Rasprava

VODITElj: Da se ponovo vratimo poljoprivredi. Ja bih zamolio gđu Dulić-Marković da prokomentariše aktuelne konflikte između proizvođača višanja i malina sa izvoznicima tih proizvoda, a sutra ćemo verovatno to imati i sa pšenicom, konflikte u kojima se traži arbitraža vlade. Je li to uloga države na agrarnom tržištu?

IVANA DULIĆ-MARKOVIĆ: Većina proizvođača misli da država treba da odredi cenu, da otkupi viškove, da svima nadoknadi sve troškove zato što, na primer, ne proizvedu dvadeset tona pšenice po hektaru. Znači, mislim da je to još uvek način razmišljanja u poljoprivredi u Srbiji. I dokle god to bude tako, moramo jako puno da radimo, da razvijamo različite mehanizme kako bismo došli do boljih i normalnijih odnosa u proizvodnom lancu, sa što manje državnog uplitanja. Dakle, moramo da razvijemo i institucije agrarnog tržišta.

VODITElj: Pre nego što pređemo na druga pitanja, molim gđu Dulić-Marković da nas obavesti kako se odvija akcija po kojoj svaki seljak treba da otvori sopstveni žiro-račun?

IVANA DULIĆ-MARKOVIĆ: Do juče je, koliko ja znam, trinaest hiljada seljačkih domaćinstava otvorilo svoje račune i registrovalo se. To je naravno malo naspram sedam stotina hiljada takvih domaćinstava u našoj zemlji, ali nadam se, ako mi budemo imali šansu da pravimo mere podsticaja za iduću godinu i kada budemo rekli: oni koji su se izjasnili da su poljoprivredni proizvođači, da imaju gazdinstvo – dobijaju podsticaje, a oni koji se nisu izjasnili, ne dobijaju, mislim da će se onda svi brzo registrovati. Jer ta mera nije osmišljena samo da seljaci plate poreze, nego da se može modernije raditi i da se zna ko pored prava preuzima i obaveze. Jedan cilj jeste da je svako u državi ko zaradi novac dužan da plati porez.

VODITElj: Nastavak našeg razgovora usmeravaće pitanja iz publike. Evo prvog: kome će moći da se prodaju ovogodišnji tržni viškovi pšenice, kakvi su izgledi na svetskom tržištu pšenice?

IVANA DULIĆ-MARKOVIĆ: U Evropi je proizvodnja, prema analizama koje smo mi dobili, oko 23 odsto veća nego prošle godine, a ukupna svetska proizvodnja je oko sedam odsto veća. U Americi i na drugim kontinentima nema velikog povećanja proizvodnje ove godine. Kina se pojavila kao veliki kupac. Prema informacijama koje imamo, Kinezi jedu sve više pšeničnog brašna i hleba. Oni svake godine kupuju sve veće količine na svetskom tržištu, ali traže i sve bolji kvalitet. Mi sa našim relativno niskim kvalitetom pšenice moramo da tražimo neka druga rešenja. Za nas su prvi pouzdani kupci, ali ne sad nego malo kasnije, Makedonija i Bosna i kupci iz još nekih zemalja. Ali ne bih htela da detaljnije ulazim u to pitanje, jer mislim da država ne treba da trguje pšenicom. Uvek kada je trgovala, proizvođači su jako loše prošli.

VODITElj: Još jedno pitanje od ljudi koji prate našu tribinu: šta sprečava vladu da donese odluku da u privatizaciji preduzeća učestvuju pre svega konzorcijumi zaposlenih? Verovatno se misli na to da vlada omogući konzorcijumima zaposlenih izvesnu prednost na tenderima za privatizaciju.

SLOBODAN LALOVIĆ: To je, pre svega, pitanje koje treba da se uputi Ministarstvu privrede i privatizacije. Ipak da kažem nekoliko reči.

Vidite, sad u ovom trenutku, koliko ja znam, konzorcijum zaposlenih ima ravnopravan tretman sa drugim zaintereosvanim učesnicima u privatizaciji. Ako se misli na neku prednost, na davanje prednosti, skrenuo bih pažnju da ta medalja ima bar dve strane. Šta hoću da kažem? Konzorcijum zaposlenih, da bi kupio preduzeće, u principu mora da se zaduži. Znači, ti ljudi, radnici, treba da se zaduže kod neke banke, da za kredit garantuju svojom imovinom, i kada sve to obave – govorim o boljim preduzećima – onda se postavlja pitanje da li će uopšte imati kapitala i kreditne sposobnosti za investiranje, i kuda će to odvesti njihovo preduzeće.

Dakle, sad iznosim samo svoj stav o tome. Upoznao sam se s primerom Veterinarskog zavoda u Zemunu. Oni su se zadužili za otkup svoje firme, ali tu je ispao neki problem druge vrste. No, veliko je pitanje da li konzorcijumima zaposlenih, u principu, treba davati prednost, ako to preduzeću ne donosi svež kapital. No, ograđujem se, pošto se tim pitanjem ne bavim direktno, mislim da je ono otvoreno. Ne verujem da bi tu trebalo davati prednost konzoricijumima zaposlenih, u ovoj situaciji, ako mene pitate.

VODITElj: Da odgovor na ovo pitanje dozvolimo i gospodinu Bubalu.

PREDRAG BUBALO: Jedan od glavnih principa na kojima se zasniva naš važeći Zakon o privatizaciji jeste transparentnost. Transparentnost podrazumeva dva oblika kroz koja se sprovodi privatizacija, to su aukcija i tender, a bilo kakvo favorizovanje bilo koga u našem sistemu suprotno je osnovnom načelu nadmetanja.

Inače, i konzorcijum zaposlenih je ravnopravan sa svakim drugim kupcem. Da bi se izašlo u susret specifičnim interesima zaposlenih, mislim da se našla jedna prava mera u zakonu, to jest u onih trideset odsto društvenog kapitala koji se besplatno deli radnicima. Nema privatizacije koja je idealna, ali mislim da je tako nađena adekvatna mera. I na kraju krajeva, to je bio jedan od zakona oko koga je postignut najviši konsenzus do sada (ako izuzmem neka politička pitanja oko privatizacije na Kosovu).

VODITElj: Možda bi država mogla nešto da učini kod banaka koje su u njenom vlasništvu, da se u njima, na primer, ukloni averzija prema davanju kreditnih garancija konzorcijumima zaposlenih?

PREDRAG BUBALO: Nema averzije. Samo je pitanje da li mora da se pribavi garancija ili ne mora. A znate šta sve treba za garanciju.

VODITElj: Idemo na sledeće pitanje publike, za gospodina Lalovića: zašto ste odustali od platnih razreda?

SLOBODAN LALOVIĆ: Ja nisam nikad ni bio za platne razrede, da bih mogao da odustanem. Ne mogu da odustanem od nečega za šta nisam ni bio.

VODITElj: A kako vi, na primer, tumačite da tržište radne snage ne važi, recimo, za zavode za izgradnju gradova, koji dele veoma visoke plate, navodno zbog uspešnog rada – a bave se uvek unosnom prodajom javne svojine, gradskog građevinskog zemljišta?

SLOBODAN LALOVIĆ: Za većinu u Srbiji treba u suštini politika zarada da se vodi kroz kolektivne ugovore, po mom mišljenju. To je prva i osnovna stvar. Kolektivni ugovori služe, pored ostalog, tom ujednačavanju. Pored drugih efekata kolektivnih ugovora, oni služe i tome. A naravno da u nekom segmentu mogu biti primenjeni, eventualno, i platni razredi, ali kažem, u ovom trenutku mi imamo drugi problem, da mnogo više vlada određuje zarade nego što je obratno. Ako to zovemo nekakvim platnim razredima u javnim preduzećima, u javnim službama itd., mislim da je to pogrešno.

VODITElj: Još jedno pitanje naših slušalaca za g. Lalovića: dokle se stiglo sa određivanjem reprezentativnosti sindikata?

SLOBODAN LALOVIĆ: Pri samom je kraju.

VODITElj: Možete li da nam kažete koliko očekujete da će biti reprezentativnih sindikata?

SLOBODAN LALOVIĆ: Moja je procena da će biti tri koji ispunjavaju kriterijume.

VODITElj: Gospodine Bubalo, šta je s velikim društvenim firmama u Valjevu? Recimo, Krušik nije privatizovan, a pokušaji privatizacije „Srbijanke“ i nekih drugih firmi su propali?

PREDRAG BUBALO: Prvo, i ja lično sam nezadovoljan što privatizacija ne ide bržim tempom, onako kako bih sam želeo. Mislim da privatizaciju preduzeća u takozvanoj društvenoj svojini treba brzo, ubrzano, na najbrži mogući način završiti, naravno, uz definisanje i određenih strateških ciljeva.

Imali smo period tokom prethodne vlade kada je privatizovano oko 1300 firmi i tu možemo da govorimo o kvantitetu. Na ovoj vladi je zaista veoma odgovoran zadatak da se dokaže kvalitetom privatizacije, jer će se kvalitet privatizacije meriti u ovoj državi uspehom privatizacije velikih sistema. Njih je oko pedeset do sedamdeset, ne više, ali u njima radi dve trećine radnika u odnosu na jednu trećinu koja radi u onom silnom broju drugih preduzeća.

Tu se već dosta poradilo kroz sistem restrukturiranja, ali, nažalost, još su izostali rezultati i tek prve firme će uskoro, kako sam malopre najavio, biti privatizovane.

Međutim, moram vam reći nešto što je moja, ne politička nego privrednička deviza – da menadžeri u firmama moraju da budu aktivni u traženju strateškog partnera. Pravog partnera im neće naći ni vlada, ni agencija, ni konsultanti koji se za svaku takvu firmu angažuju. Svako zna najbolje s kim je radio i da proceni partnera. Jer, šta je bitno kod menadžera? On je amnestiran od odgovornosti kolika će cena biti postignuta za državni budžet, za menadžera je bitno da je odgovoran za izbor strateškog partnera koji će revitalizovati preduzeće, da ta firma ne bude sutra zaključana, nego da se nastavi njen životni i radni vek. I u tom smislu mislim da menadžeri u firmama moraju da budu aktivni, a ne pasivni – to je kao kad bi devojka htela da se uda, a ne izlazi ni na igranku. On mora da ima veze, mora da udesi preduzeće, da ga ulepša, a to zovemo restrukturiranje.

VODITElj: Gospodine Bubalo, evo pitanja koje bih ja povezao sa slučajem Lafarža i beočinske lokalne samouprave. Postoji niz ranijih prosto neformalnih obaveza velikih firmi u malim sredinama da pomažu lokalni vodovod, da pomažu pri uvođenju kanalizacije, telefona, da asfaltiraju ulice, grade drumove do okolnih sela, da celu tu infrastrukturu finansiraju na jedan gotovo sponzorski način. Da li su republičkom normativom regulisane sve obaveze stranih vlasnika firmi prema lokalnoj društveno-političkoj zajednici?

PREDRAG BUBALO: Savršeno je sve jasno normirano. Nema tu nejasnoća. Slučaj iz Beočina odlično poznajem. Bio sam medijator kao vi danas, pa je problem rešen i kompromis nađen.

Šalim se malo, ali u slučaju koji spominjete načinjeno je niz grešaka od strane lokalne samouprave. Oni su mislili da mogu, kada se privatizuje velika firma na njihovom terenu, da nastave da guraju ruku u džep takve firme, kao što su to do sada radili. No, reč je sada o privatnoj firmi kojoj se samo zakonski mogu nametnuti finansijske obaveze.

I s druge strane, ima jedna stvar koju moram da kažem. U ponudi za kupovinu Cementare, Lafarž je dao određena obećanja lokalnim političarima. To je kao udvaranje pre braka, pa se obećava štošta. U braku ne ispadne baš sve tako kako se obećavalo. Agencija je ugovarala sa Lafaržom i neke od ponuđenih stvari, no ponude potom nisu ušle u ugovor. Znači, Lafarž formalno-pravno gledajući nema te obaveze. Ali i ponuda moralno obavezuje. I upravo na tome sam ja insistirao i zato je nađeno rešenje.

VODITElj: Da se vratimo ponovo na poljoprivredu, to traže naši slušaoci. Očigledno, proizvođače malina u Valjevu žulja pitanje proizvođačke cene i imamo pitanje: kako će država razbiti lobi izvoznika i otkupljivača malina i konačno priznati proizvođačku cenu uz profit zemljoradnicima?

IVANA DULIĆ-MARKOVIĆ: Kao što sam već rekla, ne shvatam svoju ulogu kao ulogu Robina Huda, koji će uzimati od bogatih i davati siromašnima. Ako postoji izvoznički lobi i ako postoji monopol, udruženje proizvođača malina treba to da prijavi, na primer, antimonopolskoj komisiji. I verovatno postoji monopol. Izvoznici se dogovore kolika će biti otkupna cena i, na kraju krajeva, to je njihovo pravo da se drže zajedno, da se dogovore. Isto bi tako trebalo proizvođači, sa druge strane – veoma dobro se organizuju u Arilju, a i u Ivanjici su napravili udruženje. To udruženje je moglo da konkuriše, da zakupi hladnjaču, moglo je da konkuriše za sredstva za otkup voća, da nađe izvoznika po svom izboru i oni su slobodni da sami izvoze svoje maline, ako misle da bolje mogu da ih prodaju i da prave konkurenciju tom izvozničkom lobiju.

Takođe, mogli su da konkurišu za podršku kroz mere za unapređenje sela, gde smo predvideli da se daju sredstva i udruženjima za plasman. Znači, postoje neki organizovani mehanizmi. Mislim da udruženja proizvođača treba mnogo više da rade pre onog trenutka kada dođe sam čas otkupa i da od početka proizvodnog ciklusa drugačije pristupaju problemu, a ne da ga rešavaju blokadom na putevima.

A što se tiče cene, videćete na našem sajtu sve kalkulacije (možda će one već danas biti istaknute na sajtu Ministarstva za poljoprivredu). Ja sam već javno rekla, baš zbog toga što očekujem velike rasprave oko toga, da ćemo mi objaviti sve te kalkulacije koje smo dobili. Kalkulacija udruženja je počevši od zakupa zemlje, do svakog troška rada, znači da neko drugi radi u malinjacima, a ne njihovi vlasnici, pa onda plus profit 33 odsto.

Znam da je veoma teško gajiti voće, ali svako od nas voleo bi da odmah u svoju cenu uračuna 33 odsto profita, bez obzira kako ćeš prodati robu u koju ugrađuješ toliki profit.

Znači, ima tu jako puno problema na obe strane. Videćete, mi ćemo objaviti četiri-pet kalkulacija. One se razlikuju od trideset pet dinara do pedeset i pet, pa i do devedeset pet dinara po kilogramu maline. Ja sam ih molila na sastancima koje sam imala s njima da se barem dogovorimo na kojoj površini proizvodnje radimo kalkulaciju, da li radimo na 0,2 hektara, na hektar, na koji prinos radimo kalkulaciju, da li na devet tona, na petnaest ili na četrnaest tona. Međutim, nismo mogli naći konsenzus oko toga i meni je zaista žao.

Svakako da ćemo i dalje da radimo na tome, da razvijemo različite mehanizme valorizacije i plasmana, ali u ovom trenutku mislim da nećemo da određujemo cenu maline i nećemo da se stavljamo ni na jednu stranu.

VODITElj: Dobro, pošto treba da privodimo kraju našu tribinu, dozvolite da sažmem pitanja koja su mi dostavljena u još po jedno pitanje za svakog od naših gostiju. Dakle, gospodine Laloviću, šta mislite da je neophodno da se promeni u Zakonu o radu?

SLOBODAN LALOVIĆ: Prva stvar je da se u Srbiji ponovo pregovara o zaradama. Znači, da se sadašnja praksa napusti, gde poslodavci po pravilu jednostrano, svojom odlukom određuju koliko će da plate radnika. To je prva stvar koja je važna i koja sistemski menja ceo zakon.

Druga stvar, pitanje koje je u svim diskusijama najspornije, očigledno – i Svetska banka i svi mi o tome diskutujemo – to je pravo zaposlenih na učešće u raspodeli dobiti. To je drugo pitanje koje je otvoreno, o kome se raspravlja.

Treća važna stvar je stvaranje normalnih uslova za pravo zaposlenog na odbranu. U vezi s tim što predlažemo bilo je verovatno, po zastupljenosti u javnosti i u štampi, priča o povratku na samoupravljanje i slično tome, što su gluposti, nego treba pročitati predloge promena, pa tek onda ih komentarisati.

Četvrto je pravo zaposlenih u slučaju nesolventnosti poslodavca, na njegovu poziciju koju takođe hoćemo da regulišemo u ovom zakonu.

Kažem, ima još nekoliko važnih stvari, ali suština je, u jednoj rečenici, da najveći deo toga što radimo jeste usklađivanje sa direktivama Evropske unije i harmonizacija rešenja. Što znači da su sadašnja rešenja u Zakonu o radu daleko ispod standarda koje poznaje Evropa.

VODITElj: Verovatno mislite na tržište radne snage u Evropi i pretpostavljam da se ne zalažete za neku „pregovornu ekonomiju“, posle one „dogovorne ekonomije“?

SLOBODAN LALOVIĆ: Pa vidite, postoji tu brkanje pojmova. Treba malo više da se zna o stvarima. Znači, kolektivni ugovori su mehanizam koji se primenjuje u celoj Evropi, gde sindikati pregovaraju sa poslodavcima o zaradama i uslovima rada. A druga je stvar to što ovde ljudi imaju hipoteku dogovorne ekonomije i samoupravljanja, i pošto ovde imamo uvek ekstremiste – bivši samoupravljači su sad najveći liberali – o tome nema razumnog razgovora.

VODITElj: Gospodine Bubalo, možete li ovde da nam otkrijete koja će biti prva velika privatizacija u našoj industriji s nekim stranim strateškim partnerom otkako vodite resor ekonomskih odnosa sa inostranstvom?

PREDRAG BUBALO: U ovom momentu ima nekoliko velikih firmi koje su u završnoj fazi restrukturiranja i za koje postoji zainteresovanost ozbiljnih partnera iz inostranstva, ali ja ne bih, zbog osetljivosti ovog pitanja, da spominjem imena zainteresovanih firmi. No, mogu vam reć, da privodimo kraju privatizaciju Livnice Kikinda, zatim ima dosta interesovanja kada su u pitanju Magnohrom, Trajal iz Kruševca i Prva petoljetka. Ima i nekih drugih, ali uopšte mislim da i za braunfild investicije i za grinfild investicije tri faktora moramo da otklonimo da bi bilo većih i spektakularnijih rezultata. To je da postignemo veću regionalnu bezbednost, političku stabilnost i privredno okruženje.

Regionalna bezbednost se najsporije postiže. To je imidž, bez obzira što su i prethodna i ova vlada uradile mnogo toga i mi smo videli povoljne reakcije i u momentu onih martovskih dešavanja na Kosovu. Generator smo svake vrste stabilnosti, ali negativan imidž je negativan imidž. Imidž nije ono što mi mislimo o sebi, imidž je ono što drugi misle o nama – i on se najsporije menja.

Što se tiče političke stabilnosti, nju treba da ostvarimo kroz formiranje svih institucija i tu smo na putu da taj posao završimo, da izmenimo Ustav, jer će nam tek promena Ustava omogućiti donošenje još nekoliko reformskih sistemskih zakona. Na primer, čitav kompleks pitanja vezanih za obradivu zemlju mora da se veže sa promenom Ustava.

Potrebne su i ozbiljne reforme u pravosuđu, koje će obezbediti da se ti zakoni sprovedu, odnosno da nemamo afera kakvih smo imali.

Treća stvar je privredno okruženje. Stranci moraju da se osećaju komotno u našem sistemu, da ovde prepoznaju uslove iz kojih su došli, da se poslovi odvijaju transparentno i da imaju uslova za ostvarivanje profita.

VODITElj: I da završimo ovo naše druženje rečima gospođe Ivane Dulić-Marković. Da li ste vi usuđujete sada da nam kažete – u vezi s malinama, pšenicom, eventualno kukuruzom da je Srbija spremna da valorizuje to što će biti proizvedeno, jer vremenski uslovi su takvi (imali smo majske kiše), da se očekuje jedan značajan porast proizvodnje u poljoprivredi? Da li smo spremni da to nekako bolje prodamo nego ranije, te da tako odmah počnemo malo bolje da živimo?

IVANA DULIĆ-MARKOVIĆ: Ne bih smela da kažem da ćemo od toga što ćemo imati veći rod imati veću korist, jer očigledno je da kad ne rodi, loše je, a kad rodi, nije baš mnogo bolje. Da bi bilo bitno bolje, ponavljam, potrebna je i promena u razmišljanju, potrebne su mnoge promene u državi, u svim institucijama.

Znači, u svakom slučaju mislim da ako je neko prošle godine imao dve tone pšenice i prodao po osam dinara za kilogram, a da će sad kad ima četiri tone i proda ih samo po sedam dinara, ipak ova godina za njega biti dobra.

VODITElj: Svima vam zahvaljujem što ste po veoma toplom danu slušali ove naše brižne misli i nadam se da sada svi nešto bolje razumemo svu težinu pitanja koje smo postavili – kada ćemo živeti bolje?