Kada je u pitanju položaj predsednika Republike u novom ustavu Srbije, iznesena je dilema koja kod nas postoji: jak ili slab predsednik. Čitajući pažljivo ova četiri koncepta novog ustava Srbije, ne vidim tu dilemu, ne vidim da i u jednom konceptu postoji jak predsednik Republike. Mislim da je to nestvarna dilema iza koje se krije suštinska dilema, a to je način izbora predsednika Republike. Najbolja kvalifikacija nekog uravnoteženog odnosa je racionalan parlamentarizam sa možda malo jačim predsednikom Republike. To je proizvod frustracije zbog položaja ustavnog predsednika Republike koji de fakto godinama nije poštovan. Normativno-pravno posmatrano, od 1992. godine, od momenta donošenja saveznog ustava, mnoga suštinska ovlašćenja koja su činila jakog predsednika Republike nisu se primenjivala. Zbog neusaglašenosti dvaju ustava, republičkog i saveznog, ona su formalnopravno i do danas ostala onakva kakva jesu.
Nijedan od ova četiri projekta ne zagovara ona suštinska ovlašćenja koja nekog predsednika čine jakim vezano za ratno stanje, vanredno stanje i ona druga ovlašćenja. Osnovna dilema je regulisanje položaja i način izbora predsednika i ta dilema je više vezana za dnevnopolitičke interese nego za suštinu stvari. Mislim da je način izbora predsednika koji bi bio oslikan u neposrednim izborima bio ono što je potrebno Srbiji u ovom trenutku. U Srbiji sa oskudnom demokratskom tradicijom i veoma niskim stepenom političke kulture nije dovoljno da postoji samo parlament. Parlament iz koga proizlazi vlada, vlada koju u svakoj drugoj evropskoj demokratskoj zemlji uvek kontroliše parlament, zahvaljujući partijskom sistemu i parlamentarnoj većini. Dakle, neophodan je takav balans.
Još jedna dodatna kočnica je dikameralna izvršna vlast koja bi se oslikavala u nešto malo jačem predsedniku republike. Taj predsednik republike nema i jaka ustavna ograničenja. Sama činjenica da je on izabran neposredno, izbornom voljome naroda, to će mu dati taj autoritet tako da ne mora da koristi ukaze da bi vratio zakon u skupštinu, da odbije da ga potpiše. Dovoljna je i njegova izjava uoči usvajanja zakona koja će imati i te kakav političko dejstvo. Što se tiče izbornog cenzusa slažem se da to nije ustavna materija. Jer ustav je onaj akt koji propisuje koje će institucije postojati i koje će one nadležnosti imati. Zbog toga nema mesta izbornom cenzusu ni u ustavu, ali ga nema ni u izbornom zakonu.
Zadatak svakog izbornog zakona je da odredi proceduru po kojoj će se personalizovati institucije propisane ustavom, pa i institucija predsednika republike. Dakle, ne može zakon da nametne takav uslov koji će sprečiti da postoji nešto što je propisano ustavom. Ako je ustavni cenzus ustavan u pogledu izbora predsednika Republike veoma je zanimljivo razmisliti da li je on ustavan u tom slučaju i u pogledu izbora narodnih poslanika. Razrešenje ove moje dileme verovatno će uskoro dati Ustavni sud Republike Srbije odgovarajući na zahtev za ocenu ustavnosti člana 5-i Zakona za izbor predsednika Republike. Sa nestrpljenjem očekujem tu odluku. Dvostruko je moguće da se izazovu pravne posledice. S jedne strane, ako se pokaže da ta odredba zakona nije ustavna i da to bude razrešenje aktuelne političke krize u Republici Srbiji ili možda dolivanje još većeg ulja na vatru. S druge strane, moguće je, ako Ustavni sud nađe da je izborni cenzus ustavan, da to podstakne nekog iz parlamentarne većine da prilikom donošenja novog izbornog zakona pred parlamentarnim izborima isti taj cenzus ugradi u izborni zakon. Treba razmisliti o pravnim posledicama.
U većini ovih ustavnih projekata, u stvari sva četiri, političke stranke na našoj političkoj sceni zalažu se za regionalizaciju zemlje, većeg ili manjeg stepena. Tu doduše, postoje razlike. Svaka regionalizacija je, međutim, potencijalna opasnost po jedinstvo nacije. Upravo neposredni izbor predsednika Republike jedna je od institucija koja jamči političko jedinstvo nacije.
