Posao s dušom

Ovog jula kompanija „Biomelem“ je promovisala projekat ženskog preduzetništva „Soul inclusive“. Kompanija „Biomelem“ je vodeći proizvođač biljnih šampona i preparata za negu kose u zemlji, a „Soul inclusive“ je jedna od njenih akcija kojima nastoji da unapredi život u zemlji.

„Soul inclusive“ je projekat socijalnog preduzetništva namenjen ženama, „Biomelemovim“ najvećim i najvernijim kupcima, koji im pomaže da realizuju svoje ideje i umeće i da ih pretvore u uspešan posao. Konkursom je izabrano deset budućih preduzetnica čiji su predlozi imali lični pečat, trag naše tradicije, i kvalitet koji odgovara našim i stranim kupcima. Konkurs je završen u martu, a već u julu proizvodi tri preduzetnice su prodavani u „Beoizlogu“ Kulturnog centra Beograda u Knez Mihailovoj ulici. U subotu 8. decembra, na „Zekinom salašu“ u Krčedinu, osam preduzetnica iz Novog Sada, Sombora, Subotice, Krčedina i Beograda, predstaviće svoje proizvode. Dođite, svi ste dobrodošli! Tokom ovog meseca, proizvodi nekoliko preduzetnica „Soul inclusiva“ postaće deo prodajnog asortimana tri prodavnice „Lilly“, poznatog lanca veledrogerija.

U praksi, „Soul inclusive“ izgleda ovako:

DRAGANA RODIĆ: Priču o sebi Dragana Rodić deli „na pre i posle početka saradnje sa ‘Biomelemom’“. Kaže da od kada je pre 15 godina, učešćem na 5. Fashion Weeku, profesiju manekena zvanično zamenila profesijom dizajnera tašni, nosi isključivo svoje tašne. Nema fakultetsku diplomu, ali to njenim kupcima ne smeta. Iz godine u godinu sve slobodnije kreacije pokazivala je na izložbama, pa i na Danima Srbije u Milanu. „Kada ljudi pozitivno reaguju na vaš rad, vaša kreativnost je kao burom pokrenuta. Uživala sam! A onda je došao momenat kad je sve to trebalo dići na sledeći nivo. Nisam mogla sama, nisam se usuđivala da otvorim svoju firmu.“

Saradnja sa „Biomelemom“ je, kaže Dragana Rodić, bila put ka tome. „Oni su mi omogućili da plasiram svoje proizvode, da više da brinem gde ću ih prodati, kako ću ih predstaviti i da li ću uspeti da ih reklamiram. I, što je najvažnije, uspela sam da registrujem radionicu u svojoj kući.“ Radionica Dragane Rodić se zove „Snovi od niti“, simbolično, zato što je, kako kaže, svoje želje i kreativnost, utkala u svoj proizvod od koga sada živi.

Dragana hekla svoje tašne. „Često me pitaju zašto ne pravim tašne od kože. Zato što to već drugi rade – odgovorim. Kad kažem da je tašna heklana, ljudi odmah ili pomisle da sam uzela milje sa stola i prekrojila ga u tašnu, ili da su moje tašne u etno-stilu. Njihov dizajn je savremen a tehnika kojom ih pravim je tradicionalna – to je spoj koji gradim. Verovatno zato ljudi i prepoznaju moje tašne, bez obzira da li su od elemenata vune ili čepova od jogurta.“ Ručna izrada jedne tašne traje sedam do deset dana. Napravljene su od veštačkih materijala zato što su izdržljiviji od prirodnih. Nedavno je dobila ponudu da hekla tapiserije sa vizantijskim motivima. „Još uvek ne mogu da priuštim sebi tu vrstu zadovoljstva. Ali očekujem da će mi tašne koje pravim za ‘Biomelemov’ asortiman i to omogućiti. Divan je ovo posao: kreativnost uz preduzetništvo. Svim preduzetnicima mogu da kažem da će im posao kojim se bave zato što to vole, doneti novac. I, koliko god da to nama u ovoj stvarnosti deluje neverovatno, pozitivna energija može samo dobrim da rezultira.“

ŽELJANA VUKOJIČIĆ: Diplomirala je na Odseku za tekstil beogradskog Fakulteta primenjenih umetnosti pre šest godina. Znala je da šije još kao devojčica, zato što se vrzmala po radionici svojih roditelja koji su se bavili dečjom garderobom. Posle fakulteta nastavila je proizvodnju dečje garderobe – neuspešno. „Zatvorila sam proizvodnju, udala se, takođe neuspešno. Našla sam se u istoj situaciji kao i kad sam počinjala posle fakulteta. Šta početi, kuda krenuti? Čula sam za ‘Biomelemov’ konkurs i – donela im uzorke svojih nesesera, torbica, futrola… Tako je počelo. Imala sam kapital – prostor i mašine mojih roditelja, trebalo ga je unovčiti. Sad imam svoju proizvodnju – ‘Soul desire’. I, život mi se promenio.“

Nijednoj preduzetnici „Biomelem“ nije dao novac, kaže Željana Vukojičić, ali je „uloženo mnogo novca u reklamu ženskog preduzetništva, i pre svega energije. A to nema cenu. Koliko je važno imati prostor gde možeš da prodaješ ono što napraviš – ne treba ni govoriti.“ Da li može da se zaradi? „Zarada je minimalna, zato što su stalna ulaganja: u sebe – usavršavanje je neophodno, i u materijal. Sad sve što zaradim uložim u obrt, ali i to se menja polako. Ne može preko noći, biće novca.“

U Kulturnom centru Beograda se prodaju torbice futrole, tašne, neseseri iz kolekcije „Beograd“ i „Srbija“ – logo je Željanin dizajn. „To su suveniri, ali upotrebni – neće vam skupljati prašinu ako ih kupite.“ Za „Lilly“ je napravila posebnu kolekciju, bez loga, funkcionalan i višenamenski asesoar. „Od prodaje u prodavnicama ‘Lilly’ mnogo zavisi. Nadam se da će mi tržište omogućiti da iduće godine zaposlim dve radnice. Ja sad ne zaradim mesečno hiljadu evra kako bih mogla još nekog da zaposlim. Sa radnicima, i uz logističku pomoć ‘Biomelema’, mogla bih da se više posvetim smišljanju i dizajniranju. Imam mnogo ideja i planova, ne znam šta ću pre od svega toga iduće godine da uradim!“

SNEŽANA LADOLEŽ: Tka poslednjih 25 godina. Naglašava da je umetnost tkanja učila kod Nadežde Ristić Vlajković, koja je u Manakovoj kući, pri Etnografskom muzeju, početkom devedesetih osnovala školu ovog starog zanata i dala mu umetničku dimenziju. Snežana Ladolež je godinama bila predsednica Udruženja za očuvanje i razvoj ručnog tkanja, i jedna je od sedam članica udruženja „Izvorje“. Htela je da osnuje asocijaciju starih i umetničkih zanata, ali nije uspela zato što, bez obzira na umetničko iskustvo i brojne grupne i samostalne izložbe (vidi sajt „Soul inclusive“), nema diplomu odgovarajućeg fakulteta. Ljubav su joj, kaže, kaputi. „Sve sam sama organizovala, od ideje do izložbe. Bile su to tematske izložbe, inovativne. Od toga nije mogao da se napravi posao, zato sam radila u državnoj firmi. A onda sam shvatila da ne mogu da se delim na dve strane, i odlučila sam da radim ono što volim. Koliko je teško živeti na taj način, ne treba posebno da objašnjavam: dan je okupiran otpremnicama, fakturama, papirologijom… Onda se, na sreću, pojavio ‘Biomelem’ sa svojim projektom ženskog preduzetništva. I, ja sam bila oslobođena bavljenja marketingom, razmišljam o mogućim prodajnim mestima! Sve to radio je neko ko zna i treba to da radi, a ja sam mogla da radim ono što ja znam i volim.“

U „Beoizlogu“ se prodaju tkani šalovi i kape Snežane Ladolež. Kaže da voli etno-stil, ali u malim detaljima ili u boji. Priča o suknji koja zbog njenog tkanja izgleda veoma moderno iako je poštovan kroj originala iz Etnografskog muzeja. „Materijal tkan na razboju prosto vas mami na kreativnost. Samo tkanje zahteva strpljenje i duge sate tokom kojih ste vi sami sa sobom i imate više nego dovoljno vremena da smišljate šta će nastati od vaše tkanice. Te vaše misli, vaša duša, utkaju se u vaš rad. I vi sve to, vašu dušu, darujete kupcu.“

Dragana Rodić, Željana Vukojičić i Snežana Ladolež srčano pričaju o svom preduzetničkom iskustvu. I zarazno. Ako dođete u subotu u Krčedin na „Zekin salaš“, uverićete se sami.

Željana Vukojičić

Snežana Ladolež