„Krajem Aprila te iste godine (1867) nije bilo više ni jednog Turčina ne samo u Beogradu, no i po ostalim srpskim gradovima. Od tog doba i grad i varoš Beograd su potpuno u srpskoj vlasti.
Dok je bilo Turaka, Beograd je izgledao kao prava azijska varoš. Kuće mu behu niske i mračne, ulice tesne i krive, a nečistoća kud se god mrdneš. Stanovništvo mu beše izmešano, a govorilo je ponajviše turski, pa onda grčki, a najmanje srpski, pa i to pokvareno. I po prostoru i po broju stanovnika, Beograd je bio tada mnogo manji no što je danas. Varoši je bilo oko današnje Saborne crkve i po Dorćolu i Jaliji, a sve ostalo bilo je golo polje, na kome su se videle ovde onde male sirotinjske zanatlijske kućie.
Od kad je nestalo Turaka, Beograd je počeo brzo u svemu napredovati, te danas s pravom zaslužuje ime jevropske varoši. Danas broji 40.000 stanovnika i najveća je varoš u Srbiji. U njemu je trgovina vrlo napredna i jako razvijena, i Beograd trguje sa Bečom, Trstom, Mančestrom, Londonom, Parizom, Hamburgom, Frankfurtom, Berlinom, Carigradom, Peštom, Neapoljen, Bukureštom itd. Za potpomaganje trgovine ima u Beogradu više novčanih zavoda, kao: „Srpska Narodna Banka“, „Kreditni zavod“, „Srpska kreditna banka“ i „Zadruga za međusobno pomaganje i štednju“. Zanata ima raznovrsnih. U novije vreme podigle su se i nekoliko fabrika, kao: dve fabrike za pivo, jedna za špiritus, jedna za štavljenje koža; za tim jedna za zemljano posuđe i peći, jedna za sapun, jedna za cigar-papire, jedna velika fabrika za hleb, i najzad u njemu ima i nekoliko parnih mlinova…“
(Izvod iz fototipskog izdanja Album Beograda, sa kratkim opisom i planom, koji je priredio i izdao Sv. Lj. Velicki, knjigovezac; Izdavači: Dečje novine i Arhiv Srbije)
