to moguće, neke stvari kolegijalno saopštavaju ljudima u vladi da oni to sami urade bez javnosti. A ako se to ne učini i ako nema institucija sistema, onda je javnost postala jedini sud. I ovde, u ovom trenutku mi i dalje nemamo instituciju pravne države i to je ono što mora da se uspostavi. Imamo sud javnosti. I srećom, zahvaljujući sudu javnosti, siguran sam da nijedan budući premijer neće smeti da stavi u vladu nekoga ko će imati konflikt interesa. Jer sud javnosti je pomogao evo i Demokratskoj stranci da napravi ove rezove koje je sada napravila. Dakle, ne institucije sistema, sudovi državni nego sud javnosti, novinari, javna kritika. I to je nešto što se dobro dogodilo, te demokratske slobode.

FILIP ŠVARM: Gospodine Maršićanin, između čega Srbija bira na ovim parlamentarnim izborima? Šta je na jednom, šta je na drugom tasu?

DRAGAN MARŠIĆANIN: Bez potrebe da se sporimo kad nema potrebe, ja ću samo, pre nego što odgovorim na vaše pitanje, da skrenem vašu pažnju na to da smo ovde polemisali s jednim stavom koji ja nisam izrekao o stanju u paravosuđu. Ja sam govorio samo u svetlu pravosudnih zakona koji su mogli da obezbede, kao jedan od retkih sistemskih zakona koji su doneti u Narodnoj skupštini, koji su dakle mogli da obezbede reformu pravosuđa, a nisu zbog toga što su pretrpeli značajne izmene u periodu koji je usledio posle toga.

Stanje u pravosuđu je zaista više nego loše, ali ono u čemu se opet ne mogu složiti sa gospodinom Bogdanovićem jeste da to nije posao samog pravosuđa. Tu je vrlo značajna razlika, vrlo značajno i doživljavanje uloge stranaka, uloge izvršne vlasti i prava mešanja izvršne vlasti u rad pravosudnih organa. Dakle, apsolutno stojim na stanovištu da one probleme kojima je opterećeno pravosuđe mora pravosuđe samo, slobodno, nezavisno rešavati. To ne znači da bude oslobođeno svake kritike, naprotiv. Ali ono mora da bude potpuno nezavisno u delovanju i da samo rešava probleme sa kojima je suočeno. Upravo to mešanje, preterano kadriranje, koje je gospodin Dinkić takođe pomenuo, da vlada postavlja tužioce, to je nezamislivo i to predstavlja pritisak izvršne vlasti kao jedne grane vlasti koja bi morala da bude potpuno odvojena od zakonodavne i sudske, mešanje izvršne vlasti u rad pravosudnih organa. Takvo razumevanje nepotrebnosti podele vlasti, za mene prvog slova demokratije i parlamentarnog života, i dovelo je do toga da se stanje u pravosuđu, iako postoje neke zakonske mogućnosti, nije izmenilo.

Šta Srbija bira? Pa, Srbija se s jedne strane zaista nalazi u prilici da – da dodam još jedan argument u prilog tvrdnji da se veoma malo i veoma loše radilo – bira po starim, neizmenjenim izbornim zakonima, ali se ipak nalazi u nešto demokratičnijoj atmosferi nego 2000. godine, naravno, mnogo demokratičnijoj za održavanje regularnih izbora. Sada se, prvi put, suočava s mogućnošću da zaista bira, u pravom smislu reči, da svako ko izađe na izbore zna da na izbore izlazi tako što će učestvovati u političkom životu, što će imati priliku da na listiću koji zatekne ispred sebe na biračkom mestu izabere jednu političku opciju koju je na ovaj ili onaj način prihvatio kao najpovoljniju za sebe i svoju budućnost, kao političku opciju koju treba podržati na izborima, da bi dobila priliku da vrši vlast u državi i da bi vršenjem te vlasti stvari promenila u onom pravcu kako birač misli da je to najbolje.

S druge strane, međutim, u znatnoj meri zahvaljujući karakteru vlasti koju smo do sada imali, a taj karakter – reći ću potpuno jasno– jeste autoritaran, nismo mnogo odmakli od autoritarnog režima. On nije onakav kakav je bio Miloševićev režim, prilike su sasvim drugačije. Ali, u suštini taj režim jeste autoritaran jer je uništavao institucije, upravo čuvajući, idući za željom da uspostavi, odnosno da zadrži jedan specifičan vid autoritarne vlasti u Srbiji.

Dakle, zahvaljujući toj činjenici, čini mi se da će ponovo biti na neki način izbori između „za“ i „protiv“, a u onom delu „protiv“ biće zaista jedna široka lepeza mogućnosti da se izabere politička opcija koja se zalaže za nešto što u osnovi mogu da nazovem zalaganjem za ono što je svim strankama bio cilj 2000. godine sem strankama bivšeg režima, a to je uspostavljanje demokratskog parlamentarnog sistema, uspostavljanje institucija države, početak uspostavljanja pravne države, promena i to temeljna promena političkog sistema, privrednog sistema itd., itd. Uostalom, sve ono što je sadržano u programu demokratske vlade koja je danas na odlasku.

FILIP ŠVARM: Gospodine Bogdanoviću, da li se vi slažete s ovim? Šta, po vašem mišljenju, Srbija bira? Između čega?

NENAD BOGDANOVIĆ: Ne slažem se, iz mnogo razloga. Ovo što gospodin Maršićanin danas govori, govorili su i ljudi iz DSS-a tri meseca posle uspostavljanja demokratske vlasti. Znači, mi imamo stalno istu priču i ne znam kako je ona mogla da bude odmah takva, da stalno traje kao takva i da stalno slušamo da se ništa nije desilo, da živimo u autoritarnom režimu, a da ne čujemo šta su elementi tog autoritarnog režima, uz potpunu svesnost da je u ovom periodu funkcionisanja vlasti, kako je funkcionisala, bilo mnogih problema i mnogo nedostataka. Naravno, na različitim nivoima vlasti bilo je različitih problema.

Ja uopšte nisam polemisao oko toga kakvo je sudstvo. Polemisao sam baš o načinu kako smo doneli zakon, a dobro se seća i gospodin Maršićanin kako smo ga doneli, kada smo ga doneli i šta je rezultiralo iz takvog jednog izuzetno dobrog zakona, izuzetno kvalitetnog zakona sa dobrim namerama. Šta smo dobili? Dobili smo sudstvo koje ne funkcioniše. Odličan zakon, ali nam ništa ne funkcioniše. I verovatno je bilo i nekih drugih takvih zakona.

Ono što će birači birati, to je potpuno jasno, biće neka druga logika nego što je bila u oktobru, odnosno septembru 2000. Sad će stvarno moći da biraju. Tada je bio jedan plebiscit protiv nečega što je bilo kako je bilo u ovoj državi, a svi znamo dobro kako je to izgledalo. Sada će moći da biraju i za energičan nastavak reformi. To može da zvuči kao parola. Ja mogu to da prihvatim i spreman sam da polemišem i oko toga šta to znači, ali ovoj zemlji su energično potrebne reforme na svim nivoima.

Ja znam da je važan ustav. Zašto znam da je važan ustav? Pa, da bi funkcionisala država. Ali hajde da se zapitamo zašto nismo promenili Ustav. Nek’ svako preuzme deo svoje odgovornosti. Da li nismo promenili Ustav samo zato što je neko bio najpametniji da shvati da će ova vlast biti nedovoljno loša, da je u tranziciji i u ovakvom periodu teško vladati, da u ovakvom periodu možete praviti greške, da u ovakvom periodu ne možete biti popularni. Jer, kad vučete poteze koje je morala da vuče ova vlast, teško da možete biti popularni, pa je bolje govoriti posle dva meseca uspostavljanja takve vlasti kako ništa ne valja, kako je to antidemokratska vlast, kako će ona uraditi ne znam šta, paralelno dezavuisati sve elemente sistema, dovesti do ubistva premijera, prvog demokratskog premijera u ovoj državi i mrtvi ‘ladni posle toga nastaviti istu priču kao da se ništa nije desilo. Ja moram da vam kažem, za mene je to strašno. Za mene je to strašno, ali znam da je realno. Ja znam da politika tako funkcioniše.

Znači, mi ćemo moći da se opredelimo da stanemo, mi ćemo moći da se opredelimo da dalje razmišljamo, moći ćemo da se opredelimo da razmišljamo da li treba da sarađujemo sa međunarodnom zajednicom na ovakav ili onakav način, a moći ćemo da se opredelimo za to da treba nastaviti reforme, naravno uvek bolje i uvek kvalitetnije u toj realizaciji i operativi. Verujem da će birači u Srbiji imati dovoljno snage da to shvate.

I naravno, mislim da ćemo imati još prilike da pričamo malo i o tim aferama. Prosto, one su vrlo interesantna stvar. Meni je žao zbog gospodina Mlađana Dinkića, koga ja na svoj način uvažavam i on to zna, naravno. Spreman sam da polemišem vrlo često sa njim oko nekih njegovih stavova i oko načina kako su prezentovani, kao i ove afere koje su prezentovane prema javnosti. Meni je žao što je opet i ovo iskoristio za jednu optužbu koju je mogao da kaže do sada sto puta, ali se uvek pojave nekakve optužbe koje lepo zvuče – i o nekakvom džipu koji je neko kupio i o tome da ste Legiji omogućili sto miliona dolara privatizacije, vi isti koji ste bili možda potencijalna meta da vas on ubije, i razne druge stvari.

Nažalost, ta aferaška politika je možda najviše razorila poverenje ljudi u demokratiju i moram da priznam da je lično često ne razumem. To ne znači da ću ikad stati na stranu bilo koga za koga se utvrdi da je lopov, bilo koga za koga se utvrdi da je kriminalac. Ali, isto tako, mislim da je loše kreiranje afera, izlaženje sa sto optužbi, pa onda jedna bude približno tačna da bi onda određene novine to maestralno iskoristile za neku drugu politiku. Nadam se da ćemo jednog dana živeti u Srbiji koja će biti normalnija država i u kojoj će ipak neki kriterijumi odgovornosti javne reči važiti kao i kriterijumi odgovornosti posla kojim se bavite.

FILIP ŠVARM: Gospodine Dinkiću, između čega će Srbija birati?

MLAĐAN DINKIĆ: Evo, na prvom mestu da odgovorim gospodinu Bogdanoviću. Pošto ono što se dogodilo, što se tiče mene i G17 plus, to je prošlost, vlada je bivša, institucije sistema će se time dalje baviti. Nismo mi proizvodili afere, već su ih ljudi koji su u njih bili uključeni zapravo radili. Da mi nismo bili u pravu, verovatno bi Demokratska stranka stavila na svoju listu Mariju Rašetu, Čedu Jovanovića, Janjuševića, Kolesara i Dušana Mihajlovića.

Svi slučajevi koje smo pokrenuli, zaista, pokazali su se kao tačni. Ja sam ubeđen da je iole tačno ovo što ste vi govorili, da bi svih petoro-šestoro ljudi koje sam malopre pomenuo bili na vašoj listi. Srećom, mislim da ste, možda u poslednji čas – to je naravno stvar Demokratske stranke – napravili dobar izbor, jer ipak ti ljudi nisu na listi i, srećom, Dušan Mihajlović, nadam se i siguran sam, neće nikada više biti ni u jednoj vladi.

Ali, da odgovorim na pitanje. Što se tiče izbora, zaista je naš cilj da pokušamo ono što sada izgleda nemoguće, da pokušamo da ljudima vratimo optimizam, da pokušamo da vratimo nadu, da građane izvučemo iz apatije, ne praznim obećanjima, nego zaista da kažemo šta stvarno možemo i za šta mislim da smo sposobni da uradimo.

Ja ću vam reći par stvari. Prvo, ono što je bilo dobro – smatram da je bilo dobrih stvari – treba da zadržimo. Dobro je što nam je dinar stabilan, dobro je što su banke bolje nego što su bile, ali tu mora dalje da se radi. Dobro je što smo se uključili u svet, dobro je što imamo ove početne demokratske slobode koje nismo ranije imali.

Šta, međutim, nije dobro? Nema perspektive za posao, nema odgovarajućeg stvarnog ambijenta i mislim da tamo gde je država grešila, treba jednostavno da prizana grešku i ispravi je. Država je pogrešila rekavši da treba samo stvoriti ambijent i da će tržište svuda samo po sebi da reši sve probleme što se tiče privrede. To jednostavno nije tačno. Kada je reč o dobrim preduzećima, to jeste tačno. Dakle, imate dve vrste preduzeća u Srbiji. Jedna su dobra preduzeća koja mogu dobro da rade i država njima treba samo da olakša život kroz smanjivanje birokratije, uprošćavanje procedura, da se shvati rok za dobijanje raznoraznih dozvola na koje se sad čeka po dvadesetak meseci, da bi se, recimo, gradila neka fabrika, to treba da se uprosti, da se smanji državni aparat i da se smanje porezi. A zaista ima prostora da se radikalno smanje porezi i da se s druge strane poveća pravednost naplate. Na jednoj strani, siromašni ljudi, srednja klasa, prijavljuju uvek poreze državi plašeći se sankcija. I to je moralni čin. S druge strane, oni bogati, koji znaju da poreska uprava nema efikasnu administraciju i da mogu da utaje porez, oni poreze ne plaćaju. Kada pogledate prihode od poreza na imovinu, to je jedan do dva odsto ukupnih poreskih prihoda. Zašto? Zato što bogataši izbegavaju da plate taj porez. Ravnomeran poreski teret znači da se pravedno raspodeli. A kako to može? Tako što će poreska uprava da bude efikasna, modernizovana i da taj porez naplaćuje ravnomerno od svih. Znači, od bogatih više, a od onih koji su siromašni nema šta da naplati. Srednja klasa umereno. To je jedna stvar.

Druga stvar, u sektorima gde tržište ne može da reši stvar, a to su radno intenzivne delatnosti, kao što je tekstilna industrija, obuća, to su nerazvijena područja, tu država mora da uvede mehanizme za podsticanje tih sektora i da se bavi problemima. Ne može da se bavi dobrim firmama, a da loše ostavlja u problemima.

I naravno, mi predlažemo da se uvedu posebni mehanizmi za podsticanje stambene izgradnje…

Ne možemo da očekujemo, na primer, da u Bujanovcu vladaju tržišni kriterijumi. Ako, recimo, Albanci nude sto miliona dolara, kao što nude u stvarnosti za Hebu, to nije ekonomski kriterijum koji treba da presudi. Ne treba država da proda Hebu Albancima bez obzira na to što je cena neverovatno visoka. Ako nam je cilj populaciona politika, ako nam je cilj da vodimo računa o nacionalnim interesima, u takvim krajevima moramo da imamo posebne kriterijume, a to ne može biti samo cena.

Dakle, mi smatramo da je zaista bilo dobrih elemenata u vođenju makroekonomske politike. Primera radi, politika javnih finansija je pomogla meni i nama u Narodnoj banci da stabilizujemo dinar, ali je bila recesiona. Dakle, nisu postojali mehanizmi da se podstaknu ulaganja. Ali, veoma je važno da će se zaista u ovoj kampanji, ono što su moji prethodnici rekli, stvarno birati za nešto i mislim da će biti važno ne samo šta ko priča, već i šta je ko sposoban da uradi. Nadam se da će ljudi obratiti pažnju na to šta je ko uradio u prethodnom periodu da bi na osnovu toga izvukli zaključak da li je on sposoban da to što obećava uradi ubuduće.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Pokušaću da budem kratak, ali otvoreno je jedno, suštinski zaista važno pitanje. Moguće je danas ovde reći pred izbore, kako tamo kolege kažu: došli ste pred izbore ovde da pričate priče – evo, DSS će doneti poseban zakon, formiraće fond iz koga će se mladima finansirati stambena izgradnja. Možete tako pričati.

Ali, čak i da formirate takav fond, on neće funkcionisati dok ne rešite pitanje karaktera režima, dok ne uvedete pravnu državu, jer će taj fond biti pokraden. I o tome, dakle, pokušavam da govorim. Gospodin Bogdanović je tražio argumente. Rasprava je kratka, zbog toga ih nismo iznosili, ali hajde da pomenem samo neke.

Zbog čega smo posle šest meseci sami istupili iz te vlasti? Nismo se, kao ova vlada danas, grčevito držali, po svaku cenu, da opstane na vlasti još koju nedelju. Sami smo je napustili u avgustu 2001. godine. I zašto smo od marta pričali ovo što pričamo danas? Zbog elementa autoritarne vlasti. Ta autoritarna vlast počiva na filozofiji jasno i javno obrazloženoj: nezakonitost, izrugivanje sa legalizmom, izrugivanje sa poštovanjem zakona – izrugivanje nečim što je na prvom mestu za poštovanje u demokratskim parlamentarnim državama i što je uslov za ulazak u Evropu. Onaj ko misli da veličanjem bezakonja i pristupa vršenju državnih poslova može kršiti Ustav zbog toga što on koči reforme, a vidimo u kakvom je stanju privreda i kakve su posledice te tako izvedene reforme, on čini zlo državi u smislu onemogućavanja ozbiljnom pristupanju evropskim integracijama. To je nedvosmisleno jasno.

Druga polazna osnova, druga stvar jasno i javno obnarodovana, na kojoj je počivala ta vlast i na kojoj počiva cela ta politička filozofija DOS-a, odnosno Demokratske stranke, jeste nemoral. Dakle, moral neka ide u crkvu. Moralu nema mesta u politici. Stara polemika koja se teoretski vodi veoma dugo, u praksi je sasvim jasno pokazala za šta se Demokratska stranka sa satelitima iz DOS-a zalagala i kakav je sistem uspostavljala. I onda, na takvoj filozofiji imate nelegalnu Skupštinu jer se ne poštuju odluke Ustavnog suda da bi se zadržala vlast. Šta je to nego element autoritarne vlasti, nepoštovanje Ustava i zakona u radu vlade, jer se vlada uredbama sa zakonskom snagom. A jasno je svuda u svetu, pa čak i po starom Miloševićevom ustavu, da se zakoni moraju donositi u Skupštini, a ne može ih donositi vlada itd., itd. To je potpuno jedan drugi organ.

Element autoritarnosti jeste mešanje u rad medija. Da li treba podsećati na Bebu Popovića, na Biro za informisanje Vlade Republike Srbije, bez ikakvih posledica za onoga ko to čini. To je sve bila suština DOS-ove vlasti. Ona je i danas, uostalom, još ovde.

Nepoštovanje odluka Ustavnog suda. Šest meseci vlast ne sprovodi izvršnu i konačnu odluku Ustavnog suda Srbije o vraćanju sedam poslaničkih mandata. Pa o čemu dalje onda da pričamo? O kojim reformama, o kojim suštinskim promenama? Govorim o činjenici da ovde imate jednu bahatu vlast.

Nema ekonomskih reformi. I onda, ako ne verujete meni, pogledajte izveštaje Svetske banke koji vam stoje na raspolaganju. Nema ekonomskih reformi i džaba je o njima pričati ukoliko ne uspostavite institucije koje će ovde obezbediti povoljan ambijent za inostrana ulaganja, ukoliko ovde ne obezbedite inostranom potencijalnom investitoru da se oseća sigurnim, da ima zaštitu od strane države, odnosno od strane pravosuđa: nalazimo se na vrhu po korumpiranosti, ne po mojoj proceni, nego po proceni Heritidž fondacije. Hajde, recite mi da je i ona pristrasna ili antireformska. I još: kao država, nalazimo se po ekonomskim slobodama na 149. mestu od 155 zemalja.

O čemu onda mi ovde pričamo? A to je posledica odsustva političke volje da se ambijent u Srbiji promeni i za to jednostavno morate poneti odgovornost.

NENAD BOGDANOVIĆ: Ja sam mislio da ću čuti nešto novo, ali, nažalost, nisam: ovo slušam tri godine otkako postoji DOS-ova vlast. Naravno, jednostavnije je bilo ovo što je radio DSS. I na kraju krajeva, to je njihov izbor. Znači, pobeći od bilo kakve odgovornosti, raditi posao koji se radio do sada i stalno pričati o nemoralu i o nezakonitosti.

Moram da vam kažem nešto, gospodine Maršićanin, možda je to pitanje i ličnog vaspitanja i pitanje nekih drugih stvari: meni je uvek teško da kažem za nekoga da je nemoralan, vrlo mi je teško da kažem za nekoga da je lopov ako nemam za to argumente. Nekima je to lako. Neki to lako izgovaraju. Neki to lako karakterišu, bez obzira na to što nemaju argumente, što ne mogu da kažu, što ne mogu da dokažu. I prosto, to je pitanje ličnog odnosa.

Sigurno je da je onaj ko je radio imao šanse da više pogreši od onoga ko je sedeo, gledao i seirio. To je uvek tako bilo i uvek će biti.

Međutim, ja mogu da vam kažem i vratićemo se sad na priču o reformama i oko toga, povezaću sa ovim što je gospodin Dinkić govorio. Znate, porez vam je veoma interesantna tema. Sa porezom se svi igraju. Gospodin Dinkić je rekao, ja ga dugo nisam čuo, jednu veoma bitnu stvar danas – politika javnih finansija republičke vlade zajedno sa Narodnom bankom, gde je on sedeo i radio posao, bila je uslov za stabilan dinar. Znači, nije to samo posao Narodne banke. Na kraju krajeva, imamo i sada guvernera, koji nije gospodin Dinkić, i imamo istu situaciju. U tom polju i dalje je dinar stabilan. Znači, stabilnost dinara zavisi od mnogih elemenata. Bitno je naravno i ponašanje Narodne banke, ali je izuzetno bitno i ponašanje vlade.

Ali, mi imamo političara koji izađe i kaže: biće hleb tri dinara. On zna da hleb ne može da bude tri dinara, on zna da je to glupost, ali će on to da kaže. I vi možete u ovim poreskim i socijalnim stvarima lako nešto da obećate. Porezi će se navodno smanjivati. Ja ću vam sad odmah reći – nijedna vlast koja dođe ovde posle ove neće smanjivati porez. Neće, zato što porezi više ne mogu da idu ispod nivoa na kojima su. Na kraju, izuzimajući pare koje znatno ne utiču na budžet, kada uđete u strukturu budžeta, vi ćete videti da su dva glavna izvora budžeta porez na imovinu i porez na promet, koji treba da se zamene porezom na dodatu vrednost, gde ćete izmeniti samo utoliko što ćete obezbediti bolju kontrolu i bolji priliv tog poreza. Svi drugi porezi utiču vrlo malo. Sada, kada uđete u budžet pa kad vidite kako se troši, onda vam je jasno da onaj ko priča da će u sledeće tri godine iz republičkog budžeta porez moći da bude podsticaj razvoja, on onda ne zna šta je u tom porezu najbitnije. I u razgovorima sa Svetskom bankom i u razgovorima sa Međunarodnim monetarnim fondom imate uvek jedno te isto insistiranje i to je onda politička odluka koja vas mnogo košta, ali morate da je donesete – da smanjite takozvanu javnu potrošnju.

A ko je najveći korisnik javne potrošnje? Kod nas, nažalost, ili na sreću, kako god hoćete, to je ostalo na nivou republike – to su penzioneri i to su zaposleni u javnim službama, uključujući i Univerzitet i vaše profesore. Tek kad uđete u budžetsku strukturu do tog troška, videćete da je to toliko ogroman trošak da republički budžet nema šanse da bude i u sledeće dve-tri godine ozbiljan izvor za javne radove, kao što neki kažu.

Mi smo skoro imali jednu vrlo interesantnu polemiku. Baš od gospodina Labusa potekla je jedna ideja, koja je mene strahovito iznenadila pošto gospodina Labusa dugo poznajem. On je rekao – ove pare koje smo dobili od prodaje ovih duvanskih industrija praktično treba podeliti ljudima da bolje žive. A obrnuta je ideja da se te pare orijentišu u javne radove i u razvoj infrastrukturnog sistema. I ozbiljna vlast će to da radi. Sada lepše zvuči da kažete – podelićete svima, ali zna se da se to ne može.

Gde je moguće poticati javne radove i na koji način, uz donošenje još par zakona – tu se mogu složiti – koji strašno nedostaju, kao recimo zakon o hipoteci? To je nešto što je strahovito važno. Kroz lokalne samouprave. Lokalne samouprave su mesto gde možete mnogo toga uraditi i mislim da se dobro vidi iz budžeta grada Beograda kako se to radilo u ove tri godine, a i iz budžeta nekih drugih gradova

MLAĐAN DINKIĆ: Za razliku od vas, mogu sasvim otvoreno da kažem vama i svima ostalima da garantujem da će biti smanjivanja poreza i to poreza na plate sa 77 odsto na ispod 50 odsto, da ćemo ukinuti porez na finansijske transakcije, porez na kapitalne dobitke, porez na prihode od poljoprivredne delatnosti, smanjiti administrativne takse, ukinuti porez na prihod od držanja vozila, čamaca, mobilnih telefona.

To su sve poreski oblici koje ćemo ukinuti odmah u prva tri meseca nove vlade. Ja vam garantujem, za razliku od toga što vi kažete da svi obećavaju. Znate šta, ipak sam ja učestvovao u tim pregovorima sa Svetskom bankom i MMF-om i znam kako budžet izgleda. I znate šta je problem? Problem je što pedeset odsto ljudi ne plaća porez. Znate zašto? Zato što je moj bivši kolega loše organizovan, loše je organizovana poreska uprava i pedeset odsto ljudi ništa ne plaća, a ovi koji plaćaju, plaćaju ogromne poreze.

Garantujem vam da ćemo dovesti u red i poresku upravu i da ćemo sniziti porez, a i porez na dodatu vrednost neće biti 20, nego 18 odsto.

NENAD BOGDANOVIĆ: Ovo je ključna tačka. Pazite, evo ja mogu da garantujem sada da ni Mlađan Dinkić ni niko neće to uraditi kad su u pitanju plate, jer kad bi to uradio, blokirao bi zemlju. Kada biste pogledali strukturu budžeta i to kolike pare unosi u taj budžet upravo taj porez, vi biste videli da je to nemoguće sutra uraditi. Na duži rok, da.

Naravno, sve ove druge kritike mogu da prihvatim jer je to pitanje ocene i u to ne bih ulazio.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Ne mogu ništa da obećam jer ne znam ko će učestvovati u budućoj vladi. Ima međutim prostora, i to je potpuno jasno, za smanjenje poreza i to je nešto što treba i mora da bude obaveza buduće vlade.

Evo i argumenta u prilog onoga da ne treba govoriti o nečijem nemoralu ukoliko nemate dokaza, pa evo jednog dokaza. Gospodin Bogdanović vrlo dobro zna da penzije, davanja za društvene delatnosti nisu ona mesta na kojima se mora štedeti da bi se uštedelo u javnoj potrošnji. Postoje druga mesta, a to je neracionalno ponašanje države, neracionalno trošenje i ponašanje uprave. Pa ako hoćete, uz rizike da me ovde prisutni zbog toga prokunu, to što uređujete u Beogradu na osnovu zaduživanja u inostranstvu koje će posredno opteretiti budžet i republike, to je nešto što ne sme da se radi u situaciji kada ljudi grcaju od nestašica.

NENAD BOGDANOVIĆ: Vi to ne razumete i sad moram da dobijem malo vremena da to objasnim. To što ste sad rekli potpuna je besmislica. Ali potpuna.

FILIP ŠVARM: Gospodine Bogdanoviću, nažalost, više nemamo vremena. Kako sva trojica vidite sastav budućeg parlamenta posle 28. decembra i da li verujete da ovde prisutne stranke mogu biti na vlasti kao koalicija?

DRAGAN MARŠIĆANIN: Ne vidim ove tri stranke, koje su danas ovde zastupljene, u novoj vladi Republike Srbije. Mislim da u novoj vladi Republike Srbije, koja mora da povede potpuno novu, drugačiju politiku, nema mesta za Demokratsku stranku. Mislim da je to objektivno dobro i za državu i za samu Demokratsku stranku da sagleda svoj dosadašnji rad – ne mogu to da učine ovim kozmetičkim prepravkama za ovih mesec dana, ovim marketinškim potezima.

Ovi izbori neće doneti vladu koja će dugo trajati. U to sam duboko uveren, jer će ta vlada takođe biti suočena sa strahovito velikim problemima, čak većim – okolnosti su takve – nego što su bili problemi 2000. godine, jer je 2000. godine demokratska vlast, kako se mislilo se napolju, dobila ogromnu podršku kroz donacije, kroz otvorene kreditne linije itd., otpise dugova. Stigla je ogromna finansijska pomoć, po prirodi stvari toga će biti sve manje i manje, donacija kao izvora više nema toliko koliko je bilo, krediti se više ne mogu uzimati jer država polako ulazi u preterano visok stepen zaduženosti itd. Vlada će imati krajnje ozbiljne probleme, mnogo veće nego vlada 2000. godine.

I u ovom momentu i iz razloga koje sam isticao sve vreme mog obraćanja vama i prisutnima, mislim da bi bilo dobro da dve stranke formiraju novu vladu Srbije.

MLAĐAN DINKIĆ: Ono što čeka novu vladu i ja vidim kao težak posao. Mislim da ljudi često pogrešno razumeju da je to neka privilegija: onaj ko je zaista ozbiljan i ko ima dobre namere prema državi i narodu, to vidi kao ogromnu odgovornost. Nekada ne možete da spavate kada treba da donesete neku odluku jer znate da to utiče na mnogo ljudi. I zaista neće biti lako.

Što se mene tiče, mislim da bi bilo dobro da se definitivno pročisti politička scena, da mnoge od ovih stranaka koje su se sad kandidovale definitivno ne pređu cenzus. Bilo bi dobro kad bi u parlament ušle samo četiri stranke. Bilo bi bolje kad bi ih bilo još manje, ali ja govorim realno. Verovatno će četiri stranke ući u parlament.

Što se tiče nove vlade – što homogenija nova vlada, to bolje. Znači, što manje stranaka u njoj, to bolje. Mi ćemo se boriti za prvo mesto i, naravno, ne želimo sada da kalkulišemo ko će, šta će, kako će. Mislim da ljudi treba da izaberu između programa, između ljudi. Ovo su izbori za parlament, a ne za predsednika države i zbog toga vidimo šansu da G17 plus pobedi na ovim izborima.

NENAD BOGDANOVIĆ: Naravno da će sastav parlamenta uticati na to kako će izgledati nova vlada. Što se Demokratske stranke tiče, nije nikakav problem da li će biti ili neće biti u vlasti. To je najmanji problem. Ono u šta sam ja ubeđen jeste da smo na mnogim mestima i delom učestvovanjem u republičkoj vladi, ali i u lokalnoj vlasti, dokazali da umemo da radimo taj posao, da umemo da radimo dobro, kvalitetno. Naravno, ukoliko oni koji sutra uđu u parlament i ukoliko mi budemo imali snagu, a mi verujemo da ćemo je imati, budu želeli da učestvuju s nama u vlasti, nije nikakav problem.

Ja nikad nisam mnogo isključiv. Nažalost, ponekad vlast morate da delite i s nekima s kojima ne želite, ali to vam je suština demokratije. I to je ono što demokratija, na kraju krajeva, uči. Neki su nekad voleli da budu samo kontrolori. Sad vidim da žele da budu vlast. I to je dobro. Znači da su promenili svoju poziciju. Mislim da sa tom pozicijom i sa tim razmišljanjem Srbiji može biti bolje. A naravno, vlast će činiti oni koji pobede na izborima. To je potpuno jasno.

U drugom delu tribine postavljana su pitanja iz publike.

Zašto dijaspori nije omogućeno učešće u privatizaciji? Zašto dijaspori nije omogućeno da glasa tamo gde živi? I konačno: Kakve planove imate za Kosovo, Sandžak?

DRAGAN MARŠIĆANIN: Što se dijaspore tiče, odnosno naših ljudi koji žive van svoje domovine, uslovi za učešće u procesu privatizacije su jednaki kao i svima drugima. Dakle, oni mogu da učestvuju, nemaju nikakve beneficije u tom pogledu. Zapravo, pitanje je da li treba za naše građane i za one koji su našeg porekla, a žive u inostranstvu, uvesti neke posebne pogodnosti. Ja mislim da ne treba, ali isto tako ne mislim da treba zadržati postojeći model privatizacije, o čemu danas nismo govorili, pa ne bih otvarao tu novu temu.

Što se tiče glasanja dijaspore, Demokratska stranka Srbije je već dva puta predlagala Narodnoj skupštini na razmatranje. Voljom DOS-ove većine nije usvojen predlog da se izmenom Zakona o izboru narodnih poslanika omogući glasanje u inostranstvu. To je odbijeno pravdanjem da nema tehničkih mogućnosti da se tako nešto organizuje. Ne slažem se sa tim primedbama. Postoje tehničke mogućnosti. Ukoliko nije moguće u istom momentu otvoriti veliki broj mesta da se u inostranstvu glasa, moguće je postepenim osposobljavanjem naših diplomatsko-konzularnih predstavništava našim ljudima u inostranstvu obezbediti da učestvuju u političkom životu zemlje.

Sledeće je pitanje bilo kako rešiti problem Kosova i Metohije. Najkraće, u skladu sa političkim okolnostima i u punoj saradnji sa međunarodnom zajednicom, u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244. A na koji način i u kom pravcu će ti uslovi koji danas ograničavaju suverenitet na Kosovu i Metohiji moći da se menjaju, zavisi od stabilnosti države i od odgovornosti vlasti.

Samo je još ostao Sandžak. Sandžak ne tretiramo posebno. Smatramo da Srbiju treba urediti po principu države regiona, kako je to uspešno sprovedeno u brojnim evropskim zemljama, gde se pokazalo da se upravo regionalnim preuređenjem države vrši s jedne strane široka decentralizacija vlasti bez ugrožavanja jedinstva države i bez slabljenja njene snage, a sa druge strane omogućava rešavanje onih problema koji postoje u pojedinim delovima zemlje, a koji proističu iz međuetničkih napetosti.

MLAĐAN DINKIĆ: Što se tiče dijaspore, slažem se da treba omogućiti dijaspori da glasa. Tehnički je to moguće urediti. Inače, treba menjati izborni zakon. Nije dobro što nije promenjen. Evo, nemamo prirodni prag za predstavnike nacionalnih manjina. U tom smislu može se u promeni izbornog zakona uneti i odredba da se dijaspori omogući glasačko pravo, s tim da se naravno prvo izvrši registracija dijaspore. Moramo da imamo dobru evidenciju, a onda da se vidi logistički kako da se to organizuje.

Što se tiče dijaspore, važno je da se u pripremi novog ustava, koji bi trebalo da bude donet u prvih šest meseci rada nove skupštine, nađu i pravna rešenja za dvostruko državljanstvo. To sada nije najpreciznije uređeno. Dijaspori treba omogućiti i da na savremen način preko interneta obavlja različita plaćanja i dobija informacije vezane za maticu.

Mislim da oni nisu diskriminisani u procesu privatizacije. Dakle, to pitanje ne stoji.

Što se tiče Kosova i Sandžaka, takođe se slažem – Sandžak je pitanje koje je drastično različito u odnosu na Kosovo. Tu treba jednostavno podsticati privredni razvoj. Ti ljudi tamo zaista vredno rade. Pošto smo mi za građansku državu, mislim da pitanje Sandžaka i nije neko otvoreno pitanje ukoliko se vodi pametna državna politika.

A što se tiče Kosova, to pitanje će očito biti rešavano u 2005. godini. Mislim da sve stranke u Srbiji moraju da se slože i to pitanje mora biti rešeno konsenzusom jer je izuzetno važno, jer svako trajno rešenje Kosova mora da znači zaustavljanje ubijanja Srba na Kosovu. Dakle, bilo koje rešenje da se napravi, a nastavi se ubijanje, nije dobro rešenje. Znači, rešenje mora da ide u tom pravcu da se postigne zaustavljanje ubijanja i, naravno, omogućavanje povratka raseljenih. I to mora da se reši konsenzusom vodećih stranaka. To je važno državno pitanje. Tu ne može da bude pojedinačnih mišljenja.

NENAD BOGDANOVIĆ: Ja ću se truditi da budem što kraći, pošto o dosta stvari identično mislimo.

Što se tiče privatizacije, tu niko ne može biti ni privilegovan ni onemogućen. Znači, kao i domaći subjekti, i strani subjekti i ljudi iz dijaspore imaju potpuno ista prava, tako da ne znam odakle ideja o nekakvoj diskriminaciji takve vrste.

Što se tiče glasanja, bez obzira što se to često koristi kao političko pitanje, uostalom, i to ćete imati priliku da vidite i u sledećoj strukturi vlasti, to je pre svega tehničko pitanje, i to vrlo ozbiljno. Setite se samo koliko imamo problema da uradimo biračke spiskove u zemlji. Zamislite još kad počnemo da ih širimo van zemlje. To mora da izazove ogromne probleme. Inače, lično sam zainteresovan, veliki deo moje porodice živi u inostranstvu, da i oni mogu da glasaju.

Kosovo i Metohija – pažljivo i pametno, Rezolucija 1244, vrlo pažljivo i vrlo pametno. Bilo kakav ekstremizam je opasan – i onaj koji bi da sve to reši silom i onaj koji bi lako da se dogovori. Znači, neće biti jednostavno.

Što se tiče Sandžaka, to pitanje za mene ne postoji, ne postoji za Demokratsku stranku. Sandžak je deo Srbije. Eto, baš tu vidite kakva je razlika između nas i DSS-a, suštinska razlika – regionalizacija je katastrofa, jer time se praktično uvodi nova mogućnost za Sandžak i takve regione da kroz neke atribute mogu vrlo lako da prerastu u države, a to nije neuobičajeno… Biću vrlo jasan. Mi mislimo da put do regiona treba da bude kao što je bio u Evropi. Prvi korak je ozbiljna lokalna uprava i decentralizacija na tom nivou. Kada to ostvarite, onda možete ići u regionalizaciju, vrlo sličnu kao što predlaže DSS. Ali je prvo izuzetno važna lokalna samouprava, decentralizacija vlasti, po tom osnovu jačanje te vlasti i onda možete razmišljati o regionima koji danas u mnogim evropskim državama vrlo uspešno funkcionišu.

Pitanje za svu trojicu: da li nekog iz vaših stranaka uopšte zanima ko su ljudi koji su na poslaničkim listama u unutrašnjosti? Upravo iz tog razloga što niko ne vodi računa, u Vranju su još socijalisti. Vodite li računa o ljudima koji su na vašim listama iz unutrašnjosti i koji su to ljudi?

NENAD BOGDANOVIĆ: Pa dobro, tu treba biti pošten do kraja. Ko će biti na tim listama, bar u Demokratskoj stranci, to predlažu ljudi iz tog kraja, iz tog regiona. Znači, svi naši poslanički kandidati koji su predloženi po osnovu lokalnih organizacija, predloženi su odatle. I oni se najbolje znaju. Da li su oni najbolji, zavisi od toga ko iz tog grada ili iz tog regiona želi da bude u Demokratskoj stranci.

Slažem se da je jako važno, ali jednostavno vi dobijate predloge iz lokala i onda se takvi predlozi nađu na listi.

MLAĐAN DINKIĆ: Naravno, vodi se računa, daje se šansa onim ljudima koje predlažu opštinski odbori. I naravno, naš princip je da svako treba da dobije šansu. Ako je iskoristi, iskoristio je, ako je ne iskoristi, više ga nikada nema. Drugim rečima, mislim da uvek možete suditi prema rezultatima. Mi smo stranka koja postoji svega jedanaest meseci. Videćemo rezultate po regionima, po opštinama i u parlament će ući, između ostalih, i oni kandidati koji u svojoj sredini dobiju najviše glasova.

Naravno, kao korektivni faktor poštovaćemo i regionalni pristup, ali pre svega onaj ko uspe da u svojoj lokalnoj kampanji obezbedi što više glasova za stranku, on će ući u parlament. Dakle, nije nam uopšte važno o kom je imenu reč. Ako je dobio glasove, ako je dobio rezultat i ukoliko je uspeo da uspešno promoviše program, on će biti u parlamentu.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Sasvim kratko, odgovor je gotovo identičan kao što su dali moji prethodnici. Postoji Statut stranke, on utvrđuje način izbora narodnih poslanika. Predlažu opštinski odbori, to ide na više organe stranke, uvažava se redosled koji daju opštinski odbori. Oni vode računa o tome ko su ti ljudi. Po prirodi stvari, to treba da budu ljudi koji uživaju ugled u svojoj sredini. I to je postupak određivanja narodnih poslanika.

Koji će biti zvaničan stav vaših partija – opet pitanje za svu trojicu – nakon izbora po pitanju protokola koji su Srbija i Crna Gora trebale da potpišu, a tiče se oslobađanja američkih državljana od međunarodnog krivičnog prava, a Srbija i Crna Gora još se nisu izjasnile o tome u predviđenom roku, do 15. jula 2003. godine.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Najkraće rečeno, mislim da taj rok treba prolongirati.

MLAĐAN DINKIĆ: Slažem se sa Maršićaninom.

NENAD BOGDANOVIĆ: Sad ja moram da kažem da se slažem sa Dinkićem.

FILIP ŠVARM: A ja se ne slažem sa vama, pa vas pitam: kakve će biti posledice kad se taj rok ponovo prolongira?

NENAD BOGDANOVIĆ: Naravno, svaka takva odluka uvek ima posledice. Ali, posledice mogu da budu i kada se prolongira i kada se donese. Pretpostavljam, pošto smo svi dali odgovor kakav smo dali, da procenjujemo da je u ovom trenutku u interesu, pre svega zemlje, da se uradi upravo to što smo sva trojica izjavili.

MLAĐAN DINKIĆ: Pa da, mi moramo da održavamo dobre diplomatske odnose, pre svega sa Evropskom unijom, ali i sa Amerikom i tu treba biti diplomata. Eto, to je sve.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Pa ja ću biti manje diplomata. Jednostavno, taj rok treba prolongirati do unedogled. Taj sporazum ne treba potpisati. Tu su stvari potpuno jasne. Mislio sam da je to bilo potpuno razumljivo iz mog prethodnog odgovora. Kakve će biti posledice? Neće ih biti, kao što ih nije bilo ni prilikom onolikog zatezanja, uslovljavanja, ucenjivanja prilikom onog zahteva DSS-a da se donese zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, da se naši državljani ne izručuju kako se kome ćefne iz vlasti, iz Ministarstva unutrašnjih poslova ili bilo kome iz Predsedništva DOS-a, da se to utvrdi zakonom, da ta saradnja bude postavljena na pravne osnove, da se pokuša da obezbedi dvosmerna saradnja, odgovornost i jedne i druge strane. Ako predlažete i zalažete se za saradnju sa nekim, onda ta saradnja mora da bude obostrana, da se na neki način zaštite i interesi države u jednom procesu koji može veoma skupo da košta našu zemlju. S druge strane, da se zaštite ljudska prava onih koji su optuženi za ratne zločine, bez obzira zašto su optuženi, na način kako je to uobičajeno u demokratskim državama, itd. I tada su bile ucene, i tada se skakalo po televiziji, govorilo se: eto nama sankcija, DSS će uvesti sankcije. Nije ih bilo. Zakon je donet uz mnogo, mnogo muka posle godinu dana. I sada je time otvorena mogućnost da se sa Haškim sudom odvija saradnja na drugačiji i bolji način. Ta prilika nije u potpunosti iskorišćena, ali to je već otvaranje jedne nove teme.

Za gospodina Dinkića: da li u Srbiji postoje monopoli na proizvodnju određenih vrsta roba i koji?

MLAĐAN DINKIĆ: Postoje. Evo, poslednji primer je duvan. Faktički, ja mislim da je ova Vlada dala monopol do 2005. godine da ne izdaje nove licence. Znači, za duvan sigurno postoji. Evo, sad u ovom trenutku ne mogu da se setim, ali siguran sam da postoje ako ne monopoli, onda oligopoli ili duopoli. Dakle, da par proizvođača kontroliše šećer, na primer. Tu je duopol. Znači, nije monopol, ali je duopol. Znači, ima monopola. Mi nemamo odgovarajući antimonopolski zakon i treba ga doneti.

Gospodine Bogdanoviću – pitanje: da li se osećate odgovornim zato što nam je Evropska unija ukinula povlastice na izvoz šećera?

NENAD BOGDANOVIĆ: Pravo da vam kažem, ja sâm ne mogu da se osećam za to odgovornim, jer posle sve ove priče vrlo je teško utvrditi šta se tu dešavalo. Nikad nisam direktno učestvovao u tome. To nema nikakve veze sa poslom koji ja radim, niti izvozim šećer. Ali, očigledno da je tu veliki interes u pitanju. Ko je sve učestvovao u tome, videćete, vreme će pokazati.

FILIP ŠVARM: A da li mislite da ima monopola?

NENAD BOGDANOVIĆ: Ja stvarno ne znam ko sve vlada tim šećeranama, niti me je ikad to mnogo zanimalo. U Beogradu nema nijedna šećerana. Ona koja je nekad bila, ne funkcioniše, a ove po Srbiji i po Vojvodini ko drži, ja mislim da je to, naravno, sada jako interesantno, deluje zabavno, ali mislim da je ozbiljna priča i da to ne kontroliše jedan ili dva čoveka – ima dosta onih koji kontrolišu šećerane.

Ali, da vam kažem nešto, šećer je bitan strateški proizvod. To je činjenica. I stvarno je onaj, ko god da je, ko je doveo do ove situacije da Srbija jednu jako važnu stvar ne može da radi, a to je da izvozi šećer u Evropsku uniju, ko god je to uradio, a to će se jednog dana sigurno saznati, on mora da snosi veliku odgovornost za to. Tu nemam nikakve dileme.

Pitanje za gospodina Maršićanina: da li će doći do fuzionisanja DSS–a sa Vuksanovićevom Narodnom demokratskom strankom i da li smatrate mogućom koalicijom DSS – radikali – SPO i Nova Srbija? (smeh i žagor u sali)

DRAGAN MARŠIĆANIN: Odgovor na drugo pitanje je dala publika, kao učesnik u ovoj raspravi. Što se tiče prvog pitanja, o tome nije bilo razgovora. Mi sa Vuksanovićevom strankom jako blisko sarađujemo od prvog dana njenog osnivanja. Tri njena člana, potpredsednik i dva poslanika kojima je Demokratska stranka oduzela u parlamentu mandate, a nije ispoštovala odluku Ustavnog suda da im se ti mandati vrate, nalaze se na našoj listi. Ali, nije bilo razgovora i nije bilo otvoreno pitanje integracije u Demokratsku stranku Srbije. Moguće je da će to jednog dana biti na dnevnom redu.

Pitanje za svu trojicu. Na svakoj od vaših lista nalaze se ljudi iz drugih stranaka, konkretno na listi DSS–a ljudi iz Narodne demokratske stranke, na listi G17 plus iz Socijaldemokratske partije i u Demokratskoj stranci iz Demokratskog centra i GSS–a. Da li smatrate da je fer da se na jednu listu koja je prepoznatljiva i ima svog nosioca stavljaju ljudi iz malih partija koji verovatno nikad sami ne bi prošli cenzus?

DRAGAN MARŠIĆANIN: Mi smo upravo na tragu te dobre saradnje (ovo je nastavak odgovora na prethodno pitanje) sa Narodnom demokratskom strankom gospodina Vuksanovića, u okolnostima kada nije izmenjen izborni zakon koji bi omogućio malim strankama makar da se odmere, ako uvažavaju realnost da ne mogu da preskoče visoki cenzus od pet odsto, ali da je izmenjen zakon da procene da li bi neki niži cenzus, recimo od dva odsto, ili tri odsto da pokušaju da izađu na izbore i preskoče cenzus samostalno. U takvim okolnostima mi smo našli za shodno, budući da tri godine sarađujemo besprekorno i da su nam programi veoma slični, za shodno da ih stavimo na našu listu. Smatrali smo da je to dug, kao što je dug i prema ovim poslanicima koji nisu vraćeni u Skupštinu, a zapravo jesu narodni poslanici. To nije koalicija. To je više jedan moralni dug prema bliskim saradnicima.

Drugih predstavnika stranaka na našoj listi nema. Ima vanstranačkih ličnosti. Tu je gospodin Nikola Milošević, kao počasni predsednik Srpske liberalne stranke, tu su doskorašnji članovi Demokratskog centra gospodin Simonović, Sanda Rašković-Ivić, tu je gospodin Kojčić, Miha Lalović (?) iz nekadašnje stranke Moja Vojvodina. To je sve na našoj listi što nije odranije aktivno u DSS-u.

MLAĐAN DINKIĆ: Mi imamo na našoj listi od 250 kandidata pet ljudi koji su članovi SDP-a. To je učinjeno iz dva razloga. Prvo, što smo smatrali da je bilo veoma važno oboriti vladu ove godine i da imamo izbore do kraja ove godine. Da SDP nije uskratio poverenje Vladi Republike Srbije, mi bismo imali ovu vladu još do kraja mandata. Mislim da je bilo veoma važno oboriti vladu. Da je cenzus bio dva odsto, SDP bi samostalno išao. Ovako smo imali jednu moralnu obavezu da stavimo njihovih pet kandidata od naših 250 na listu.

I druga stvar, mi smo ubeđeni da u narednoj fazi, ako naredna vlada želi da opstane duže od godinu dana na vlasti i da dobro vodi Srbiju, mora zaista da ima iskren dijalog sa sindikatima. Jer, jednostavno, reforma mora biti socijalno održiva. To je nešto što je važno i to su dva razloga što je na našoj listi pet kandidata iz SDP-a.

NENAD BOGDANOVIĆ: Što se tiče Demokratske stranke, mi smo odavno, i pre nego što su raspisani izbori, ako se sećate, izneli jedan stav koji je bio dosta javan, a to je da sa idejno srodnim strankama želimo ubuduće da budemo zajedno. Zašto? Zato što je nužno. To je uvek problem u tim strankama, jer ljudi različito razmišljaju, ali je nužno u stranačkom smislu doći do ukrupnjavanja političke slike Srbije. I to će se desiti. Hteo neko to ili ne, to će se desiti. Jednostavno, nemoguće je da bude ovo što je do sada.

Nama najbliže stranke imaju slično razmišljanje, način kako shvataju politiku, način kako shvataju sve ono što su i naša politička promišljanja, a to su Građanski savez Srbije, Demokratski centar i stranka gospodina Žarka Koraća. Potpuno je prirodno, pošto su s nama učestvovali u vlasti, da imamo poverenje jedni u druge i potpuno je prirodno da budemo zajedno i na ovoj listi.

Ne znam šta tu može da se postavi kao neka druga dilema, sem da je to prirodno. Ali ljudi na različite načine razmišljaju i o tome.

Ponovo pitanje za svu trojicu: da li ste zaista spremni na denacionalizaciju?

NENAD BOGDANOVIĆ: Denacionalizacija će biti nužna. Tu nema nikakve dileme. Kako i na koji način, to je veliko pitanje. Kroz ovaj zakon o građenju sada je uvedena jedna minidenacionalizacija vezana za građevinsko zemljište. I to je prvi korak koji, naravno, neki osporavaju, ali suštinski problem kod denacionalizacije jeste to odakle naći sredstva i kako je uraditi.

Na kraju krajeva, imamo primere drugih zemalja u tranziciji. Trebalo je vremena čak i nekima koje su tranziciju savladale veoma dobro. Evo, recimo, Slovenija je ubedljivo najbolje prošla posle tranzicije, pa je mnogo, mnogo kasnije ušla u proces denacionalizacije. Međutim, to je nešto što se mora desiti. Ali kako naći novac za to ili kako uopšte naći sredstva, ne mora to biti samo novac. To je ozbiljno pitanje i sugurno će sledeća vlada tu morati da donosi odluke, jer je pritisak već toliko velik da će to pitanje teško moći da se izbegne.

MLAĐAN DINKIĆ: To je jedan od prvih zakona koji će predložiti nova vlada ukoliko G17 plus bude u njoj bio. Taj zakon već je napravljen. Znači, postoji nekoliko modela i mislim da je bila greška što se krenulo u privatizaciju pre izvršene denacionalizacije i restitucije.

Kako vratiti novac? Pa kako smo našli model da vraćamo staru deviznu štednju, tako ćemo naći i model. Doduše, manje će biti obaveze, pa će rok biti znatno kraći, da vratimo i onima kojima država duguje. To treba da bude javni dug države.

Ne verujem da će to biti rok duži od pet godina. A mislim da je to realno i da ljudi koji 40-50 godina to nisu dobili nazad, moraju sada da budu obeštećeni.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Sad moram nešto sasvim otvoreno da kažem. Gospodin Bogdanović je bio iskren u odgovoru na ovo pitanje, isto koliko i u odgovoru na pitanje da li zna ko drži šećerane u Srbiji. Evo, da ga za šećerane obavestim, gospodin Kostić…

NENAD BOGDANOVIĆ: Verovatno gospodin Maršićanin zna o šećeranama više od mene. Ja mu se izvinjavam što zna više od mene…

DRAGAN MARŠIĆANIN: Nema potrebe.

NENAD BOGDANOVIĆ: Prosto, stvarno se nisam nikad time bavio, a vi verovatno jeste. Tako da nema problema.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Pošto smo ovo pitanje raspravili, sad idemo na zakon o denacionalizaciji. Ja ću vas podsetiti da u inauguracionom govoru iz januara 2001. godine kandidata za predsednika Vlade Republike Srbije stoji rečenica koja glasi: Ne mogu se stvarati nove pravde na osnovu starih nepravdi.

Zakon o denacionalizaciji je obećan Programom DOS-a kao jedan od prvih zakona koji će biti donet. Što se DSS-a tiče, taj zakon punih godinu dana leži u Skupštini Republike Srbije, daje odgovore na sva sporna pitanja onome koji želi da se brani time što kaže da postoje nepremostive prepreke. Ne postoje nepremostive prepreke. Sve druge države su te zakone donele i sprovele. I taj zakon leži u Skupštini. Skupštinska većina nije želela da taj zakon stavi na dnevni red, razmatra i usvoji dok je bila većina, a kad je izgubila većinu, onda je pala.

Dva pitanja za gospodina Dinkića. Zašto je vaš slogan ispisan latinicom „Srbija na prvom mestu„? Da li je prvo prihvatanje Ustavne povelje, pa potom odustajanje od iste, rezultat jake i čvrste politike G17 plus?

MLAĐAN DINKIĆ: Što se tiče latinice, mi i naš program objavljujemo dvojezično i na mađarskom i na srpskom. Na srpskom verzija latinica, verzija ćirilica. Ja se potpisujem ćirilicom, imamo članove naše stranke koji se potpisuju latinicom. Mi smo za građansku državu. To su ravnopravna pisma i nastavićemo tako bez obzira na to šta misle ljudi. Ja sam u školi učio i ćirilicu i latinicu. Zaista, ako znam da čitam i ćirilicu i latinicu, ne vidim razlog zašto bih drugačije štampao. Zaista, borimo se za građansku državu.

Što se tiče Ustavne povelje, mi nismo nikada prihvatali Ustavnu povelju. Beogradski sporazum je nešto što je gospodin Labus potpisao. Postoji razlika između te dve stvari. Prvo, kada je taj Beogradski sporazum potpisivan, postojao je jak pritisak sa svih strana, iznutra i spolja. Evropska unija se plašila destabilizacije u Crnoj Gori i to je bio razlog, zbog regionalne stabilnosti, da se napravi jedna takva zajednica. Tada je Labus pogrešio i tu je grešku priznao. Retko ko greške koje učini prizna. Pogrešio je. Rekao je da je najveća greška u njegovoj karijeri stavljanje potpisa na Beogradski sporazum.

Zašto? Zato što mu je tada, te noći, znate kako se vode ti pregovori, kada su već svi bili za potpis, znači i gospodin Koštunica i Đinđić i Milo Đukanović i ko god da je bio tamo, jedino on je bio protiv toga zato što je bila predviđena zajednica sa dva tržišta, dve nacionalne valute, znači dva potpuno odvojena ekonomska sistema. On je na kraju taj potpis stavio jer mu je Solana obećao da nakon tri meseca, kad se bude pravila Ustavna povelja, da će se izvršiti odgovarajući pritisak na Crnu Goru da prihvati normalnu državu.

Labus jeste bio za normalnu zajedničku državu. I ja sam uvek za što veću državu ukoliko je ona normalna i ukoliko može da funkcioniše efikasno. Problem je što, naravno, i političari visokog ranga nekad ne govore istinu. U konkretnom slučaju Solana je slagao Labusa. Jednostavno, obećao mu je nešto, a kasnije se bavio Avganistanom i nekim drugim prioritetima spoljne politike Evropske unije.

Kasnije je ta cela povelja iskorišćena samo kao paravan za političke čistke u Srbiji. Zašto? Zato što Ustavnom poveljom nije napravljen okvir za normalnu zajedničku državu, već je Povelja doneta kako bi se neko iz DOS-a oslobodio, tako su barem mislili, nekoga za koga su smatrali da im je politička konkurencija. Najpre je to bio Koštunica kao predsednik ove države, zajedničke bivše, zatim Labus, a onda i ja.

To je bila osnovna politička poruka. Jer, neki su, ja moram reći iskreno, verovali u tu zajedničku državu. Ja neću da ulazim u to, ja pretpostavljam da DSS iskreno i dalje zastupa to, ali što se tiče drugih, neki drugi u DOS-u su to samo koristili kao paravan za unutrašnjepolitičke borbe.

I Srbiji je, verujte mi, krenulo u ekonomskom smislu nagore onoga časa kada je ta zajednica uspostavljena, jer su se sve procedure iskomplikovale, na tri mesta moraju razne stvari da se donesu, 99 odsto para mi dajemo da finansiramo zajedničke organe, a oni imaju 50 odsto mesta. To nije princip pozitivne diskriminacije. I oni lobiraju preko tih diplomatskih predstavništava koje mi plaćamo za samostalnu Crnu Goru. Crna Gora neće sa nama. Mi na silu sa njima zaista ne treba da budemo. I mi smo jedina stranka na ovim izborima koja pretenduje da bude među prve tri, koja zaista ima nameru da sprovede da Srbija bude suverena država.

Jednostavno, Labus jeste imao i ambiciju da postoji jedna normalna država, a kada smo videli da ne može da postoji, ne možete po svaku cenu. Ako idete ka provaliji, bez obzira što ste mislili pre dve godine da je to dobar pravac, mislim da je mudrije stati, okrenuti se, napraviti zaokret nego sasvim sigurno u provaliju upasti.

Za gospodina Bogdanovića: zašto Demokratska stranka za mandatara nove vlade ponovo predlaže Zorana Živkovića, a na listi ima i pojedine ministre ove vlade kojima je de fakto uskraćeno poverenje u parlamentu i šta je to što ti ljudi mogu novo da ponude?

NENAD BOGDANOVIĆ: To pitanje se sviđa gospodinu Maršićaninu, naravno.

Prvo, Demokratska stranka je, ako se sećate, raspisala izbore. To je prvo. Drugo, Demokratska stranka se ne odriče politike koju je vodila i ministre koji se nalaze na toj listi smatra sposobnim, kvalitetnim i pametnim ljudima. A uostalom, imaćete prilike da ih uporedite sa nekim drugima. Znači, Demokratska stranka nudi te ljude, nudi još mnogo drugih kvalitetnih ljudi uključujući i premijera Živkovića, koji je još premijer, za one koji o tome nisu obavešteni. A onda ćemo staviti na tas, na ovim izborima ćemo pričati, pokazivati se, objašnjavati koja nam je politika. Prema tome, odluka Demokratske stranke je vrlo jasna. Ovi ljudi koji se nalaze na našoj listi su ljudi u koje mi verujemo. I to je sve.

FILIP ŠVARM: Sad jedno pitanje koje bi se možda vama moglo dopasti, gospodinu Bogdanovicu, a za gospodina Maršićanina: zašto ste direktno vi iz centrale naredili obustavljanje saradnje DSS-a sa DS-om u lokalnim organima vaše stranke u Požarevcu pred ponovljene lokalne izbore, iako je dogovor o saradnji već bio postignut? To je direktno dovelo do povratka SPS-a na vlast.

NENAD BOGDANOVIĆ: Ja ne verujem da je gospodin Maršićanin to uradio. Prema tome, ne dopada mi se pitanje.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Ne, zašto, odlično je pitanje. Prvo, stvar je potpuno jasna. Postojala je jedna odluka Predsedništva stranke mnogo starija od tog događaja u Požarevcu, koja glasi – budući da koalicioni sporazumi sa DOS-om odavno ne važe i da nismo članica DOS-a, ne postoje nikakve obaveze u odnosu na stranke ostatka DOS-a kada su novi izbori ili dopunski izbori u lokalu u pitanju.

Zbog čega smo smatrali da ne treba da uđu u koaliciju sa Demokratskom strankom, već da izađu samostalno? Dakle, nisu oni ušli u koaliciju sa nekom drugom strankom, već su po prethodnoj odluci Predsedništva bili obavezni da na izbore izađu samostalno. To je jednostavno zato da bismo ispoštovali jedan načelni politički stav da ćemo na izbore izlaziti samostalno. Kakve će posledice te odluke imati, to je nemoguće predvideti. U jednom slučaju ovakve, u drugom onakve. Postoje, uostalom, koalicije širom Srbije gde smo i mi, Demokratska stranka Srbije, u koaliciji sa SPS-om. Mislim da je to slučaj u tri opštine. Takve su okolnosti bile. To ne tajimo. A isto tako i Demokratska stranka je u koaliciji sa SPS-om u nekim drugim opštinama.

NENAD BOGDANOVIĆ: Gde?!

DRAGAN MARŠIĆANIN: Kuršumlija, recimo, Aleksinac, Prokuplje itd. Gde sad ja da vodim računa?

NENAD BOGDANOVIĆ: Treba uvek biti tačan. To je važno.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Postoje te različite kombinacije i sad to može da vas začudi, ali ja ne mislim da je to bilo šta loše. Pazite, ako u nekoj sredini većina građana glasa za neke stranke koje nisu po mom ukusu, ukažu njima poverenje, u čemu je problem? Vi imate odnos prema tim građanima. Oni su izabrali nekog drugog, nisu izabrali nekoga za koga vi mislite da je demokratska opcija. Dakle, ti ljudi su uvaženi u toj sredini.

Danas imamo za sve nas neprijatnu okolnost da je u nekoliko opština u Srbiji SPS dobio gradonačelnika, ili neke druge stranke koje se nama ne dopadaju. Jednostavno, to je realnost. To je volja građana. I šta sad s tim da radite? To morate poštovati ako ste demokrata. Ako niste, onda ćete se opredeljivati prema nečem drugom.

I postoji još jedno vrlo važno pitanje, uopšte odnosa prema onome što se zove stranke bivšeg režima, a koji će se proširiti Demokratskom strankom od Nove godine, jer će od Nove godine i ta stranka biti stranka bivšeg režima. Stranke bivšeg režima, dakle SPS, radikali, platili su političku cenu 2000. godine. Za ono što su radili, oni su cenu platili.

Čujem pitanje: kako možeš tako? Pa eto tako. Jer, to je suština demokratije, to je smisao izbora, da se na izborima plati politička cena. To uopšte ne znači da sam ja zbog toga bliži socijalistima nego što sam bio do 2000. godine. Samo ističem ovo kao jednu nepobitnu činjenicu. Na ovim izborima platiće cenu neko drugi – ili loša opozicija ili loša vlast. Ne postoji drugi način za plaćanje političke cene nego što su izbori.

I u odnosu na to ja sam u ovom momentu kritičniji prema onome ko vrši vlast, i opozicione stranke uvek tako treba da čine, nego u odnosu na one koji su vlast vršili do 2000. godine, jer su oni platili političku cenu. Mene uopšte ne interesuje šta su oni radili do 2000. godine. Oni su svoju cenu platili. Što nisu platili onu drugu cenu kritičnog kažnjavanja, to neka pitaju predsednika Demokratske stranke, a ne mene. Ali, politička cena je plaćena.

NENAD BOGDANOVIĆ: Ja mislim da bi ipak trebalo da pita vas.

DRAGAN MARŠIŠANIN: Ne, ne treba zaboraviti– mi štitili tri meseca, a vi tri godine.

NENAD BOGDANOVIĆ: Ne, treba pitati vas, a stvarno ne znam kakve veze ovo ima sa ovim pitanjem koje ste postavili.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Koalicija. Odluka koja je dovela do osvajanja vlasti u Požarevcu od strane SPS-a. Volja građana u Požarevcu da bude SPS na vlasti.

FILIP ŠVARM: Gospodine Dinkiću: da li mislite da treba odgovarati, ukoliko ste kreator neke afere, nekoga optužite a krivica se ne dokaže?

MLAĐAN DINKIĆ: Da, ako se to desi, ali to se dosad još nije dogodilo.

Ne, stvarno, sve do sada što je bilo, što se tiče Janjuševića, Kolesara. Drugo je da li imate institucije koje to mogu da realizuju. Ako nisu postojale u vreme ovog sadašnjeg do bivšeg režima, uspostaviće se. Sve ove stvari, naravno, političke stranke ne bi trebalo da iznose i ne bi nikad došle u priliku da iznose da postoje institucije pravne države.

Ja mislim da bih lično bio najsrećniji da je Dušan Mihajlović najpopularniji političar u Srbiji i da su svi oni koji su kršili zakon uhapšeni, da nije bilo korupcije, da su primenjene drakonske kazne. Međutim, vidite i sami da Dušan Mihajlović nije najpopularniji političar u Srbiji.

I ovi momci i devojke koji su na početku nosili transparente, čini mi se da pojma nemaju koliko su zapravo u pravu. Ovi izbori će zaista biti za mnoge „Zbogom partije“. Kao što kažu „Ljudi misle“, „Zbogom partije“, to će biti svi oni koji će ostati ispod cenzusa. Mnoge partije će nestati. Barem delimično će se ispuniti njihova želja.

Pitanje za svu trojicu: da li ste za to da se građani Srbije izjasne o restauraciji monarhije? Drugo pitanje: šta je sa himnom, grbom i zastavom Srbije?

MLAĐAN DINKIĆ: Što se tiče G17 plus, mi smatramo da je referendum najdemokratskiji oblik izjašnjavanja i sva važna pitanja na koja ljudi žele da saznaju odgovor, ukoliko imaju dileme, treba staviti na referendum. Dakle, odgovor je da.

Drugo je pitanje kakvi će biti rezultati referenduma i da li ste vi za taj sistem ili niste, ali treba staviti definitivno na referendum, ako ljudi to žele, i završiti s tim.

Što se tiče grba i himne, naravno da bi Srbija nakon donošenja ustava morala da usvoji grb i himnu.

DRAGAN MARŠIĆANIN: Sasvim kratko, stvar je referenduma da se odluči o ovom pitanju. Pitanje se odnosi na to da li smo za to da se pitanje već sada postavi i organizuje referendum. Ne. Prilike nisu takve da postoji potreba da se ovo pitanje u ovom momentu otvara na referendumu. Pitanja koja se iznose na referendum jesu pitanja koja lome naciju, lome građane. Očigledno da to nije slučaj danas u Srbiji i da to u ovom momentu ne treba otvarati kao temu jer nema potrebe. Inače, to je pitanje o kome se može odlučivati samo na referendumu.

Zastava, grb i himna mogu se menjati samo ustavom i po donošenju novog ustava biće izmenjeni i simboli države. Ali simboli su jedno. To je ono što reprezentuje državu, što se mora poštovati, ali suština je u nečemu drugom, ne u simbolima, nego u onome kako funkcioniše vlast.

NENAD BOGDANOVIĆ: Što se simbola tiče, mislim da je sve jasno. Ne treba da ponavljamo. A što se tiče ovog prvog pitanja, naravno, takve stvari se rešavaju na referendumu, ali mislim da još duže vreme neće biti zahteva za referendum.

FILIP ŠVARM: Gospodine Maršićanin, imali ste priliku da učestvujete u vlasti, da li to što ste iz nje izašli znači da niste sposobni za konsenzus ili da su vam stranački interesi bitniji od interesa Srbije?

DRAGAN MARŠIĆANIN: Pa da, to je čest prigovor. To ja slušam ove tri godine. Nismo izašli zbog toga, nego jednostavno zbog odgovornosti prema onima koji su vas izabrali. Dakle, u okolnostima kada iznutra nije moglo da se utiče na rad vlade – treba podsećati, ovde vreme brzo leti – mi smo javno poslednji put pred izlazak iz vlade uputili jedan spisak zamerki, a te zamerke su zapravo ono o čemu sam najčešće i danas ovde govorio, zamerke Vladi Republike Srbije, praktično javno upozorenje ili molba da se stvari u radu vlade promene. Pre svega, pitanje zakonitosti i borbe protiv organizovanog kriminala. Ko je zaboravio, mislim da to i danas stoji na našem sajtu, a zakačeno je u avgustu 2001. godine.

Kada se nalazite u situaciji da ne možete uticati na to kako vlada radi, a delite odgovornost za to, u takvim okolnostima vi u toj vladi više ne možete da učestvujete. I to je jednostavno pitanje odgovornosti, a ne pitanje kukavičluka.

Uostalom, to je i pitanje spremnosti da li želite – i tu je razlika danas postavljena – ne mora se učestvovati u vladi, u vlasti s nekim s kim se ne slažete, kako je gospodin Bogdanović rekao. Ako se s nekim ne slažete u krucijalnim, najvažnijim stvarima, onda u takvoj vladi ne možete da budete. Ili nađete kompromis. Ukoliko kompromis nije moguće postići, ukoliko neko imajući većinu u parlamentu radi svojevoljno, onda iz takve vlasti morate da istupite ukoliko želite da ostanete odgovorni prema onima koje ste u toj vlasti reprezentovali, a to su građani koji su vas birali.

Pitanje za gospodina Bogdanovića: kako je moguće da su neki visoki stranački funkcioneri Demokratske stranke tri godine bili kreatori vaše politike, a sada ih nema ni na poslaničkoj listi?

NENAD BOGDANOVIĆ: Pa to je sasvim normalno za svaku političku stranku. Ne znam, jedino u Srbiji je čudno da politička stranka nakon jednog perioda ili vlasti ili opozicije donese odluku da promeni strukturu ljudi koje će predložiti za sledeći period. To je potpuno normalno.

Koji su razlozi, da li su oni koje možete da čitate u javnosti ili su neki drugi, to je unutarstranačko pitanje i nikad se ono ne raspravlja mnogo u javnosti, ukoliko se ne pređe neka granica od strane nekog od tih koji su predmet priče.

Znači, ovo je odluka Demokratske stranke i ona je dobra. Mi smatramo da je dobra. Uostalom, na izborima ćemo proveriti tu odluku, kao što se sve druge odluke proveravaju.

FILIP ŠVARM: Pitanje za gospodina Dinkića: zar vam se ne čini da pravite istu grešku kao i sve stranke pre izbora, da zbog omasovljavanja stranke primate ljude bivšeg režima, kao i izrazite amatere?

MLAĐAN DINKIĆ: Znate šta, ne znam za te članove bivšeg režima. Svaka stranka koja raste u svakom slučaju može da napravi neku grešku. Dakle, ako je neko i ušao negde u Srbiji, a da mi nismo toga svesni, vremenom ćemo to ispraviti. U svakom slučaju, da li smo napravili grešku ili nismo, pokazaće vreme. Građani će odlučiti. Mislim da nismo. Ako mislite na Đošu…

FILIP ŠVARM: Mislim.

MLAĐAN DINKIĆ: Znate šta, na jugu Srbije, prvo, imate ljude koji su članovi SPS-a a mnogo su bolji ljudi u toj sredini nego, recimo, neki koji sebe nazivaju demokratama ovde u gradu Beogradu. Svaka sredina ima svoje specifičnosti. Za mene je veoma važno kakav je ko čovek. On je možda bio tamo zato što je tamo samo gledao RTS. Ko zna iz kog razloga i iz kojih motiva.

I drugo, jedan od mojih boljih prijatelja je – ranije smo imali vremena da se družimo a sada ne – Slobodan Vučetić, on je nekada bio u SPS-u. Mislim da je on najbolji sudija u Srbiji. Dakle, zaista mislim da ljude treba deliti po tome kakvi su, da li su dobri ili loši, a ne po stranačkoj pripadnosti. Verujte mi, ima u pojedinim sredinama, a to je posebno karakteristično za jug, nekih boljih ljudi koji jesu bili, a neki nisu ni hteli da promene članstvo u SPS-u, nego što su neki koji kradu po Beogradu, a zovu se, imaju sranke sa demokratskim predznakom.

Dakle, zaista, mi individualno posmatramo. Nemamo generalni pristup prema tome. Naravno, videćemo na izborima kako ćemo proći. Nije Đoša primljen zbog toga što je glumac, vi znate i sami da to nije glumac ne znam kakvih kapaciteta (SMEH U SALI), već je primljen zbog toga što je pomogao da naš vlasotinački odbor ima maltene više članova nego odbor u Leskovcu. Čovek je radio na terenu i obezbedio da stranka poraste. Imao je rezultat. Mi cenimo rezultate.