Bilo da je reč o novom ili starom konceptu istorije Balkana, on se nikada ne može posmatrati izolovano od istorije Evrope i evropske istorije kao nauke. Interpretacija onoga što se dešavalo i što se dešava na Balkanu bila je, a i sada je od izuzetne važnosti ne samo za istoričare sa vodećih evropskih univerziteta već i za političare i – konačno – za javno mnjenje tih zemalja. Ona takođe sadrži interpretaciju njihove pozicije kako na kontinentu, tako i u svetu. Intelektualna hegemonija prilikom interpretacije istorije Balkana uvek je doprinosila legitimnosti politike na ovom prostoru.
Prethodnu opasku vredi pomenuti zbog ekonomskih, društvenih i kulturnih okolnosti sa kojima se sada suočava bivša Jugoslavija i druge balkanske zemlje. Još od sredine 70-ih, kada su cela Istočna i Jugoistočna Evropa bile pogođene svetskom ekonomskom krizom koja je vodila – posebno Jugoslaviju – sve do njenog kraja 1990. godine – u dužničku klopku sa više od 21 milijarde dolara stranih dugova; njeno rukovodstvo pretrpelo je gubitak političkog primata nad ekonomskim procesima koji su sve više i više bivali određivani iz inostranstva. Slom jugoslovenske federacije ubrzao je periferizaciju regiona u svetskim razmerama, kao i marginalizaciju njenog stanovništva. U tom smislu, ono što se desilo Jugoslaviji ima po strukturi sličnosti sa razvojem drugih perifernih regiona u svetu.
Istorijski gledano, Zapadna i Centralna Evropa upliću se u zbivanja na ovom području – ne da bi jednom delila sa Rusima – uvek se odredivši ka donekle „evropskom konceptu“ mešanja uticaja; bez obzira na to da li je reč o dogovoru sa Berlinskog kongresa i kontrolisanom proširenju habsburških i britanskih interesa, nemačkom evropskom „Grossraum“ – konceptu pre i za vreme drugog svetskog rata ili o geopolitičkoj neutralizaciji Jugoslavije sa Jalte. Prihvatiti ovakav pogled na balkansku istoriju znači raspravljati o aktuelnoj potrebi za prerađivanjem istorije kao dela evropskog koncepta proširenja geopolitičkog i /ili ekonomskog uticaja u regionu.
TRANZICIJA KAO POVRATAK KUĆI, EVROPI: Ključno objašnjenje za tranziciju istočne i jugoistočne Evrope kasnih 80-ih i početakom 1990. sadržano je u tvrdnji o povratku ovog regiona kući, povratku u Evropu. Ova teorema potekla je leta 1989. godine kao novinarski termin zapadnih i istočnih medija i proširila se kao politička poruka na osnovama onog što se zove liberalizacija ekonomije i društva, a preuzeta je i u naučnim krugovima. Edgar Hosch u svom Geechichte der Balkanlander nije bio jedini koji je pokušao da objasni proces sloma komunističkih partija kao balkansko vraćanje kući. Opreza radi, neki stavljaju znak pitanja iza ove tvrdnje zato što niko ne može da kaže da li će željeni proces moći da bude obavljen.
Šta ova teorema o povratku kući istočne Evrope, o povratku Jugoslavije, znači u naučnim okvirima? Pre svega, ona izaziva zabunu jer su geografski, Balkan i čitava istočna Evropa – oduvek bili deo Evrope. U ovu činjenicu nikada se nije sumnjalo. Sa teoremom o povratku kući očigledno se nije računalo na geografske činjenice. Pa šta je onda značila? Nije mogla da predstavlja ništa drugo do duboki kulturni jaz koji deli kontinent. Pitanje je od kad je taj rascep postao tako važan za doček Istoka kao povratnika od strane Zapada. Da li je to bilo 1944/45. kada je Istok izgubio, ili 1918? Ili mnogo ranije, 1054?
Ako smo razumeli da je evropska kultura potomak oba, i Zapadnog i Istočnog rimskog carstva, i sa tradicijom starog ujedinjenog hrišćanstva sa zajedničkim korenima, suočićemo se sa osnovnim konceptom „jedne Evrope“ koji je prekidan na raznim poljima i u raznim vremenima.
Ova pretpostavka dozvoljava da se govori o vraćanju kući u slučaju transformacije istočne Evrope. Ali, ako je naše razumevanje Evrope vezano za podeljene evropske kulture – a nema dokaza da je ova istorijska podela jednog Rima na dva savladana posle 1989/91, mada je bilo izuzetno jakih pokušaja – vrhunac zadatka misionarskih aktivnosti dolazi na dnevni red. Znaci sa kojima se suočavamo tokom procesa transformacije i pomaganje izvana razjasnili su da misionarski aspekt koji potiče iz univerzalističkog koncepta Zapadnog rimskog carstva ne može biti zanemaren. Jedna od njegovih najčistijih formi može se videti u memoarima Ričarda Holbruka Na kraju rata napisanim da bi se dao legitimitet američkoj intervenciji u BiH. Naslov nemačkog prevoda je najjasniji: Moja misija. Dan posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, Ričard Holbruk, jedan od najvažnijih igrača na polju kreiranja novog geopolitičkog poretka u regionu, predstavio nam je svoju ideju prilazu evropskoj kulturi.
Na strani 152 on je izjavio: „Počeo sam da shvatam Srbe sa Pala: tvrdoglavi, hranjeni praznim teatralnim izjavama, ali na kraju suštinski smeli kada je njihov blef otkriven. Zapad je pogrešio što je poslednje četiri godine Srbe tretirao kao racionalne ljude s kojima se može raspravljati, pregovarati, praviti kompromisi i dogovori. U stvari, oni poštuju jedino silu ili nedvosmislenu i uverljivu pretnju da će ona biti ‘upotrebljena’.“
Ovde je rascepljena Evropa, Evropa racionalnosti i Evropa praznih teatralnih izjava, Zapadni Rim i Istočni Rim. Peter Handke u svom komadu Die fakrt prikazuje da nisu samo Srbi ti kojima su posvećene interpretacije Zapada o svetu iracionalnosti. Ovakvo gledište ne postoji spram srpske strane, ono čak nema šta da radi sa antisrpskim osećanjima, ono raste u ubeđenju o kulturnoj superiornosti Zapada koja proizilazi iz raznih istorijskih mitova i imperijalne tradicije Rimskog carstva koje je uspostavilo koncept stvaranja vojnopolitičkih granica između Carstva i varvara koje su postale i kulturne.
Zapadna superiornost ponovo je zahtevana u vezi s velikom šizmom 1054. godine.
Osobenosti razvoja Zapadne Evrope, kao što je imperijalna nemoć naspram plemstva, dualizam između Cara i Pape, obe otvarajući mogućnosti za rast građanske emancipacije posebno u gradovima, protumačene su kao stvaranje posebnog kvaliteta Centralne i Zapadne Evrope. Sa ove tačke gledišta, prosvećenost, industrijska revolucija i globalna ekonomska ekspanzija bile su naredna dostignuća objašnjena kao superiornost Evrope u kulturnom, političkom i ekonomskom domenu.
Tvrdimo da je ova samosvest koja je postala sastavni deo kulturnog samoodređenja „Evropljanina“ zapravo rezultat naučnih konstrukcija XIX i XX veka. Kada su se prosvećenost i svetovnost lišile Crkve i njenog monopola na definisanju društva, istoričari i drugi humanistički naučnici preuzeli su zadatak da zapadnoevropskim osobenostima daju univerzalan izgled – nudeći imitaciju – kao univerzalnu misiju. Spram neevropske kulture evropska superiornost dobila je legitimitet u rasizmu, spram druge strane Evrope, predstavljene pravoslavljem, superiornost je izražavana neznanjem ili represijom. Mada je to bilo očigledno, ni Otomanska ni Carska imperija, ni teritorije koje su one kontrolisale u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi nisu bile delovi Zapadnog projekta, preko njih se prešlo u tišini, čuvajući njihovu različitost, inferiornost i zaostalost.
Ovo uspostavljanje kulturne superiornosti od strane (zapadnoevropske) nauke jedan je od razloga zašto, na primer, postoje Gete instituti, a ne Karadžić instituti širom sveta. I svima nam je drago da je to baš tako bar za ovu konferenciju.
Kulturna superiornost ukorenjena u vreme Rima koja se ogledala u imperijalnim i univerzalnim aspektima sadrži misionarsko ophođenje koje se može videti u religiji a samim tim i kao kulturni nivo, već u različitim formama liturgije kod katolika ili čak i više kod protestantske svete unije ili pravoslavne liturgije. Prve dve, posebno protestantske fundamentalističke forme mise obiluju instrukcijama koje su upućene vernicima, dok je pravoslavna liturgija više kontemplativnog tipa.
Vraćajući se na dominantnu teoremu o „povratku kući Istočne Evrope“ Zapadnoj Evropi, ne možemo zanemariti činjenicu da je ovo vraćanje povezano s misionarskim aspektom. Čini se da bi rezultat ovog procesa mogao da bude projekat kolonizacije koji bi obuhvatio čitav region Balkana. Koliko danas možemo da vidimo, suočeni smo sa ovakvim razvojem u BiH, na Kosovu, u Makedoniji, Bugarskoj i Crnoj Gori. U svim ovim zemljama regionima možemo da vidimo snažne uticaje nove kolonizacije, u vojnom pogledu u BiH, na Kosovu, u Makedoniji, političkom u Sarajevu i Prištini gde takozvani visoki predstavnici internacionalne zajednice (a ne naroda koji tamo živi) vode strukturalne i dnevne poslove; u ekonomskom pogledu u Bugarskoj gde tzv. Anketni odbor otklanja svaku mogućnost da se lokalne vlasti uključe u društveno-ekonomska pitanja i u Crnoj Gori i na Kosovu gde se finansijska politika kreira u Frankfurtu i Briselu a ne više u regionu.
KOJA EVROPA: Povratak kući u kakvu Evropu? Ovo pitanje mora biti postavljeno bez obzira na to da li postoji zajednička želja Istoka i Zapada za integraciju ili ne, bez obzira na to da li je takozvana integracija zapravo dezintegracija koja sobom nosi periferizaciju regiona i okrenutost ekonomskih struktura prema potrebama zemalja jezgra – investitora. Istorija nudi sasvim različite modele Evrope u koje „izgubljeni“ regioni i ljudi mogu da se vrate. Posle kolapsa komunističkih režima, povratak kući mogao bi da znači povratak u skladu sa političkom slikom posle Berlinskog kongresa 1878. kada su velike evropske sile podelile ostatke od delova Otomanske imperije. Sledeći period u koji je istorijski moguće vratiti se mogao bi da bude onaj u vreme nacionalne izgradnje posle Prvog svetskog rata sa svojim „Kleinstaaterei“ dodirujući Balkan posebno početkom 1940, kada je prva Jugoslavija uništena pod nemačkom „Drang nach Osten“. Posle toga titoizam doživljava neuspeh kao sistem koji je pokušao da socijalizuje nacionalizme 20-ih i 30-ih. Podbacio je i više se nikada nije konstituisao kao alternativa. Suočavanjem sa istorijskim mogućnostima eventualnog povratka kući, teorema demaskira samu sebe. I naposletku isplivava to da prošlost nije ta kojoj bi se trebalo vraćati, već novi balkanski poredak upravljen ka napred kome nisu potrebne protivurečnosti, računajući da su nacionalna i društvena emancipacija izneverili očekivanja tokom XX veka. Ponovo se istorija koristi kao sredstvo. Istorijski argumenti potežu se da bi poretku dali potrebnu legitimnost, dok u stvarnosti konflikt pripada budućoj kontroli stanovnika Balkana: hoće li sačuvati pravo na regionalno/nacionalno samoodređenje ili hoće li to biti region, definisan teritorijalnim terminima i politički i ekonomski kontrolisan takmičeći se sa strane.
Mogući doprinosi istorijskoj nauci i istoriji učenja o ovim procesima mogu biti različiti. Istorija je politička i društvena nauka. Jedna od njenih dužnosti je i legitimisanje političkih sistema, društvenog poretka i javnog mnjenja. U periodu tranzicije, stavljajući se za momenat na mesto Srbije lako je predvideti da novi politički, društveni, ekonomski i kulturni poredak treba da bude uspostavljen. To je očigledno posle izbora od 24. 9. 2000. i tzv. buldožer revolucije 5. oktobra. U to vreme Srbi su se oslobodili od ekonomski i politički podmićenog režima koji je dodatno izneverio jedno od svojih najvažnijih obećanja: zadržati Srbiju kao teritorijalnu celinu. Slobodan Milošević se u to zakleo na proslavi 600-godišnjice Bitke na Kosovu polju.
Unutrašnjim faktorima koji podstiču transformaciju društva potreban je i spoljni pritisak. Uzgred, ovo ne važi samo za Jugoslaviju već i za čitavu Istočnu Evropu. Ako se setimo spoljnih faktora, lako ćemo uočiti njihovu važnost. Početak je bio 1991. sa nemačkom i austrijskom podrškom slovenačkoj i hrvatskoj nezavisnosti koja se pretvorila u dogmatizam: priznavanje nezavisnosti saveznih jugoslovenskih republika ili rat. Bilo je to pogrešno uverenje zato što je svako ubrzo mogao da vidi da priznavanje ili rat nije bila alternativa već sekvenca.
Ekonomski najjače uplitanje spolja dogodilo se 30. 5. 1992, kada su Ujedinjene nacije pod političkim pritiskom SAD i Evropske unije odlučile da Beograd stave pod embargo. Tri dana ranije u Sarajevu, u ulici Vase Miskina zbio se napad na civile koji su stajali u redu za hleb. Mada krivica Srbije/Jugoslavije nikada nije dokazana, rezultat ovog napada bio je izolacija Srbije/Jugoslavije. U stvari, izolacija je pripremljena mnogo pre i može se posmatrati kao odgovor SAD i Evropske unije politici SPS-a koja je uništila neoliberalni koncept transformacije regiona u skladu sa planovima Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke (Marković-Saks plan). Vratio se na Božić 1990. kada je Milošević štampao dinare za 1,6 milijardi US dolara da bi platio vojsku i civilne sluge. Ekonomska politika SPS-a isprovocirala je međunarodnu reakciju. Inače, ne bi se moglo objasniti zašto hrvatske brutalnosti u građanskom ratu nisu izazvale sličnu reakciju SAD i EU-a. Odmah posle štampanja dinara i stvaranja šok-terapije, savetnik MMF-a Džefri Saks preselio se iz Beograda u Ljubljanu.
Spoljni pritisak na Srbiju nastavio se tokom građanskog rata u Bosni i dostigao vrhunac u Rambujeu gde srpskim vlastima nije ponuđena nikakva alternativa osim prihvatanja krstarećih projektila strane okupacije. Istorija je ponovo pokazala da ovo ne predstavlja alternativu već sekvencu. Sledi 78 dana vazdušnih napada.
Danas, sa nedavno uspostavljenim političkim staležom, istorijsko pitanje dolazi na dnevni red: Kako tretirati taj NATO rat? Kako definisati njegove ciljeve. Ovo jeste i biće ključni zadatak za proučavanje istorije. Jesu li vazdušni napadi bili rat protiv Jugoslavije ili protiv Miloševića? Da li su bili za oslobođenje Albanaca na Kosovu? Da li za dovođenje NATO trupa u Jugoslaviju, na Kosovo? Ili je reč o najčudnijoj mogućnosti, da li je to bilo u ime odbrane ljudskih prava i kojih ljudskih prava?
Kako predstaviti bombardovanje, kako ga definisati? Mogu se dati dva glavna odgovora i ako nema istorijskih osnova, ta dva odgovora će imati udela u rascepljenom iskustvu srpskog društva. Više od toga, vodiće ka podeljenom društvu. Prema prvom odgovoru, NATO bombardovanje je bilo upereno protiv Jugoslavije, možda pre svega upućeno njegovom rukovodstvu, industrijskim kapacitetima, političkom opredeljenju. Drugi odgovor govori suprotno. On objašnjava da je 35.000 vazdušnih napada NATO aviona početak oslobađanja jugoslovenskog naroda, početak implementacije neke administracije voljne da sarađuje sa zapadnim institucijama kao što su MMF, Svetska banka i NATO. Drugi odgovor u sebi sadrži potpuno prerađivanje istorije koje može biti dobro za istoričare, ali ne obavezno i za srpski narod. On će otvoriti i prostor za ponovnu interpretaciju istorije Balkana nekoliko godina unazad. Neki političari iz novog režima pokazuju mogući pravac: na primer, pre godinu dana gradonačelnik Beograda, istoričar Milan Protić, izveo je simboličan gest 20. oktobra 2000. On je odbio da slavi dan oslobođenja Beograda od nacističke okupacije sa argumentom da taj dan za njega samo označava problem jednog diktatorskog režima (nacisti) drugim (titoisti).
Kao što ovaj primer pokazuje, toliko toga je na istoričarima. Nadajmo se da će strukturalističko gledište pronaći svoje mesto između pritiska da se legitimiše neka nova politička klasa unutar i višestrukih geopolitičkih i ekonomskih interesa van Jugoslavije.
