Povećati prelevman za uvoz šećera C-kvote iz EU-a

Polazeći od realnog sagledavanja sadašnjeg stanja u industriji šećera Srbije (izuzetno klimatski nepovoljna godina za proizvodnju šećerne repe, suspenzija izvoza u EU, loše finansijsko, tehničko i organizaciono stanje poljoprivredne proizvodnje i fabrika šećera, povećani troškovi proizvodnje šećera, prevelik uvoz šećera) predlažemo da se prelevman za uvoz šećera C–kvote iz EU–a poveća sa =10,00 dinara/kg na =18,00 dinara/kg.

Predlog zasnivamo na sledećim razlozima:

Kao što Vam je poznato, u Srbiju se i dalje uvoze suviše velike količine šećera poreklom iz prekomorskih zemalja i iz zemalja EU-a i to šećer C-kvote.

Za uvoz šećera C-kvote iz EU-a određen je prelevman u iznosu od samo 10 dinara za kilogram, čime se nepotrebno stimuliše uvoz takvog šećera na štetu domaće proizvodnje;

Tako se i u „Izveštaju o izvozu šećera u zemlje EU–a“ Saveta za borbu protiv korupcije od 18. novembra 2003. na stranici 2. i 3. navodi: … počela je distribucija uvoznog i takozvanog donatorskog šećera po ceni koja je niža od cene šećera koja je utvrđena za proizvođače. Domaće fabrike šećera u toj situaciji nisu u stanju da prodaju svoj šećer. „Perfidna je i zlonamerna svaka slična donacija, koja ima za posledicu da nam sledeće godine treba još veća donacija„…

… Tržište je preplavljeno šećerom iz uvoza, koji je ocarinjen kao „sirovina i repromaterijal„, sa veoma niskim dažbinama. Kontrolna funkcija državnih organa je potpuno zatajila …;

Potpuno shvatajući neophodnost i značaj međunarodnih normi koje regulišu slobodnu trgovinu, ipak treba ukazati na neodložnu potrebu da se određenim merama zaštiti domaća proizvodnja šećera. Pri tom ne predlažemo neke protekcionističke mere, već samo mere koje bi domaće proizvođače dovele u ravnopravan položaj sa uvoznicima šećera C-kvote iz EU-a.

Istovetan stav se iznosi i u citiranom Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, tako što se navodi: priprema se ukidanje dozvola za uvoz šećera i potpuna liberalizacija uvoza … Javnost mora da zna da liberalni uvoz šećera imaju tri grupe zemalja: zemlje koje uopšte nemaju proizvodnju šećera, zemlje u kojima je zbog prirodnih prilika proizvodnja veoma jeftina i velika u odnosu na domaće potrebe i zemlje koje zbog materijalnih interesa uskih krugova ili zbog neodgovornosti vlasti uništavaju svoju proizvodnju šećera …;

Potencijali domaće industrije šećera su veliki, ali samo uz korektnu zaštitu domaće proizvodnje od nelojalne konkurencije uvoznika jeftinog šećera. Kao dokaz ovakvih tvrdnji navodimo izjavu direktora Saint Louis Sucre of France od 25. februara 2002. da je Vojvodina jedan od regiona sa najvećim potencijalom za proizvodnju šećerne repe u celoj centralnoj Evropi, sa najboljom industrijom za preradu šećerne repe u ovom regionu.

U skladu sa ovakvim našim stavovima, slično se navodi i u već citiranom Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, na strani 4.: … da su države kao što su Rumunija i Bugarska upropastile svoju proizvodnju šećerne repe i šećera, jer nisu uspostavile efikasnu zaštitu granica, bez koje proizvodnja repe ne može da preživi … . … sektor šećera može potencijalno da obezbedi prihod i zaposlenje hiljadama proizvođača repe i njihovim porodicama i za više od 5000 zaposlenih koji rade u fabrikama za preradu šećerne repe i proizvodnju šećera.

Postojeća carinska regulativa u pogledu uslova za uvoz šećera neopravdano privileguje uvoz šećera kvote C iz EU-a i nesumnjivo ćemo doći u situaciju da imamo enormne viškove domaćeg šećera, koji će domaća lica hteti da svakako izvezu u zemlje EU-a (ukoliko se ukine suspenzija). Na ovakav način doći ćemo pod udar člana 12. Pravilnika Saveta EU-a od 18. novembra 2002. koji kaže: „…kada ima ogromno povećanje izvoza u okviru zajednice ili kada ima ogromno povećanje izvoza iznad normalne proizvodnje i izvoznih kapaciteta“ … „može preduzeti mere da u potpunosti ili delimično raskine sporazume predviđene ovim Pravilnikom„. Dakle, suvišan i nekontrolisan uvoz šećera prouzrokovaće potrebu domaćih proizvođača da neumereno izvoze šećer u EU, čime rizikujemo ukidanje povlastica za izvoz šećera u EU.

Sadašnje stanje carinske regulative očigledno neopravdano privileguje uvoznika šećera C-kvote iz EU-a i jedinu korist iz toga imaju samo uvoznici šećera, a na štetu domaće industrije šećera i celokupne domaće privrede.

Krajnje benevolentno ukazujemo na mogućnost da se Vlada Republike Srbije nađe u situaciji da bude optužena da ovakvom regulativom samo puni državni budžet (ukupne dažbine za uvoz ovakvog šećera iznose 230 EUR/t), dok svi drugi privrednici i ukupna privreda Srbije pri tom trpe samo gubitke.;

U skladu sa našim stavovima o potrebi zaštite domaće proizvodnje je i navod iz Izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije (strana 10,), u kome se kaže: „… zašto je Vlada Republike Srbije dozvolila šverc šećera, odnosno zašto ga, kada se pojavio, nije presekla, utvrdila ko je u tom lancu odgovoran i zašto nije zaštitila javni interes u ovom poslu“ … ;

Na kraju, želimo istaći da o pitanju zaštite domaće industrije šećera istovetno razmišljaju i ljudi koji nemaju direktne veze sa tom industrijom, ali uviđaju neophodnost takve zaštite.

Tako na primer Ivan Lalić dana 2. decembra 2003. u emisiji RTS „Ovo je Srbija“, na pitanje novinara da li Savet za borbu protiv korupcije ima predloge za rešenje ovog problema, kaže: „Znači da se zaštiti naše tržište … sada imamo proizvodnju koja ne može da opstane ni u domaćim uslovima … tako da je naš predlog da zaštite tržište, to sve šećerane traže.“

Sledom svih iznetih razloga smatramo da je neophodno hitno doneti odluku kojom će se prelevman za uvoz šećera C-kvote iz EU-a povećati sa 10,00 dinara/kg na 18,00 dinara/kg, čime će se stvoriti uslovi za zaštitu i opstanak domaće proizvodnje šećera. U suprotnom, nastaće teške posledice po proizvođače šećerne repe, fabrike šećera i sve druge delatnosti koje su vezane uz tu proizvodnju, kao što su npr. petrohemijska industrija (mazut, D–2), rudnici krečnog kamena, rudnici uglja, prevoznici …