„Od ukupnog broja dece u specijalnim školama između 25 i 80 odsto su romska deca. U školama za odrasle 90 do 98 odsto su romska deca, čak uzrasta od 10 godina pa naviše, iako se, po zakonu, u ove škole upisuju učenici uzrasta od 17 godina. Između 70 i 90 odsto romske dece napusti osnovnu školu pre završetka.“ Ovo su podaci iz studije koju je za potrebe Dekade Roma 2008. godine uradio Osman Balić. U istoj studiji, autor navodi sledeće probleme: ispotprosečni nivoi akademskog postignuća kod dece koja pripadaju određenim manjinskim grupama, stopa prekidanja školovanja viša od prosečne kod dece koja pripadaju određenim manjinskim grupama, ispotprosečna stopa pohađanja nastave kod dece određenih manjinskih grupa, deca iz određenih manjinskih grupa u većem broju od prosečnog idu na dopunsku nastavu ili u dopunske škole, ispotprosečan broj pripadnika određenih manjinskih grupa učestvuje u raznim oblicima stručnog osposobljavanja, ispotprosečni nivo pismenosti među pripadnicima određenih manjinskih grupa…
Za potrebe preuzimanja predsedavanja Srbije Dekadom Roma, profesor Aleksandar Baucal i Odbor za obrazovanje Lige za Dekadu Roma prikupili su i obradili podatke iz romskih i neromskih nevladinih organizacija koje se bave obrazovanjem Roma, i došli do podataka prema kojima između 50 i 70 odsto romske dece ima poteškoće u upisivanju nastale zbog birokratskih propisa kojima se zahteva dokaz o prijavi prebivališta ili druga dokumentacija koja nije lako dostupna, otvoreno odbijanje školskih organa da upišu romsku decu i odvraćaju roditelje od upisivanja dece u školu. Svega 10 do 30 odsto romskih učenika koji su upisani u standardne („redovne“, „obične“) škole u okviru obaveznog obrazovanja i pohađaju nastavu u mešovitim razredima izloženi su nižem kvalitetu nastave (osporavaju ih i podržavaju nastavnici u manjoj meri nego druge učenike, nedolazak romske dece se ignoriše, nastavni program za romsku decu se skraćuje, očekivanja i ciljevi nastavnika za romsku decu su niži, nisu uključena u neke vannastavne aktivnosti).
Svi ovi problemi nisu ništa drugo do indikatori diskriminacije. Dodajmo tome i podatak da između 70 i 90 odsto romske dece trpi uznemiravanje, kinjenje, nepoštovanje i druge manifestacije rasizma, što za posledicu ima socijalnu ekskluziju i izolaciju romskih učenika. U radu pod nazivom „Diskriminacija u obrazovanju“ Milica Simić, predsednica Odbora za obrazovanje Lige za Dekadu Roma, konstatovala je 2008. godine da se diskriminacija u obrazovanju može podvesti pod neuspeh sistema da romsku decu uključi u obrazovni sistem, jer se više bavio prepoznavanjem diskriminacije nego razbijanjem stereotipa vezanim za romske učenike. „Svakako da je neophodno raditi na prepoznavanju diskriminacije, ali je isto tako važno u isto vreme raditi i na razbijanju stereotipa, jer ako se te dve stvari budu posebno radile, u Dekadi Roma ostaće jako malo vremena za konkretne akcije“, zaključuje Simićeva.
Imajući u vidu ove podatke, Ministarstvo prosvete Republike Srbije objavilo je „Priručnik za pružanje podrške razvoju antidiskriminativne kulture u obrazovno-vaspitnim ustanovama“. Priručnik je izrađen i prvi put objavljen 2008. godine, a sada se pripremaju izmene kojima će biti usklađen sa novim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakonom o zabrani diskriminacije. Predstavljajući priručnik u Kragujevcu na Sajmu obrazovanja i zapošljavanja, Angelina Skarep, članica radne grupe za izradu priručnika, rekla je da je on usklađen sa međunarodnim konvencijama Saveta Evrope i zakonodavstvom Republike Srbije: „Mi smo rad na ovom Priručniku počeli u nekom drugom vremenu, kada nismo imali podršku institucija, već je to bila lična inicijativa nekoliko školskih uprava u Srbiji, tačnije Valjeva, Kragujevca, Subotice i Beograda. Od velike koristi bili su nam lokalni akcioni planovi za unapređenje obrazovanja Roma, koje je Kragujevac prvi počeo da primenjuje, a mi ostali trčali da ih stignemo.“ Nakon početnog perioda, 2006. godine, kada autori priručnika nisu imali podršku institucija, za projekat se zainteresovalo Ministarstvo prosvete, pa je počelo sa njegovom realizacijom, zajedno sa Centrom za prava manjina i Prosvetnom inspekcijom, koja je preuzela koordinaciju. „Dakle, počeli smo od strukture koja se bavi nadzorom, od najvišeg nivoa. Inspektori su prošli obuku i krenuli“, kaže Skarepova.
Priručnik je namenjen svim akterima obrazovnog sistema: učenicima, roditeljima, nastavnicima, direktorima škola i lokalnim samoupravama. Na četrdesetak strana, sadrži detaljno objašnjenje pojma diskriminacije, procenu postojećeg stanja u školama, indikatore diskriminacije, kratak pregled zakonske regulative, detaljan opis uloga i odgovornosti svih učesnika obrazovno-vaspitnog procesa i procedura za podsticanje i održavanje antidiskriminativne kulture. Svi sadržaji propraćeni su primerima diskriminacije i njima suprotnim, poželjnim situacijama.
Posebnim aktom Ministarstva prosvete preporučen je za upotrebu, a na osnovu njega u toku je izrada Pravilnika o zabrani diskriminacije na kom zajedno rade Ministarstvo prosvete i Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Što se dalje sudbine priručnika tiče, Skarepova kaže: „U toku je Dekada Roma i za sada nas podržavaju sve strukture, ali, pitanje je hoćemo li uspeti da obezbedimo održivost i nakon završetka Dekade Roma.“
Nastavni planovi u okviru školskog programa ne uzimaju u obzir potrebe romskih učenika i roditelja. Obavezni i izborni programi (npr. narodna tradicija, maternji jezik sa elementima nacionalne kulture, hor i orkestar) ponuđeni su učenicima bez objašnjenja da mogu podrazumevati i elemente romske nacionalne kulture i tradicije.
Komunikacija i saradnja učenika i nastavnika imaju oblik neuvažavanja i nepoverenja, koje je zasnovano na etničkoj pripadnosti učenika ili nastavnika: mišljenja i predlozi učenika, postavljanje pitanja, inicijativa, samostalni produkti učenika se zanemaruju ili omalovažavaju.
Kriterijum ocenjivanja učenika romske nacionalnosti je niži u odnosu na onaj koji se primenjuje za učenike većinskog stanovništva. Nastavnici imaju niža očekivanja od romskih đaka, što utiče na njihovo postignuće. Postoje i slučajevi davanja viših ocena učenicima romske nacionalnosti, kako bi se omogućio prelazak u naredni razred.
Učenici romske nacionalnosti, bez obzira na svoje mogućnosti, obavezno su uključeni u dopunske i korektivne programe. Njihovo napredovanje i uspesi se ne pohvaljuju, a izuzetna postignuća se ne promovišu i ne nagrađuju.
Učenici romske nacionalnosti nisu uključeni u rad učeničkih organizacija (npr. Đački parlament), ili su uključeni, ali bez mogućnosti aktivnog učešća u donošenju odluka.
U školi postoje segregisana odeljenja sa učenicima romske nacionalnosti, na osnovu internih (nepisanih) školskih pravila. Postoje pojave upisa romske dece isključivo prema mestu njihovog stanovanja, što ne važi za decu većinskog stanovništva, zbog čega se javlja problem segregacije pojedinih škola.
Evropski sud za ljudska prava presudio je da je Hrvatska vršila diskriminaciju romske dece tako što ih je u osnovnim školama izdvajala u isključivo romska odeljenja.
Zagreb tvrdi da je svrha tih odeljenja bila da pomognu romskoj deci da dosegnu nivo ostale dece njihovog uzrasta. Trinaest bivših učenika romske nacionalnosti tvrdili su, međutim, da je podela bila zasnovana na nacionalnoj osnovi, te da je narušila njihovo pravo na obrazovanje. Sud, čije je sedište u Strazburu, procenio je da je Hrvatska prekršila Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i naložio Zagrebu da svakom od učenika isplati po 4500 evra i troškove. Jedna od organizacija koje su pokrenule postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava je Evropski centar za prava Roma. Portparol Centra Džavit Beriša rekao je za BBC da je zadovoljan presudom, ali da su Romi i dalje suočeni s diskriminacijom, i to celog života: „To se dešava, i mi imamo taj problem sa kojim se Romi suočavaju, ne samo u Hrvatskoj, već i u drugim zemljama. Vlade moraju da preuzmu odgovornost i da nam obezbede jednakost s drugim građanima i integraciju u društvo kojem pripadamo.“
