VREME ZDRAVLJA: Vlаdа Republike Srbije usvojilа je 16. decembra Predlog zаkonа o budžetu zа 2011. godinu i uputilа gа Skupštini Srbije nа rаzmаtrаnje po hitnom postupku. Budžetom su u nаrednoj godini predviđeni prihodi u iznosu od 724,4 milijаrde dinаrа, rаshodi od 844,9 milijаrdi i budžetski deficit od 120,5 milijаrdi dinаrа. Kako je u toj računici pozicioniran zdravstveni sistem Srbije?
TOMICA MILOSAVLJEVIĆ: Godina 2011. biće teška i za zdravstvo. Ozbiljan problem u finansiranju u 2011. je to što, kao i u prethodne dve godine kada budžet Srbije, bez obzira na to što je prepoznavao potrebu, nije mogao da izdvoji dovoljno za osiguranje lica bez sopstvenih primanja na pravi način, nego je uvek za to odvajao manje novca nego što je trebalo. Tako će, nažalost, biti i sada. Mi moramo da čuvamo princip solidarnosti jer on je civilizacijsko dostignuće u zdravstvenom sistemu Srbije i na njega bi trebalo da budemo ponosni, ali ta solidarnost je u 2011. na mnogo ozbiljnijoj probi nego što je bila do sada. Za 1.216.510 građana bez sopstvenog prihoda u budžetu je odvojeno 615 miliona dinara za plaćanje doprinosa za njihovo zdravstveno osiguranje – to je jedva 506 dinara po glavi stanovnika za godinu dana. Zbog toga će 197 milijardi u RZZO-u i još 15,59 milijardi u budžetu Ministarstva zdravlja biti solidarno upotrebljeno za zdravstvenu zaštitu svih građana Srbije.
Deo odgovornosti za probleme u zdravstvenom sistemu snose i veletrgovci na tržištu lekova. Bojim se da su u poslednje dve godine započeli „naduvavanje balona“ na specifičan način kao što su to činile i ostale institucije na planeti kada su zagazile u finansijsku krizu. To su radili tako što su novac koji dobiju od apoteke na poček od tri meseca proizvođačima uplaćivali sa velikim zakašnjenjem, čak i do godinu dana i više. I tako je stvoren jedan veliki balon očekivanja. Farmaceutska industrija je nešto proizvodila, imala je iluziju da je prodala, u stvari je davala robu veletrgovinama, one su to davale apotekama, apoteke su im plaćale robu na taj poček od tri meseca, a veletrgovine su to vraćale industriji za mnogo duži rok. Nisam ekspert za probleme iz sfere ekonomije, ali smatram da je za makroekonomsku stabilnost zemlje i za farmaceutsku industriju ovo ozbiljan problem.
Kakva rešenja nudi Vlada?
Jedna od ideja je izmena Zakona o budžetu, čime bi mogao da se obezbedi jedan kratkoročni „bajpas“ – da se plaćanje iz RZZO-a vrši direktno proizvođačima, umesto kroz lanac dobavljača. Mi, Ministarstvo zdravlja sa svoje strane i Fond RZZO, ali i Vlada, moramo učiniti sve da ne dozvolimo da budemo ucenjivani od industrije kao što je, čini mi se, sad na delu pokušaj proizvođača gaze. Tri proizvođača su dobila dozvolu da ove godine snabdevaju gazom srpsko tržište. Međutim, kada su dobili taj posao, odjedanput su se setili da je cena sirovina mnogo veća nego što su planirali, da su uslovi na tržištu postali loši i sad bi hteli da taj teret prebace kompletno na onog ko je kupac, znači na zdravstvene ustanove i da okrenu stvar. Sada imamo situaciju da biznis koji na tržištu radi posao na nas, državne institucije, prebacuje odgovornost za stanje na tržištu. Došlo je do paradoksa, a i do netaktičnih istupanja, kao na primer da neki od direktora zdravstvenih ustanova odmah počnu da traže opravdanje za nedostatak gaze u neuspehu berbe u Pakistanu. U redu, ali hajde onda da, dok ne dođemo do berbe u Pakistanu, vidimo šta je problem ovde. Ovde je problem u tome da direktor vodi svoju bolnicu na najgori mogući način – računa na budžet i pomoć od države kad god zaškripi. Znate, ne možete da kažete „ja sam dobio novac od države, do oktobra sam ga potrošio i sad više ne mogu da radim“. To znači da vi niste dobar direktor. Takva je poruka bila iz Kliničkog centra Vojvodina u Novom Sadu i iz Klinike za maksiofacijalnu hirurgiju u Beogradu, a slične poruke stigle su i iz Vršca i Pančeva. Ne možete na taj način da razgovarate, jer vi ste finansirani od države da budete bolnica 365 dana, a ne deset meseci i za vas zdravstveno osiguranje predviđa sredstva iz kojih vi morate i da isplaćujete platu, i potrošni materijal, i lekove, i da platite struju i grejanje. Vi morate da se ponašate kao upravnik ustanove, a ne kao isporučilac zahteva državi. To je, čini mi se, onaj stari sindrom da se država doživljava kao dadilja koja mora biti spremna da priskoči u pomoć čim stvari ne idu glatko.
Razumem njihov problem, ali on bi trebalo da bude shvaćen u ekonomskom delu vlade. Lopta je u dvorištima ministarstava ekonomije i trgovine, koji bi trebalo da odgovore na pitanje hoćemo li proivođačima gaze pomoći da je proizvode ili ćemo možda interventno uvesti gazu sa nekog drugog mesta, ili da problem kratkoročno rešimo i da gaze u bolnicama ima nekoliko nedelja, ali da u međuvremenu problem bude rešen na duži rok.
Da li će rešenje biti direktan udarac na korisnike zdravstvenih usluga?
Nadam se da neće, ali i to je jedan od prostora na koje bi trebalo da se računa. Kao što, nadam se, nećemo morati da povećavamo participaciju. Međutim, ukoliko bude u pitanju održivost sistema, onda ćemo morati da razmišljamo o tome da teret prebacimo na onoga ko ima više novca.
Šta će država preduzeti u slučaju Velefarma?
Ne bih se izjašnjavao o ekonomskom aspektu problema, jer nisam ekonomista, ali Velefarm je veletrgovina koja ima disperzirano vlasništvo. Svaki razuman čovek bi onda postavio pitanje ima li ta firma neki godišnji bilans poslovanja i neku reviziju. Očigledno je da je to naduvavanje očekivanja i neobavljanje posla. Ja ne umem to da rešim, niti sam se time bavio, niti je to moj posao, ali moj posao je da preduzmem sve da se sprovodi zdravstvena politika i da ne dozvolim da se ugrozi snabdevanje tržišta. Nas je zmija ugrizla devedesetih godina kada smo morali lekove da kupujemo na pijacama, na ulici, sa zemlje… Posle tako lošeg iskustva sa praznim apotekama, mi to, kao odgovorna Vlada, ne smemo sada da dozvolimo.
U kolikoj meri nam preti ozbiljna nestašica lekova?
Problem sa nestašicom lekova već sada je ozbiljan, ali mi smo u opsanosti da problem u snabdevanju lekovima postane mnogo veći nego što je sad. I sada je i na RZZO i na ekonomskom resoru u Vladi da nam pomogne da sa proizvođačima i sa Privrednom komorom analiziramo situaciju. Tu je i pitanje za finasije – kakva je bila fiskalna disciplina svih ovih kompanija? Da li su one baš na taj način mogle da prikazuju cifre? To je pitanje i za revizore i za druge institucije koje su već pokazale da mogu biti efikasne, pa se nadam da će i u ovom slučaju biti takve.
S obzirom na to da je jedan od vlasnika Velefarma i država, postoji li mogućnost da ona sada preuzme upravljanje tom kompanijom?
To je opet pitanje za druge. Ja ne znam dovoljno o tome da bih mogao kompetentno da pričam, ali mislim da su veletrgovci sada u ozbiljnoj situaciji preispitivanja svoje funkcije i dokazivanja građanima da su oni zaista radili najbolje što mogu na opštu korist. Oni, naravno, rade za profit, ali ako su uspešni na tržištu, ostvariće profit. Ako nisu, neće i pojaviće se neko drugi. To je logika tržišne privrede, a mi moramo da se ponašamo tako da ta logika nikako ne sme da ugrozi osnovnu svrhu, a to je snabdevenost tržišta lekovima. Milsim da će država, ipak, morati da interveniše na neki način.
Kako će se u ovom slučaju ponašati Ministarstvo zdravlja?
Ministarstvo će se ponašati u skladu sa Zakonom o lekovima. Onaj ko ne bude poštovao taj zakon, izgubiće licencu.
Da li to podrazumeva i mogućnost da Ministarstvo zdravlja Velefarmu oduzme licencu za rad?
Ministarstvo može postaviti pitanje oduzimanja licence jedino ukoliko Velefarm ne bude ispunjavao svoje obaveze na tržištu. To se za sada ne događa. Za sada svi ispunjavaju svoje obaveze.
Da li slučaj Velefarm ukazuje na neefikasnu kontrolu farmaceutskog tržišta od strane države i kakav rasplet događaja možemo da očekujemo?
Mi se trudimo da budemo u kontaktu sa proizvođačima kako bismo bili sigurni da oni ispunjavaju svoje obaveze na tržištu. Konačno, oni učestvuju sa nama u pisanju podzakonskih akata koji regulišu pravila igre. Trudimo se da sa Agencijom za lekove budemo što bliži partneri u regulaciji tog sektora. Ministarstvo njima ne može upravljati niti im dirigovati kako će da rade, ali ovako nerešene finansijske relacije u tom lancu snabdevanja prete da ugroze stabilnost snabdevanja lekovima i sad svako mora da preduzme svoj deo posla. Tu sigurno ima mesta i za policiju, i za pravosuđe, i za finansijske inspekcije, i za revizore, ali i za ministrstva trgovine i usluga i ekonomije, i za premijere i za potpredsednika Vlade, jer ovo je ekonomski problem, pre svega.
Mislim da se može reći na kraju 2010. godine da je zdravstveni sistem, uprkos velikim izazovima, stavljen na noge. Kad sam prvi put položio zakletvu u Skupštini povodom izbora za ministra zdravlja, u junu 2002, zdravstvo je bilo na kolenima. Sledeću godinu očekujemo kao godinu velike gradnje. Klinički centar bi konačno trebalo ponovo da počne da se gradi. Znam da su ljudi već uveliko nestrpljivi, ali to je bio ogroman posao. Prvo je bilo potrebno 2003. i 2004. uraditi studije izvodljivosti, pa ih ponoviti 2006. Ratifikacija kredita usledila je tek krajem 2008. i onda su 2009. i 2010. bile godine pripreme, idejnog projektovanja i ulaska u završnu fazu. Pripremni radovi su počeli u Beogradu i Nišu. Kadrovi su ozbiljan problem, počeli smo da gubimo doktore. Dva kardiohirurga su nam se spakovala i otišla da rade u Kuvajt. Snalazimo se kako umemo i 2011. će biti godina izazova i u tom smislu kako da plaćamo lekare. To će biti i godina u kojoj će bolnice početi da uvode dijagnostički srodne grupe kao način plaćanja, a osim toga biće to godina u kojoj ćemo inoformatizovati sve domove zdravlja. Oni će dobiti novac da kupe jedan od osam sertifikovanih softera po sopstvenom izboru i počeće da ih primenjuju. Veliki broj bolnica dobiće istu ponudu. Zaključak je da će 2011, paradoksalno, biti godina teških finansijskih problema, ali i godina ogromnih razvojnih planova i nadam se – rezultata.
Pre tačno godinu dana u Srbiji je počela vakcinacija stanovništva protiv virusa A H1N1. Na isti dan ove godine doneta je odluka da se sa svih koraka Vlade preduzetih u borbi protiv pandemije skine oznaka „poverljivo“.
VREME ZDRAVLJA: Šta je to što nismo znali o strategiji za borbu protiv pandemije?
Tomica Milosavljević: Još u oktobru 2005. godine Vlada je usvojila Plan postupanja pre i u toku pandemije gripa. Taj plan predviđao je niz postupaka pripreme, između ostalog, i zaštitu vakcinom. Stav Radne grupe za postupanje pre i u toku pandemije bio je principijelan – da za svakog građanina treba obezbediti vakcinu kao zaštitu i da bi svaki građanin Srbije trebalo da bude vakcinisan. Pored toga razmatrana je i prioritetna grupa od 1.500.000 ljudi koji su trebalo da budu vakcinisani u prvoj turi. Tada je razmatrana nabavka tri miliona doza vakcina, da bi u toku tog planiranja SZO dao dozvolu da je dovoljno primiti i jednu dozu, izuzev dece i hroničnih bolesnika. Našli smo se u situaciji da kao Vlada donesemo odluku, jer je bila reč o nacionalnom problemu.
Problem je tada bio što morate da planirate imajući u vidu najcrnji scenario, a da istovremeno budete spremni da eventualno smanjujete količine ako bude blaga epidemija.
Ja nisam vrač da radim kao u XIX veku, nego sam lekar koji radi na osnovu dokaza i kao što bih se ponašao kao lekar i kao roditelj u odnosu na svoju porodicu, tako sam se ponašao i odnosu na sve građane Srbije. Slušao sam svoju struku i mi smo predložili Vladi da se pristupi nabavci tri miliona doza vakcina. Vlada je donela odluku i naložila RZZO-u da ih po hitnom postupku kupi novcem iz budžetske rezerve. Tada je već bila usijana atmosfera i čula su se pitanja zašto samo tri miliona doza vakcina, zašto naručujemo samo toliko jer su se već pojavili prvi smrtni slučajevi. Vakcinacija je počela 17. decembra i pokušali smo da je sprovedemo brzo i dobro. Sprovedena je na više od 1200 punktova u zemlji i na svim tim punktovima počela je u isto vreme. Vakcina je skladištena u „Torlaku“.
U to vreme, Vlada je imala kontakte i sa jednim proizvođačem koji nije hteo da ide na javni konkurs, već je želeo da pregovara direktno sa Vladom. Mi smo sa proizvođačem koji se direktno obratio Vladi pregovarali. Vlada je formirala komisiju od tri ministra. Ta komisija je vodila razgovore i sa tom kompanijom postigla sporazum o potencijalnoj nabavci još vakcina, ali sa produženim rokom isporuke. Odlukom Vlade koja je nosila oznaku poverljivosti odlučili smo da nabavimo još vakcina.
Međutim, čim je počela vakcinacija i negativno raspoloženje prema njoj, predložio sam premijeru i članovima Vlade da se odustane od te dodatne kupovine. To je kao poverljiva odluka usvojeno i ta nabavka nije realizovana. Ostali smo na onih tri miliona doza.
Zašto je javnost ostala uskraćena za te informacije tada, ako je Vlada štitila njene interese?
To je bila situacija u kojoj je bilo potrebno planirati odgovor na najgori mogući scenario, a biti spreman u idealnim uslovima i biti u mogućnosti da se smanji narudžbina vakcina, ako situacija ne bude tako loša. Atmosfera je bila pregrejana. Ja sam 12. januara predložio premijeru da Vlada donese odluku da obustavi nabavku na količini od 800.000 vakcina. Ta odluka je tada doneta, a RZZO-u je naloženo da raskine ugovor sa dobavljačem, Jugohemijom, 12. januara 2010. U ugovoru koji je Jugohemija potpisla sa RZZO-om bilo je predviđeno da se plati samo ono što je isporučeno. I to je plaćeno. Kojim novcem? Novcem budžetske rezerve, odlukom Vlade. Kupovinu vakcina preko Jugohemije sproveo je Fond RZZO, po odluci Vlade, po proceduri predviđenoj Zakonom o javnim nabavkama i počela je vakcinacija. Vakcinisano je oko 150.000 ljudi. Najuspešnija vakcinacija bila je u prvih nedelju-dve jer je tada, čini mi se, bio i najveći strah. Onda je krenuo jedan izraženi antivakcinalni pokret sa porukama koje su bile potpuno naopake iz ove perspektive – mogli smo, na primer, da čujemo da onaj ko primi vakcinu počne da hoda unazad i slično. Zatim su krenule i politički obojene poruke u Savetu Evrope sa ogromnom antivakcinalnom kampanjom usmerenom protiv SZO-a i mi smo sa zaustavljenom nabavkom na 800.000 vakcina nastavili sa intenzivnom vakcinacijom na svih 1200 mesta i uspeli da obuhvat vakcinacije, ako se uzme u obzir ciljana populacija od 1.500.000 ljudi, bude deset odsto. To, naravno, nije dovoljno za kolektivni imunitet.
Neiskorišćenim vakcinama je istekao rok trajanja. Kada će, kako i gde one biti uništene?
Procedura zbrinjavanja medicinskog otpada je veoma zahtevna. Fond RZZO dobio je zadatak od Vlade da uradi kategorizaciju po propisu laboratorija, da nađe onoga ko će te vakcine bezbedno izvesti iz zemlje i pravilno ih uništiti.
Zar vakcine ne bi mogle biti uništene i u Srbiji?
Trebalo je da bude tako, jer smo u prethodne tri godine napravili ozbiljne korake u zbrinjavanju medicinskog otpada. Međutim, spalionicu je bilo nemoguće instalirati jer je za to morala da da saglasnost lokalna samouprava. Nijedna lokalna samouprava u Srbiji nije htela da prihvati da na njenoj teritoriji bude palionica i to je sada izazov koji mora da reši Ministarstvo za zaštitu životne sredine.
Koliko će koštati ceo proces uništavanja neiskorišćenih vakcina?
Trošak uništavanja biće minimalan – iznosiće oko 3000 evra.
Koliko nas je pandemija, ukupno, koštala?
Ukupna analiza ekonomskog uticaja pandemije, bez uračunatih troškova u privredi koji su nastali zbog pada proizvodnje i prometa, iznosi između 6,5 i 8,2 milijarde dinara.
Ukupna šteta, kada se računaju troškovi vanbolničkog lečenja, procenjuje se na tri milijarde i 400 miliona dinara. Troškovi bolničkog lečenja su 68 miliona. Zajedno sa troškovima izgubljenih radnih dana i izgubljenih godina života i troškova preventivnih mera pandemija nas je koštala oko 7,69 milijardi dinara. Šestina tog novca je uložena u preventivne mere. Vakcine su nas koštale desetak odsto od ovog novca. Od 855.000 doza koliko je ušlo i za šta je plaćeno 745 miliona dinara, utrošeno je oko 200.000 vakcina, a 600.000 vakcina će biti tretirano kao medicinski otpad i uništeno u skladu sa propisima. Ipak, pandemijom smo nešto i dobili. Predstavnici nacionalne referentne laboratorije za grip i ostale viruse ocenili su da je tokom ove pandemije toliko značajno ojačan kapacitet laboratorija na Institutu Torlak kako to nije učinjeno nikada u istoriji tog instituta. A u navedenom trošku je i nešto što će ostati da nam koristi i u budućnosti – 64 respiratora, 33 monitora..
Šta nam preti ove sezone?
Sada imamo sezonski grip i tu je dominantan virus H1N1. Ko se vakcinisao u pošloj sezoni ima zaštitu od tog virusa. Postoje još dva soja aktuelnih virusa. Nabavljena je dovoljna količina vakcina za sezonski grip i nadam se da ove sezone nećemo imati velikih problema s gripom. Vetar u leđa daje nam to što smo u sistem uveli razne mehanizme kojih ranije nije bilo. Pored toga, uvežbali smo svoje ponašanje u ovako kriznim situacijama, a to je jako važno za budućnost.
