Povratak kao prioritet

„U periodu do 2012. godine zanemarivano je pitanje interno raseljenih lica čiji se broj sistematski smanjivao uz pristanak, u dobroj meri, i naših institucija, što nas je dovelo da od gotovo 300.000 registrovanih interno raseljenih lica u centralnoj Srbiji taj broj danas bude gotovo deset puta manji. Država je na neki način hrabrila ljude da promene prebivalište i gotovo kažnjavala administrativno one koji bi rešili da prebivalištem ostanu na području Kosova i Metohije. Mi ćemo ući u temeljnu reviziju statusa interno raseljenih lica. Zašto sve osobe koje su od 1999. godine prognane sa KiM ne mogu da budu od strane države prepoznate kao prognana i interno raseljena lica, bez obzira na to gde im je trenutno prijavljeno prebivalište? Ako biste danas obavili istraživanja među ljudima koji su prognani sa KiM od 1999. godine, neki i pre toga, i postavili im pitanje da li želite da se vratite na KiM, odgovor ubedljive većine njih bio bi da ne žele da se vrate. Ali, ako biste im to isto pitanje postavili a da im uz to ponudite konkretan i sveobuhvatan plan i odgovore na pitanja gde će ljudi živeti, gde će raditi, kakav će pristup imati zdravstvenim ustanovama, školstvu, kakve administrativne usluge i kakva će njihova bezbednost biti i ako to budu jasni i nedvosmisleni odgovori, onda isto tako ubedljiva većina ljudi odgovara pozitivno. Nasuprot predrasudama koje postoje u delu javnosti u centralnoj Srbiji, više od sedamdeset odsto ljudi koji su prognani sa KiM, a žive u centralnoj Srbiji, i danas su nezaposleni, lošeg su socijalnog ekonomskog stanja, vrlo često njihovo prihvatanje u novim sredinama ne ide glatko. Mi naravno želimo da cela Srbija bude solidarna. Međutim, ne vidimo rešenje za pitanje interno raseljenih lica samo u njihovoj integraciji u centralnu Srbiju. Naprotiv, nama je prioritet rad na povratku. Pred ljude koji su prognani sa KiM izaći ćemo uskoro sa sveobuhvatnim planom i ponudom da svoje živote i svoju budućnost mogu da planiraju i na taj način što će im biti ponuđena prilika da žive na KiM, da tamo imaju kvalitetno stambeno zbrinjavanje, posao i pristup osnovnim uslugama države. To je jedan od ključnih prioriteta u radu Kancelarije za KiM, jer se nekako čini da je pitanje povratka bilo u senci takozvanih velikih političkih pitanja. A to je zapravo suštinsko pitanje, jer onoliko koliko nas bude toliko će i Kosovo i Metohija biti naše.“