Obezbediti mogućnost izbora

Delta Generali osiguranje druga je po veličini osiguravajuća kuća na srpskom tržištu i lider u životnom, zdravstvenom i putnom osiguranju. Kompanija je i osnivač Doma zdravlja „Jedro“, kao i preduzeća Blutek koje će razvijati usluge u oblasti tehničkog pregleda vozila. Prošlu godinu Delta Generali osiguranje je završilo sa premijom od 10,9 milijardi dinara i tržišnim učešćem od 19 odsto. O značaju razvoja kulture osiguranja za budućnost građana, reformama zdravstvenog osiguranja i italijanskim investicijama, razgovarali smo sa Andreom Simončelijem, generalnim direktorom i predsednikom UO Delta Generali osiguranja.

„VREME„: Kako ocenjujete razvoj tržišta osiguranja u Srbiji?

ANDREA SIMONČELI: Prilično sam zabrinut. Prošle godine je tržište neživotnog osiguranja zabeležilo skroman rast od 0,3 odsto, životnog od 6,8 odsto, a ukupno tržište je poraslo za 1,4 odsto. To nije dobro, jer je čak i u 2010. godini tržište stagniralo. Podaci iz prvog kvartala 2012, pokazuju blagi rast u odnosu na prošlu godinu. Dakle, tržište nastavlja da bude vrlo sumorno, posebno uzimajući u obzir činjenicu da ukupno tržište osiguranja predstavlja manje od dva procenta BDP-a, dok je u Evropi taj iznos oko 10 procenata. Trebalo bi da zemlja kao što je Srbija dostigne učešće osiguranja od najmanje pet procenata u BDP-u. To znači da moramo bar da udvostručimo veličinu tržišta i dostignemo premiju od milijardu evra, a ne 500-600 miliona kao do sada. Tržište je i veoma malo u odnosu na broj osiguravajućih kompanija koje na njemu posluju. To vam je kao čokoladna torta – mnogo dece, a veoma malo čokolade.

Šta vidite kao glavne razloge za nezadovoljavajuće rezultate?

Po mom mišljenju, postoje dva razloga. Prvi je nedostatak kulture osiguranja. Ljudi ne razumeju šta je osiguranje. Ako bismo napravili neko istraživanje, videli bismo da ljudi misle da je osiguranje isključivo osiguranje od auto-odgovornosti. To je velika greška, jer razvoj osiguranja leži u neživotnim nemotornim pokrićima. Treba se zaštititi od zemljotresa, prirodnih katastrofa, požara, nezgode, treba osigurati poljoprivredu, zdravlje i tako dalje. To su stvarne opasnosti od kojih treba da se osiguramo, ali ne postoji navika. A zašto ne postoji kultura osiguranja? Zato što svi kažu da je ovo zemlja u kojoj nema novca. Smatram da to nije tačno. Kada izađete vikendom, u Beogradu vidite pune restorane i kafiće (gde je trošak za jednu noć minimalno od 30 do 50 evra), a za sumu potrošenu za jedan provod, možete da osigurate vrednost svoje kuće na godinu dana. Ako imate kuću od 100.000 evra, možete je osigurati sa 50 evra godišnje. Dakle, ljudi ne razmišljaju o zaštiti svoje imovine. Oni misle na sadašnjost, a ne na budućnost.

Šta mislite da je važnije za razvoj tržišta životnog osiguranja: državne olakšice za osiguranike ili rast životnog standarda?

I dalje mislim ono što oduvek ističem – mi ne želimo takvu vrstu podrške od vlade. Vlada treba da postavi politiku, stratešku orijentaciju, ali ne i da daje novac. Država treba da kaže: „Dragi moji građani, nema sumnje da penzija u budućnosti neće biti tako dobra kao što je bila u prošlosti. Mogućnosti koje obezbeđuje penzija biće smanjene.“ Zato ne predlažem davanje para od strane države, već podsticanje svih javnih preduzeća i privatnih kompanija da razviju penzioni plan kroz dobrovoljne penzijske fondove. Ili polise životnog osiguranja, jer će samo građani koji danas investiraju u životna osiguranja (što uglavnom podrazumeva štednju) ili „treći stub penzijskog osiguranja“ imati bolji život u starosti. Dakle, poenta je u informisanju ljudi. Ako vam je sada 40 godina, nemojte da mislite da će vam životni standard biti isti kada budete imali 65 ili 70 godina. Danas morate da štedite novac, kupovinom proizvoda životnog osiguranja ili dobrovoljnih penzijskih fondova, kako biste kompenzovali nedostatak prihoda koji će se pojaviti kada ostarimo.

Kako se građani Italije odnose prema životnom osiguranju?

Baš zato sam vrlo optimističan u pogledu Srbije, jer se upravo to dogodilo u Italiji. U prošlosti, niko nije želeo da ulaže u penzijske fondove ili životna osiguranja, ali kada su shvatili da italijanska centralna vlast više ne može priuštiti visoke penzije, i kada je rekla „gospodo, nema više novca“, Italijani su počeli da investiraju deo svoje štednje u životno osiguranje i penzijske fondove. Tako da sada imamo dobar trend u Italiji, jer su građani prihvatili i razumeli da je jedini način da zaštite svoju budućnost da kupe proizvode osiguranja.

Delta Generali je u Srbiji lider i u zdravstvenom osiguranju, koje je i dalje veoma skupo za građane. Kako ocenjujete uslove za ovaj važan segment osiguranja?

To je zaista dobro pitanje i primer kako možemo da razvijemo tržište osiguranja. Polise zdravstvenog osiguranja su, istina, prilično skupe jer se smatraju zaradom zaposlenih i podležu istoj poreskoj politici kao i plate. Ako je iznos neto plate 1000 evra, bruto plata je oko 70 procenata veća zbog plaćanja poreza i doprinosa. Ako zaposleni želi da mu poslodavac uplaćuje 100 evra za polisu zdravstvenog osiguranja, on će na tih 100 evra morati da plati još 69 odsto poreza, jer se ova vrsta osiguranja tretira kao lično primanje zaposlenog, odnosno kao zarada. Mi se tridmo, preko našeg Udruženja, da ubedimo Vladu Srbije, buduću vladu, da promeni ovaj koncept. Jer polisu zdravstvenog osiguranja ne bi trebalo tretirati kao lična primanja, i ne bi trebalo da se oporezuje sa 69 odsto kao zarada. To je previše. Promena poreske politike bila bi win–win situacija, jer se razvijanjem privatnog zdravstvenog osiguranja odgovornost i troškovi lečenja stavljaju na pleća osiguravajućih kompanija. Kada kažemo da privatno zdravstveno osiguranje ne bi trebalo da ima ovu vrstu opterećenja, mi ne tražimo da se ukinu doprinosi za državno zdravstveno osiguranje. Ono treba da postoji, ali treba dati zaposlenima mogućnost izbora – privatno ili državno.

Ove godine država je ponovo subvencionisala osiguranje poljoprivrednih proizvoda. Koliko je ova praksa važna za poljoprivredu zemlje?

Smatram da je osiguranje poljoprivrede važna delatnost i Generali je, ne samo u Srbiji već i u Rumuniji i drugim zemljama, svetski lider u ovoj oblasti osiguranja. Imamo dugu tradiciju i nudimo različite proizvode koji pružaju pokriće, kako za životinje tako i za useve. Moram da kažem da je Ministarstvo poljoprivrede, a posebno ministar Dušan Petrović, napravilo veoma dobar potez davanjem subvencija za plaćanje premije osiguranja, jer je upravo to ono što druge zemlje rade za svoju poljoprivredu. Svi imaju pravo na subvenciju, tako da su kupci veća poljoprivredna gazdinstva, ali takođe srednji i posebno manji proizvođači koji su zainteresovani za kupovinu polisa kako bi zaštitili svoju imovinu. Na ovaj način, Srbija se kreće u pravom smeru ka EU, ka Evropi.

Da li mislite da bi osiguravajuća industrija trebalo da postane značajniji finansijski partner državi i ekonomiji?

Nadam se da hoće. Snažno bih savetovao novoj vladi da posveti više pažnje osiguranju kao partneru, a ne kao biznisu koji traži podsticaje. Kada kažem partner, mislim na ulogu koju osiguranje ima u pokrivanju posledica prirodnih katastrofa, u širenju kulture osiguranja sa ciljem smanjenja potraživanja prema državi, u povećanju bezbednosti u saobraćaju, u osiguranju života i zdravstvenom osiguranju. Postoji mnogo uloga i poslova koje osiguravajuća industrija može da uradi. Može, na primer, da razvije takozvane osiguravajuće fondove, jer u Srbiji danas ne postoji takva mogućnost ulaganja. Ako želite da uložite novac u bankocentričnom sistemu, morate da odete u banku. Zašto ne ponuditi finansijski instrument, kao što su fondovi kojima upravljaju osiguravajuće kompanije, a ne banke.

Kako sve veći pad vrednosti dinara utiče na poslovanje osiguravajućih kompanija?

Dotakli ste mučno i veoma bolno pitanje. Prošle godine je Narodna banka Srbije uradila zaista izvanredan posao obuzdavajući inflaciju i devalvaciju. Dakle ukupni uslovi, čak i finansijska kriza koja se približavala Srbiji, zaustavljena je ispred vrata, zahvaljujući dobrom vođenju monetarne politike. Međutim, prvih pet meseci ove godine pokazuju veoma sumornu situaciju, jer devalvacija znači, pre ili kasnije, sve veću inflaciju. Srbija ima otvorenu ekonomiju, a u tom slučaju morate da imate snažnu valutu, čija je devalvacija u skladu sa inflacijom, ne veća. Ne znam šta je tačno uzrok ovakve situacije. Čitam novine i ljudi kažu da je razlog prelazni period između stare i nove vlade. Smatram da je jedna od prvih mera koju treba da preduzme nova vlada to da stavi kurs pod kontrolu. Ne mogu da nastave da „krvare“, da troše toliko deviza da bi podržali dinar, i da imaju dnevnu devalvaciju od 0,4 do 0,5 odsto. Oni moraju to da zaustave. To ima katastrofalne posledice ne samo na inflaciju, već i na sve kompanije, kao i na nas u osiguranju. Jer, ne zaboravite, mi prodajemo polise u dinarima, ali su troškovi koje imamo, posebno u auto-odgovornosti, u evrima.

foto: dalibor danilović