Programska menadžerka Građanskih inicijativa Bojana Selaković godinama se bavi temama kao što su građanska participacija i reforma javnih politika. Kako filantropija delom potpada pod ove dve teme, razgovaramo o načinu na koji je ona shvaćena i koji su glavni izazovi kada je reč o filantropiji u Srbiji – „U Srbiji se filantropija i dalje ne prepoznaje kao sistemska aktivnost davanja odnosno dobročinstva usmerena na opšte dobro, već više kao ad hoc humanitarna reakcija prema bolesnima, siromašnima ili pripadnicima drugih ranjivih društvenih grupa“, kaže Bojana Selaković na početku razgovora za „Vreme solidarnosti“ – „Rezultat toga je, sa jedne strane, neodgovarajući pravni okvir koji ne definiše jasno filantropiju, filantropske mehanizme, kao ni podsticaje za istu, a sa druge, nedovoljno razumevanje građana-pojedinaca i kompanija o tome šta bi trebalo da bude svrha filantropije i zašto bi oni trebalo da učestvuju u filantropskim aktivnostima.“
„VREME SOLIDARNOSTI“ – Šta su, po vašem mišljenju, glavni problemi koji se odnose na filantropiju u Srbiji?
BOJANA SELAKOVIĆ – Posmatrano u brojkama, u Srbiji se u dobrotvorne svrhe u poslednje četiri godine donirala ne mala suma novca. Međutim, kada pogledamo strukturu tih davanja, videćemo da najveći procenat novca odlazi na zadovoljavanje onih potreba i rešavanje onih problema kojima bi trebalo da se bavi država. Najveći broj donacija u Srbiji se daje za različite potrebe fizičkih lica (najčešće za lečenje) kao i za institucije javnog sektora (školstvo, socijalna zaštita, zdravstvo). Svrha filantropskih aktivnosti dugoročno treba da bude usmerena na sistemsku dobrobit jedne zajednice, a ne na urgentno reagovanje i gašenje požara, onda kada zakažu svi drugi institucionalni mehanizmi. Dodatni problem predstavlja generalno nizak nivo poverenja u neprofitne organizacije (organizacije civilnog društva) koje bi u jednom društvu trebalo da budu glavni nosilac aktivnosti za opšte dobro, izvan javnog sektora.
Vlada Srbije formirala je Savet za filantropiju u kom su gotovo sve organizacije koje se bave ovom oblašću. Kako vidite taj Savet, kao koristan ili nepotreban?
U takvim okolnostima, ovakvo telo je svakako dobrodošlo ukoliko postoji istinska volja donosilaca odluka da se, sa jedne strane, urade neophodne intervencije u pravnom okviru, a sa druge da se podigne svest, kako davalaca, tako i primalaca donacija o značaju i potrebi filantropije u jednom društvu. Organizacije civilnog društva su do sada radile ovaj drugi deo posla kroz svoje aktivnosti, ali svakako nedovoljno da imamo vidljive promene. Ovo je posebno važno i u kontekstu pridruživanja Evropskoj uniji, s obzirom na to da je razvoj filantropije vezan za odnos države prema civilnom društvu i kao takav, prati se u okviru političkih kriterijuma. U odnosu na zemlje regiona, Srbija u ovoj oblasti stoji jako loše.
Šta je, po vašem mišljenju, motivacija Vlade Srbije za ovaj potez?
Savet Vlade RS za filantropiju formiran je na inicijativu nekoliko domaćih fondacija i organizacija, podržanih od strane Američke agencije za razvoj (USAID). Sve one su već dugo godina aktivne u razvoju i promociji filantropije, mapiranju problema i izazova u filantropskom okviru. Međutim, s obzirom na događaje koji su obeležili sam početak rada Saveta, lično mi za sada deluje da istinska volja za suštinskim promenama ne postoji, te da je jedina svrha Saveta, uostalom, kao i mnogih drugih sličnih tela, samo deklarativna, odnosno usmerena na regulisanje imidža kod eksternih aktera (USAID, EU). Savet je morao da ima reakciju prema javnosti u situaciji kada su se i neki pojedinci iz same Vlade, drugi visoki funkcioneri vladajuće stranke, kao i tabloidi obrušili na pojedine humanitarne organizacije, stavljajući njihov rad u politički kontekst. Time se ne dovodi u pitanje kredibilitet samo tih organizacija, već poverenje u filantropiju uopšte. Ako se Savet nije oglasio tada, licemerna je bilo koja druga aktivnost koja će podsticati i promovisati filantropiju.
Kako tumačiti to što postoji Savet, a ne postoje poreske niti bilo kakve olakšice za filantrope?
Upravo bi Savet trebalo da bude taj koji će definisati okvir za poreske olakšice za davanja, odnosno filantropiju. U uporednoj praksi, poreske olakšice smatraju se glavnim sredstvom u podsticanju i razvoju filantropije. One se razlikuju u zavisnosti od toga da li se radi o korporativnim ili individualnim donatorima. Individualni donatori su privatna lica (građani), a u korporativne ubrajamo različite forme pravnih lica (preduzetnici, kompanije). Suština poreskih olakšica jeste motivacija koja podrazumeva različita umanjenja, najčešće poreza na dobit za deo koji je doniran u filantropske svrhe. Na taj način, ne izdvajaju se dodatna sredstva, već se praktično država odriče jednog dela svojih prihoda u korist opšteg dobra. Da bi to funkcionisalo, moraju se jasno definisati oblasti u kojima se ostvaruje opšte dobro, korisnici i sami mehanizmi poreskih olakšica u praksi. Trenutno je u Srbiji prepoznata olakšica samo za davanja pravnih lica koja su osnovana radi obavljanja delatnosti u cilju sticanja dobiti (privredno društvo, preduzeće, zadruga, odnosno drugo pravno lice osnovano radi sticanja dobiti). Zakonom nisu propisane nikakve olakšice za davanja fizičkih lica-poreskih obveznika i preduzetnika.
Pravna lica koja ostvaruju dobit imaju pravo na poresko umanjenje u visini do pet odsto ukupnog prihoda u jednoj godini za izdvajanja u oblastima zdravstva, kulture, socijalne zaštite, obrazovanja, nauke, sporta, za humanitarne i verske namene i zaštitu životne sredine. Davanja u druge svrhe koje nisu izričito propisana u odgovarajućem poreskom zakonu (na primer, zaštita i promocija ljudskih i manjinskih prava, održivi razvoj, zaštita životinja, borba protiv korupcije, jačanje demokratije i pravne države) ne priznaju se kao poreski rashod, čak i onda kada se radi o namenama koje su Zakonom o udruženjima ili Zakonom o zadužbinama i fondacijama izričito predviđene kao opšte dobro (na primer, borba protiv korupcije). Tako u Srbiji imamo vrlo neusklađen pravni okvir, neusaglašenost između poreskih zakona i onih koji se bave organizacijama koje sprovode aktivnosti za opšte dobro. Dodatni problem predstavlja i neujednačena praksa poreskih organa u samom postupku umanjenja za pravna lica i različito obračunavanje procenta umanjenja. Sve su to problemi kojima bi trebalo da se bavi Savet Vlade Republike Srbije.
Istraživanja pokazuju da je filantropija, naročito korporativna, u stalnom rastu u Srbiji. Čemu treba da zahvalimo za to?
Srbija ima dugu tradiciju dobročinstva. Još u 19. veku su se osnivale fondacije i zadužbine, a tokom različitih humanitarnih kriza građani su često iskazivali visok stepen solidarnosti. Nagla ekspanzija davanja desila se 2014. godine, tokom poplava. Trenutno su građani kao pojedinci takođe vrlo angažovani u različitim humanitarnim aktivnostima, najčešće za potrebe lečenja pojedinaca u inostranstvu. Razvoj upotrebe društvenih mreža u tom smislu veoma je uticao na porast individualne filantropije, iako, kako je već rečeno, ne postoje nikakve poreske olakšice za fizička lica. Međutim, pokušaji nekih organizacija civilnog društva da putem filantropije obezbede sredstva za aktivnosti kojima će se vršiti pritisak na državu da sistemski rešava, na primer, probleme u zdravstvu, nisu naišli na istovetne reakcije. To upravo još jednom potvrđuje nizak nivo svesti građana, ali dosta govori i o poverenju u korisnike davanja, na čemu se, uz transparentnost utrošenih sredstava, takođe mora raditi.
Kada govorimo o korporativnoj filantropiji, u poslednje vreme prisutan je trend da se ona vrlo često koristi kao sredstvo društveno-odgovornog poslovanja, pa naročito velike inostrane kompanije razvijaju i čitave strategije svojih filantropskih aktivnosti. Ono što može da bude zamka jeste da ni filantropija, niti formalno iskazani principi društveno odgovornog poslovanja ne mogu da budu zamena za suštinski neodgovorno poslovanje kompanije u bilo kom segmentu. Zato je potrebno razvijati i svest kod korisnika davanja i u tom pravcu.
