Radivoje Mitrović

Godine 2008. nismo imali zakon o udžbenicima, a imali smo niz problema. Imali smo jednog državnog izdavača u oblasti udžbenika i nastavnih sredstava, a nekoliko privatnih izdavača i pravno neuređenu oblast. Tada smo okupili tim čiji je zadatak bio da ovu vrlo osetljivu oblast uredi prema uobičajenim svetskim standardima. Sačinjen je i 2009. godine u Skupštini usvojen Zakon o udžbenicima. Očigledno, to je jedan krupan međaš, vrlo izuzetan datum u istoriji obrazovanja Republike Srbije. Zakon je temeljno uredio značajan broj pitanja i formulisao ih na funkcionalan način. Svakako ne sva pitanja, o čemu govori i saznanje iz prakse da uočene nedorađenosti treba menjati. Rezultat tog pristupa su izmene ovog zakona, koje čekaju na usvajanje u novoj skupštini. To je kratak kroki, ako se posmatra forma. Što se suštine tiče, iz moje vizure, tu su bitna tri činioca, kvalitet sadržaja, štampe i distribucije. Kvalitet sadržaja je tema, bilo da je reč o matematici ili društvenim naukama. Dakle, kvalitet teksta: da li tekst dovoljno podržava proces učenja, jer to je suština udžbenika. Knjiga ili udžbenik nije sama sebi cilj, nego je jedna od važnijih karika u lancu učenja, razumevanja suštine, misije procesa obrazovanja. Ostaje da u daljem razgovoru vidimo da li smo napravili ozbiljne pomake u podizanju kvaliteta sadržaja udžbenika. Evidentno je da svakako jesmo. Da li u svim oblastima, da li ima prostora za dalje povećanje – kako da ne.

Drugi važan segment jeste kvalitet štampe: da li je uvek nužan najkvalitetniji papir, kolika je njegova cena, a koliko koštaju tehnike štampanja, izdavanja i svega ostalog. Važan segment u razmatranju ove problematike je i kvalitet distribucije. Da li u septembru ili krajem avgusta treba imati redove ili se pametnije organizovati da učenici i roditelji što lakše dođu do udžbenika.

Jedino što ovde nisam pominjao jeste pitanje cene. Sećam se, 2008. godine kad nismo imali zakon, bio je okrugli sto na Televiziji B92. Brojku od 900.000 učenika – 600.000 plus 300.000, (znači 600.000 u osnovnoj i 300.000 u srednjoj školi), pomnožio sam sa nekom prosečnom cenom kompleta od 100 evra. Došao sam do cifre od 90.000.000 evra, koliko i danas vredi tržište udžbenika u Srbiji. Dakle, reč je o pozamašnom kolaču oko koga se vodi utakmica. A vodi se tako što danas imamo 70 licenciranih izdavača, pa s pravom pitamo da li taj kvantitet – nemaju svi licencu A, nego i B i C – odmah podrazumeva i pomeranja u kvalitetu, a ako podrazumeva, onda u kojim oblastima, na primer?

Završiću još sa jednim novim faktorom. Naime, danas, 2012. godine, o izdavanju udžbenika govorimo iz kvalitativno nove pozicije. Ta kvalitativno nova pozicija jeste fundamentalna činjenica da danas imamo strategiju razvoja obrazovanja u Republici Srbiji. Nju su usvojili svi relevantni faktori osim Vlade. Sledeća vlada, će je nadam se, usvojiti na nekoj od prvih sednica. I zašto je ovo za mene važno? Mi smo o obrazovanju i pre postojanja Strategije, govorili u pravcu njegovog razvoja u budućnosti. Ali ti stavovi nisu bili, po mom mišljenju, dovoljno usaglašeni, sinhronizovani između nas u procesu obrazovanja, niti sinhronizovani sa Evropom i svetom. Ubeđen sam da sada sve to jesmo uspeli kroz ovu strategiju. Ja joj zaista pridajem nemerljiv značaj, zato što znamo gde se nalazimo u 2011, odnosno 2012. godini, gde želimo da budemo 2020. i 2022. godine. I ne samo da su stručnjaci, koji su je pisali i mnogi drugi, a na hiljade ljudi je učestvovalo u raspravi o Strategiji, relativno usaglasili stavove oko toga nego sada imamo pred sobom tekst, a ne samo verbalni iskaz šta zaista u oblasti obrazovanja – prosvećenosti, treba da činimo da bi obrazovanje, nauka i kultura postali istinski generator razvoja ovoga društva. Pred ciljem smo da posle decenija tapkanja u mestu pokušamo da napravimo istinski preokret. Važno je i što deo delatnika iz oblasti obrazovanja uzroke za to tapkanje u mestu sagledava i u nama. Svestan je da i mi moramo da pokušamo da stvari pomeramo napred, a ne da očekujemo od nekoga, pa bila to i država ili od ne znam koga, da neko drugi inicira, artikuliše i formuliše strategiju za promenu postojećeg.

Sledeći korak je akcioni plan – na njemu se uveliko radi. Iza toga su sprovođenje, primena, implementacija strategije – nazovimo kako hoćemo, dosledni na svim nivoima, od vrtića, škola, preko univerziteta, formulisanja koncepta celoživotnog učenja gde god je to moguće, uloga lokalnih samouprava, uloga regiona, uloga države, pa da onda, zaista, to što smo zapisali, sprovedemo u delo. U pisanju smo bolji nego u ovom drugom delu, u implementaciji. Sada imamo priliku da pobedimo sebe i da u implementaciji zaista dođemo do nečega što smo zapisali da želimo. A to je, da preko obrazovanja, prosvećenosti, gde nauka i kultura igraju ključnu ulogu, pokrenemo ukupan društveni razvoj. U tom kontekstu, udžbenici i nastavna sredstva, ja bih naglasio, imaju nemerljivo važnu ulogu. Dakle, kad god razgovaramo o nekoj pojedinačnoj ili parcijalnoj temi, da ne zaboravimo i širi okvir i da uvek uvezujemo u celovit koncept. Da zaključim, danas imamo čistu situaciju kad je o obrazovanju reč. U istoriji koju ja pamtim, ona nije bila čistija za neku vladu koja treba da započne svoj rad.

foto: milovan milenković