Drago mi je što na ovu temu mogu da govorim baš u Nišu, gde živi puno kosmetskih izbeglica, kako onih koji su u Niš došli tokom ne tako lepih sedamdesetih i osamdesetih, tako i onih koji su došli posle progona koji je počeo posle dolaska trupa Kfora i misije Unmika u junu mesecu 1999, tako da među rođenim Nišlijama ima ljudi koji nisu živeli duže vremena u Nišu, Kosovci na neki način dođu kao ljudi koji su malo i prenapunili grad. Ali, u svakom slučaju nezavisno od ovoga što se danas susrećemo danas ovde u Nišu i razgovaramo o tom bolnom problemu, koji, kako je gospodin Ćirić rekao – već se i ne zna od kada postoji u srpskoj, odnosno jugoslovenskoj državi – a ja mislim da bi na početku bilo dobro da se prosto sa par reči, sa par rečenica izloži situacija koju je Vlada Srbije, konstituisana početkom marta ove godine, zatekla odnosno da se izloži situacija u kojem je zatečena vlada posle pokušaja etničkog čišćenja, odnosno pogroma 17. i 18. marta ove godine.
Kosovski problem je problem koji je dobrim delom doveo do pada prethodnog režima u Srbiji – režima koji je na problemu Kosova i Metohije dobrim delom iznikao. Ali, čini mi se, ni vlast – heterogena vlast koja se konstituisala posle septembarskih i učvrstila posle republičkih izbora 2000. godine – nije uspela da taj „kosmetski“ problem do kraja sagleda u svoj njegovoj ozbiljnosti i dubini, pa ni da na odgovarajući način predstavi sve konsekvence koje taj problem za Srbiju ima ne samo kratkoročno, već i srednjoročno, pa, na kraju, i na dugi rok. Pod „srednjoročno“ mislim na period od desetak godina jer, prosto, bez rešavanja kosovskog problema bilo kakav put Srbije, SRJ ili Srbije i Crne Gore danas u Evropu ne može do kraja biti niti definisan ni realan, niti položaj Srbije u regionu može do kraja biti sveden bez rešavanja tog bolnog pitanja. Pripalo je ovoj generaciji političara i javnih radnika – pa, da kažem, i stanovništvu i građanima – da se s tim problemom na najbolniji način suoče. Stotine hiljada ljudi morale su da izbegnu sa Kosova i Metohije, stotine hiljada njihovih porodica u centralnoj Srbiji i Crnoj Gori moralo je da se suoči s tim izbeglištvom, ali, s druge strane, ovoj generaciji pripalo je i da na neki način makar pokuša da taj problem reši ne dovodeći do nekog novog sukoba.
Heterogena vlast koja je s koalicijom DOS posle 5. oktobra 2000. došla na vlast u Srbiji nije mogla da sagleda svu ozbiljnost kosovsko-metohijskog problema; to kažem prosto zato što imam u vidu da je to pitanje, pitanje koje se ne može lako i jednostavno, lako primenljivim receptima i ad hoc dogovorima rešiti, ma koliko ti dogovori mogli da padnu među onima koji imaju legitimitet većinske podrške građana-birača na obe strane. Problem je duboko istorijski i zahteva jednu vrstu prethodnog promišljanja, ozbiljnost u rešavanju, a, onda, i dugoročan proces rešavanja.
Ja sam se relativno skoro pridružio timu predsednika Vlade Srbije a u izradu ovog dokumenta neposredno sam angažovan posle pogroma od 17. marta. Program za Kosovo nema normativni karakter, nije pisan kao pravni tekst, ali iza njega – makar i time što je objavljen u „Službenom glasniku“ Republike Srbije – stoji država kao takva. O tome ne govori mesto objavljivanja već, mnogo više, način na koji je taj dokument usvojen u republičkoj Skupštini. Dok je plan bio u fazi izrade, radna grupa nije želela da s njegovom sadržinom upozna bilo koga u javnosti ili medija, jer se smatralo da sve političke stranke koje su zastupljene u Skupštini Srbije prethodno treba da usaglase svoje stavove povodom bazičnih pitanja u tom dokumentu. I, posle relativno kratkog rada, posle samo dve nedelje, taj dokument je usaglašen i, potom, relativno lako usvojen u Skupštini.
Bitno je to što je taj dokument sveobuhvatan plan za rešavanje trenutne situacije i položaja Srba na Kosovu i Metohiji i, u tom smislu, on se razlikuje od ranijih rezolucija i deklaracija skupština SRJ, Srbije i Crne Gore ili samo Srbije. Sve ranije rezolucije i deklaracije – bar od aprila 2001. kada je pisan ustavni okvir za prenos samouprave na Kosovu – bile su dokumenti koji su odgovarali na nama postavljene izazove od međunarodne zajednice ili kosovskih Albanaca. Po prvi put, ovaj dokument – bez obzira što neposredno odgovara na izazov pogroma od 17. marta – uspeva da predstavi aktivan plan za koji će svaka buduća vlast u Srbiji, meni se čini, biti vezana. Dakle, to – prosto – nije plan Koštuničine vlade, nije plan ove skupštine, to je dokument koji želi da odgovori na potrebe Srba na Kosovu i Metohiji, bez obzira na to kakvo će biti konačno rešenje statusa. I, u tom smislu, veoma je važno da znamo kako je to plan koji odgovara na sadašnju situaciju i probleme Srba na Kosovu i Metohiji.
U pogledu sadašnje situacije imam u vidu dve stvari. Prva je da su Srbi danas na Kosovu i Metohiji svedeni na manje od jedne trećine stanovništva koje je živelo do izgona od juna 1999. Drugo je to što plan pokušava da odgovori na potrebu povratka raseljenih, i to povratka ne samo onih koji su živeli u ruralnim, seoskim sredinama – jer su gradovi iz kojih su Srbi prognani danas etnički čisti. Mislim na Prištinu, Peć, Prizren, Uroševac, Gnjilane, da ne navodim dalje. Ovaj program ima ambiciju da omogući i gradskom stanovništvu – više od polovine proteranih u centralnu Srbiju – omogući povratak, da i oni budu stanovnici gradova ili budućih gradova koji bi se u oblastima pod srpskom većinom mogli da izgrade.
S druge strane, ništa u ovom planu ne govori o odnosu Kosova i Metohije prema ostatku Srbije ili ostatku Srbije i Crne Gore i, u tom smislu, plan ni na koji način ne želi da utiče na obaveze koje je međunarodna zajednica preuzela time što je sebi ostavila prostor da Rezolucijom 1244 i nekim drugim kriterijumima definiše konačni status Kosova, bez obzira na to što sama Rezolucija 1244 u sebi sadrži izvesnu ambivalenciju jer, s jedne strane, garantuje suverenitet i integritet SRJ a, s druge, ostavlja mogućnost da se suštinska autonomija Kosova i Metohije ostvari i u nekom drugom državno-pravnom obliku.
Plan predviđa stvaranje autonomije unutar autonomije. Koncept je, znači, stvaranje srpske autonomije unutar suštinske autonomije Kosova i Metohije. Smatra se da se jedino na taj način vrednosti koje je sebi međunarodna zajednica postavila usvajanjem ne samo Rezolucije 1244 već i vođenjem agresivnog rata protiv SRJ u proleće 1999 – mogu ostvariti. Te vrednosti su: poštovanje ljudskih prava, poštovanje vladavine prava, poštovanje demokratije, poštovanje povratka svih raseljenih i izbeglih lica i, pre svega, dve vrednosti za koje mi „Balkanci“ znamo da su uvek krasile Balkan, a to su multietničnost i multikulturalnost. Danas, multietničnosti i multikulturalnosti na Kosovu i Metohiji nema. Ona je svedena na geto. Ideja ovog plana za Kosovo i Metohiju je da se multikulturalnost i multietničnost očuva tako što će se stvoriti srpske oblasti. Plan ne predviđa granice tih oblasti – pominju se samo nazivi, otprilike mesta gde su Srbi bili većinski koncentrisani pre sukoba 1999. godine – kao mesta gde bi Srbi mogli da ostvare svoje oblasti s relativno homogenom većinom i, tako, ostvare uslove da se u budućnosti multikulturalnost i multietničnost na Kosovu do kraja razvije i očuva. Te oblasti ne bi nužno bile povezane, i to ubedljivo govori protiv tumačenja da je reč o podeli ili osnovi za podelu Kosova i Metohije: ne može se deliti ako imate pet oblasti koje međusobno nisu povezane. Prosto, tu nema crtanja granica.
S druge strane, tih pet oblasti ustavno odnosno administrativno-pravno čine jedan region, srpski region koji ima nadležnosti i u zakonodavnoj, i u sudskoj, i u izvršnoj vlasti. U zakonodavnoj tako što ima skupštinu, u izvršnoj tako što ima izvršno veće, i u sudskoj tako što ima oblasne sudove i jedan regionalni sud koji bi imao nadležnosti i u krivičnim, i u parničnim, i u upravnim stvarima. Naravno, sve ove nadležnosti ne bi paralelne s nadležnostima privremenih, odnosno centralnih institucija, tako da ih nazovem za potrebe naših razgovora u Prištini – već bi imale podeljene nadležnosti. Dakle, region ne bi bio federalna jedinica na Kosovu i Metohiji.
Da li bi većinsko albansko stanovništvo imalo potrebu za stvaranje svojih regiona ili svog regiona je nešto što ovaj plan ne predviđa i ne želi u to da ulazi. Plan odgovara na potrebe srpskog stanovništva i ne želi da se meša u interese i potrebe većinskog albanskog stanovništva. Plan, isto tako, predviđa mogućnost da i ostale etničke zajednice – pre svega mislim na Gorance, Muslimane, Bošnjake, Rome i Aškalije – ako imaju želju i potrebu, mogu da osnuju neke eventualno autonomne oblasti, homogene geografske celine. Takođe, plan predviđa relativno široke nadležnosti organa regiona, pre svega u oblasti bezbednosti, odnosno lokalne policije, sudstva, do širokih nadležnosti u privrednim delatnostima. Ideja je da regioni budu ekonomski održivi. Besmisleno je da se stanovništvo vraća ili da preostali Srbi ostaju, ako ekonomski ne mogu da opstanu. Ako bi se obezbedio opstanak samo poljoprivrednom stanovništvu, to bi bilo izuzetno nepovoljno i, suštinski, dugoročno ne bi stvorilo uslove za održivi opstanak stanovništva. S druge strane, odnos između organa regiona i organa centralne vlasti u Prištini bi bio takav da bi u većini pitanja to bila podeljena nadležnost. Ekskluzivne nadležnosti ne bi imali ni centralni organi ni organi regiona, već bi se eventualni sporovi usaglašavali u centralnim organima u Prištini, dok bi za vreme statusa Unmika eventualni sporovi pitanje njegove arbitraže.
Plan ima posebno poglavlje o zaštiti spomeničke i crkveno-manastirske baštine na Kosovu i Metohiji, s obzirom na događaje od 17. marta i na to da Unmik definitivno nije ispunio svoje nadležnosti i mandat u tom pogledu. I to ne samo po Rezoluciji 1244, već po važećem međunarodnom pravu i obavezujućim konvencijama.
Predviđena je relativno široko razrađena personalna i kulturna autonomija za Srbe koji bi živeli van regiona, odnosno pomenutih pet oblasti. U izdvojenim, mahom seoskim naseljima Srbi bi imali posebna prava, ona koja se danas u svetu opisuju opšteprihvaćenim pojmovima pozitivne diskriminacije ili afirmativne akcije – gde manjina, da bi opstala, ima u pojedinim segmentima javnog života čak i povećana prava u odnosu na većinu. Recipročna pozitivno diskriminaciona prava imali bi i Albanci u srpskom regionu.
Plan predviđa relativno ozbiljan put ostvarivanja. Predviđeno je da se donese statut regiona koji bi bio pisan ne samo u Prištini – kao što se to desilo 2001. s ustavnim okvirom, kada je samo jedan predstavnik Srba mogao da učestvuje u pisanju – već u koordinaciji međunarodne zajednice, Unmika, Prištine i Beograda, uključujući i predlog da se donese jedna posebna rezolucija Saveta bezbednosti UN-a. Ta rezolucija ne bi zamenila Rezoluciju 1244, ali bi bila osnov za promenu ustavnog okvira, koji ne predviđa nikakvu regionalnu organizaciju kosovsko-metohijske teritorije. Oblasti koje bi činile jedan region trebalo bi da su zasnovane po određenim kriterijumima. Najpre, da su to teritorije gde su Srbi činili većinu pre događaja iz 1999; da su teritorije gde je relativno homogeno srpsko poljoprivredno i šumsko zemljište i – s obzirom na to da nije realno da se Srbi vrate u velike gradove gde je multietničnost u ovom trenutku prosto nezamisliva, a da su Srbi kao etnicitet, kao narod, vekovima gradili i ulagali u te gradove – plan predviđa kriterijum pravične naknade a konto toga što Srbi u ovom trenutku ne mogu da se vrate u te urbane centre, da dobiju jedan deo teritorije koji bi onda homogenizovao i proširio teritoriju koja je predviđena po prethodna tri kriterijuma, i gde bi mogli da se izgrade novi, mali urbani centri. Centralno i istočno Kosovo, odnosno kosovsko Pomoravlje bila bi mesta za podizanje u ovom trenutku već ozbiljnih kvaziurbanih centara u kojima bi Srbi mogli da nastave urbani, gradski razvoj, razvoj kakav su vekovima na Kosovu i Metohiji imali ne samo u Prizrenu, Peći ili Prištini…
ALEKSANDAR SIMIĆ: Kao narod smo doživeli velika iskušenja. Proterani smo dobrim delom s teritorije bivše SR Hrvatske, dobrim delom s izvesnih prostora u Bosni i Hercegovini. Deo našeg naroda koji je ostao da živi u Sloveniji sve manje je spreman da se oseća Srbima, jer je jedno vreme bio prinuđen da se slovenizuje… I prirodno je što su frustracije, posebno posle tragičnih događaja i agresije 1999, vrlo teške. Frustracije se najviše iskazuju među sebi bližnjima. Prvo u porodici, među prijateljima, a onda u narodu i u državi. Kad sam na početku govorio da DOS 5. oktobra nije bio dovoljno svestan kosmetskog problema, rekao sam to zato što sam od 1990. bio angažovan u Demokratskoj stranci, dosta aktivan sve do 1998, kada sam se politički pasivizirao jer sam znao da opozicija u Srbiji nije dovoljno svesna kosmetskog problema. Sa druge strane, Miloševićev režim je taj problem monopolisao. Ne možemo mi danas govoriti o tome da je plan vlade plan jedne stranke ili samo jedne koalicije ili plan parlamentarnih stranaka, a da je rad nekog drugog rad za neko drugo vreme. Kao narod i država moramo da shvatimo da je kosmetsko pitanje par ekselans državno pitanje. Zato je bilo važno da ovaj plan sve stranke prethodno prihvate, čak i one koje se danas sukobljavaju povodom predsedničkih izbora i koje će se verovatno dramatično sukobljavati i na predstojećim lokalnim izborima. Zato je vrlo važno da niko danas ne kaže kako Koordinacioni centar nije uradio šta je mogao. Kada sam radio ustavni okvir u aprilu 2001, pre nego što je gospodin Čović bio angažovan na kosmetskom pitanju, a već uveliko bio angažovan na problemu opština Preševo, Bujanovac i Medveđa, do koje mere svest o potrebi rešavanja tog problema i značaja tog problema i jedinstva oko tog problema nije bila prisutna. U tom smislu zaista je bitno ono što je Koordinacioni centar do sada uradio i mislim da će budući događaji u tom smislu i Koordinacionom centru i lično gospodinu Čoviću dati za pravo. S treće strane, ne možemo u ovom trenutku davati izjave kako se, čini mi se, omaklo mom prijatelju Oliveru da kaže da su Srbi na Kosovu dovoljno snažni, jaki i da imaju ravnopravan status. To nije realno. Da su Srbi dovoljno snažni i jaki, ne bi se desio 17. mart, ne bi se desilo da je 17. marta vlada u Beogradu bila na ivici da doživi krah na ulici, ne bi se desilo da ovde, u centru Niša, bude spaljena džamija, ne bi se desilo da jedina džamija preostala u Beogradu bude na brutalan način devastirana. Prema tome, nisu Srbi na Kosovu ni dovoljno snažni, ni dovoljno jaki. Oni su deo srpskog naroda u Srbiji, oni su deo politike koja treba da se kreira iz Beograda, oni su važan faktor zato što postoje u kosmetskim institucijama i zato što su sve više od strane međunarodne zajednice priznati kao neko bez koga se na Kosmetu ne može razgovarati. Kada se 1999. pojavio Kušner, dao je čuvenu izjavu po kojoj je moralno pravo većinskih Albanaca da se svete zato što su svašta doživeli od Beograda – a niko od Srba ništa nije mogao ozbiljno ni da mu kaže. Danas, niko ne bi smeo tako nešto da kaže. Oliver je u pravu kad kaže da decenijama na Kosmetu nije građena srpska elita. I pored univerziteta, institucija – kosmetski Srbi su gledali u Beograd i samo u Beograd. I bili su ogledalo političkih prilika i neprilika u Beogradu. Sreća je da u jednoj teškoj nesreći kakva se desila 1999. imamo situaciju da jedan Oliver Ivanović, čovek koji se nikad nije bavio politikom, prosto bude prinuđen da se time bavi radi opstanka sopstvenog i svojih prijatelja i iz karate kluba svojih sunarodnika. On je sjajan primer kako okolnosti stvaraju elitu. Ali to nije dovoljno. Mi, odavde iz Niša, Beograda, Novog Sada pa, ako hoćete, i iz Podgorice i Republike Srpske, treba mnogo više da radimo da se na Kosmetu stvori prava elita. Jer, ta elita će biti potrebna Kosmetu nezavisno od toga šta će se dalje dešavati.
OLIVER IVANOVIĆ: Da pojasnim svoj stav – konstatovao sam da je kosmetsko pitanje zapušteno pitanje i da Kosmet nema elitu ne od juče nego nema je unazad 30, 40 godina. Naprotiv, mislim da se negativnom selekcijom dolazilo do ljudi koji su najpre slušali pa onda razmišljali o tome. Retko je da se na Kosovu pojavi osoba koja bi bila spremna da informiše Beograd. Mi bez Beograda ne možemo da rešimo ništa, nijedno važno pitanje na našu inicijativu ne može da prođe bez Beograda. Pomenuo sam Marka Grosmana koji je vrlo važan lik. On je podsekretar u Stejt departmentu i nesumnjivo osoba koja će biti i učesnik i kreator konačnog rešenja za Kosovo i Metohiju. To je očigledna stvar ako se ne promeni nešto, ali i u prethodnoj promeni se održao. Bojim se da smo se kao srpska zajednica, kao legitimni predstavnici Srba izborili samo za to da se mi sad slušamo. Ni slučajno da mi imamo dovoljnu snagu da izađemo na kraj sa problemom. To nemamo, niti ćemo za dogledno vreme imati. Malo nas je ostalo i, drugo, intelektualno smo osakaćeni, jer je sve što je išta znalo i vredelo otišlo. To je u Nišu, Beogradu, Smederevu i drugim gradovima. Nažalost, ostalo je malo intelektualaca i među njima ne mnogo voljnih da se ovim teškim problemom bave kao svojim zanimanjem. Politikom, znači. Možemo rešavati mnoga pitanja na najnižem mogućem nivou, eliminisati neke vrlo teške teme već u samoj pripremi nekakve važne sednice. Ja kao pozitivan primer uzimam dijalog koji je počeo. Ostalo je da se na nivou relacije Beograd–Priština rešavaju neke već usaglašene teme u prvom stepenu. To je naša uloga. Mi ne možemo voditi odlučujuće razgovore niti iko ima takvu nameru. Beograd će biti u igri dokle god je nas dole. Mi nastojimo da tu poziciju Beograda čvrsto držimo, ne dozvoljavajući da bilo ko na bilo koji način eliminiše vlasti u Srbiji iz tog pitanja, jer mi to tretiramo kao unutrašnje političko pitanje, iako je ono odavno internacionalizovano.
