Simon Stajn sa Geretom Marfijem

U jednom trenutku života, čovek koji čitanjem knjiga popunjava ogroman deo vremena, neumitno krene da iščitava biografije uspešnih i poznatih ljudi, u nadi da se nije ugasio i da ima još snage da nešto ponudi svetu. Još ako je biograf uspešan i mrtav – eto nama zabave. Izdavači zarađuju na rasprodaji bola, a čitaoci imaju jedinstveno iskustvo da komuniciraju sa osobom koja je duh.

Pesma sirene je biografija čoveka bez koga ne bi bilo poznatih i njegov izostanak sa životne scene lišio bi publiku poznatih ličnosti. Kada je neko guru, mesija ili jednostavno talenat da okupi i pogura raznorazne ličnosti koje su svojom umetnošću doprinele da se generacije usprave i pobune protiv rigidnosti sveta, i pritom je obrnuo igricu po imenu „sex&drugs&rockandroll“, zaslužuje bespogovornu pažnju. Nekada davno bio je grad po imenu Njujork po kome se svašta nešto događalo. Gejevi su kreirali modu, muzičku scenu, ženili najbolje ribe. Sreća da je Simor Stajn bio takav, pa još i gori. Radost življenja koju je on emitovao, sposobnost da prepozna talentovane muzičare i gomilu njih udomi u svojoj ultraprepoznatljivoj etiketi „SIRE“, obeležilo je epohu u kojoj živimo. Talking Heads, Ramones, The Pretenders, Madonna, Ice T, Depeche Mode, The Cult, meni najneomiljeniji bend The Smiths, zakačili su se na kompoziciju čija lokomotiva je gazila iznad mejnstrima. Imaju te odurne podele na mejnstrim i andergraund, koje su smislili dokoni kritičari, ali da ih ispoštujem i kažem da je Stajnova ekipa iznad i ispod struja kojima u kontrasmeru plovi ostatak muzičke scene sveta. Zaronio je ispod Stiksa, zaplovio iznad stratosfere.

Muzičku industriju je kreirao čovek koji nije znao da svira, ali je prepoznao centralnu ulogu muzike u životu, istoriji i religiji, shvatio da je muzika veća od bilo kog pojedinca i da pripada svim ljudima. Stajn nije znao da svira, ali je znao da čuje, da prepozna hit i da ga unovči. Upravo taj podatak da nije znao da svira Stajn favorizuje: „Upravo zato što nisam bio muzičar i nisam imao formalno znanje, tehniku ili veliku veštinu, često sam imao sposobnost da uočim genijalnu crnu ovcu – sve one odbačene i žigosane koji nisu umeli da sviraju ili pevaju na uobičajen i opšteprihvaćen način, ali su imali nešto posebno na šta je svet čekao. Ukoliko moj život i ono što sam ostavio za sobom znače bilo šta, nadam se da je to ono kada takozvani luzeri igraju po svome i na kraju ostvare pobedu u velikom stilu. Češće sam grešio nego što sam bio u pravu, ali još sam tu.“

U ovom trenutku sam odlučio da mi se poslednja rečenica citata ukleše na nadgrobni spomenik.

Još jedna mudrost koju sam izvukao od ovog mudrog čoveka jeste da to što je neko u odmakloj starosti, njega ni istina više ne boli. Ja sam poznat po tome da ne prepričavam knjige koje prikazujem, tako da ostavljam na vama da pročitate ovaj udžbenik istorije. Po mom skromnom mišljenju, Simor Stajn ima biografiju koju bih ja zatražio od zlatne ribice koja ispunjava tri želje. Ali na njegovom mestu imao bih samo jednu. Da nikada ne upoznam sopstvenu suprugu. Najkontroverzniji bolid epohe bio je udat za Simora, taj deo sami iščitajte. Nominujem ih za gran pri u konkurenciji parova. Tu su još Sid i Nensi, Joko i Džon, Kejt i Anita, Brena i Boba. Ne sumnjam kome ide nagrada. Onome ko je uvek bio fokusiran da bude najbolji. Kome je Džoni Ramone rekao: „Life’s though, gotta keep your eyes on the prize.“ Sreća da ga je poslušao.

U fenomenalnom prevodu Slobodana Nešovoća – Loke, Simorovog prijatelja i partnera (poslovnog), ova knjiga naprosto mora da zauzme mesto u vašim bibliotekama. Ako ne znate da slušate muziku, znate da čitate. Jedan je život. Neko je Simor Stajn, neko pizda.