Kada sam se prijavila za master na Frajburškom univerzitetu, morala sam da pošaljem dokumenta Seminaru za političke nauke, a odgovor da sam primljena dobila sam od druge univerzitetske službe. Kao strana studentkinja upisala sam se u Kancelariji za strane studente (Nemci imaju drugačiji put upisa), a za pitanja u vezi sa školarinom morala sam da se obratim računovodstvenoj službi. Jednom rečju, to je bila prva razlika koju sam primetila. Beogradski univerzitet funkcioniše kao konfederacija fakulteta, Frajburški je jedinstven, ali i složen. Na osnovnim studijama sve administrativne poslove sam obavljala na FPN-u i sa FPN-om. Ovde je čitava nauka ko je za šta nadležan.
Ispiti su posebna priča. Prijava se odvija u trećoj ili četvrtoj nedelji semestra, u roku koji traje pet dana. Većina predmeta, bar na studijama političkih nauka, su izborni. Kada prijavite ispit iz jednog određenog premeta nema predomišljanja. Može se desiti da u toku semestra otkrijete da vam izabrani kurs baš i ne leži. Razmišljate, u redu, uzeću u sledećem neki zanimljiviji u okviru istog modula. Naivno. Ako ne položite ispit iz baš ovog predmeta, imate još jednu šansu u sledećem semestru. Ako padnete drugi put… pa, o tome niko ne želi da razmišlja. Sledi, naime, isključenje sa fakulteta.
Što se tiče mog programa, on je iz oblasti političkih nauka koji na prvi pogled nije naročito specijalizovan. U prvoj godini se sastoji od izbornih kurseva u okviru tri obavezna modula (politička teorija, uporedna politika i globalne i regionalne institucije), dok se u drugoj godini specijalizuje jedna od pomenutih oblasti. Osim toga, u prvoj godini su obavezni i kursevi iz metodologije i izrade projekata istraživanja. Dalje, izvesni bodovi se moraju prikupiti i preko pohađanja kurseva drugih seminara i/ili fakulteta i prakse ili učestvovanja na naučnim konferencijama/letnjim školama. Očito je da program nije samo „na rečima“ usmeren na obrazovanje politikološkog podmlatka. Inače, predmeti mogu figurirati kao predavanja, vežbe ili seminari. Nastava se, slično nekim našim vežbama, sastoji od referata, uz dodatna pojašnjenja od strane nastavnika i diskusije. Seminari se organizuju na manje-više specifične teme u okviru određenih modula. Tako, na primer, ja u ovom semestru imam seminare „kultura i politika“, „zdravstvena politika“ i „Sveto rimsko carstvo 1495–1806“. Do sada sam slušala i „doktrinu o pravednom ratu“, „federalizam i decentralizaciju“, „direktnu demokratiju“ i „civilno društvo u global governance„. S obzirom na to da su kursevi izborni, svaki uspostavlja novu grupu studenata. U praksi to znači da srećete mnogo ljudi, ali ni sa kim ne možete da se zbližite.
Studiranje u Nemačkoj nije besplatno. U Baden-Virtembergu semestar košta 500 evra, plus troškovi administracije i tzv. socijalni doprinos (za mene ukupno 605 evra po semestru). Nema budžeta, ali se, s druge strane, studenti sa bar dvoje braće i sestara ili sa decom ili sa invaliditetom oslobađaju školarine. Inače se u Frajburgu veoma radi na tome da se olakša studentima koji imaju decu – osim regularnog oslobađanja od školarine, tu je i program brige o deci (dok su roditelji na predavanjima i sl.) ili, na primer, posebni stanovi u studentskom gradu za porodice. Moj prijatelj ima koleginicu koja na predavanja donosi svoju bebu i ne ustručava se da je podoji nasred časa. Na moje zaprepašćenje, odgovorio mi je da bi se bilo kakvo protivljenje prisutnih shvatilo kao ugrožavanje ravnopravnosti žena.
Inače, moram napomenuti, nalaženje smeštaja je dosta problematično, naročito za studente koji dolaze iz inostranstva a nisu „erazmusovci“. Mesta u studentskim domovima je malo, i raspoređuju se po nikome poznatim kriterijumima: ja sam se prijavljivala u dva regularna roka i oba puta bila odbijena, na kraju sam dospela u jedan dom našavši slučajno oglas na internetu. Većina studenata stanuje u „zajednicama“, što znači da nekoliko ljudi zajednički iznajmljuje stan, svako ima svoju sobu, ostale prostorije su zajedničke. Sobe se nalaze preko oglasa, i cimeri se niti poznaju unapred niti moraju da uspostave naročite prijateljske veze (na šta sam ja toliko navikla da mi je bilo čudno što se, došavši mi u posetu, jedna moja drugarica zaprepastila da se kod nas u stanu niko nikome ne javlja kada dolazi ili odlazi).
Socijalni doprinos od 65 evra po semestru pokriva različite povlastice i privilegije, od menze i jevtinijeg gradskog prevoza, do besplatnih ili bar vrlo povoljnih kurseva jezika, plesa, fotografije i još koječega. Na ovdašnjem „DIF-u“ takođe su ponuđene različite sportske aktivnosti po pristupačnim cenama ili besplatno. Ako tako nešto u Beogradu i postoji, to svakako nije dovoljno promovisano. U Frajburgu jeste, tako da sam ja, inače nežne građe i godinama zainteresovana za sport isključivo pasivno (kao posmatrač), počela da treniram boks.
Mana u odnosu na studije političkih nauka u Beogradu je manji značaj interdisciplinarnih predmeta, što znači da je rad na širokom obrazovanju stvar ličnog nahođenja. Istovremeno, obim „gradiva“ stručnih predmeta je manji, što otvara mogućnost da se propuste bitne informacije u toku studija. Recimo, prisustvovala sam času na kome niko sem mene, strankinje, nije znao ko je Klaus fon Bajme, jedan od vodećih savremenih nemačkih politikologa.
Prednosti su podsticanje diskusije i kritičkog mišljenja. Od studenata se traži manje da reprodukuju, a više da rezonuju. Pohađanje seminara i pisanje većeg broja radova podstiče samostalnost. Insistira se na metodološkoj pripremljenosti. Takođe, podstiče se preciznost, bez obzira na to da li držite referat, pišete projekat istraživanja ili radite seminarski. Verujem da se nemački studenti pri započinjanju doktorata mnogo lakše snalaze nego naši. Usmeravanje na praksu u toku studija znači i veću pripremljenost za profesionalni rad. Doduše, pošteno rečeno, praksa je tamo gotovo institucionalizovana u firmama i organizacijama i time je manji problem naći je. Većina firmi ima predviđena mesta za praktikante tako da je na studentu samo da se prijavi.
Ove studije upotpunjuju ono što sam započela u Beogradu, a pritom je i život u inostranstvu po sebi već veliko iskustvo.
Frajburg je grad na jugozapadu Nemačke, na obroncima Švarcvalda, blizu švajcarske i francuske granice. Lako osvaja srca turista veselom atmosferom i srednjovekovnom arhitekturom – istini za volju, mnoge zgrade nisu „original“, već su rekonstruisane nakon Drugog svetskog rata. Malo poznata zajednička tačka Frajburga i Beograda – oba grada su u Drugom svetskom ratu bombardovali i Luftwaffe (premda greškom, misleći da su već u Francuskoj) i saveznici. Stanovništvo: nešto preko 200.000, od toga oko 20.000 studenata Frajburškog univerziteta, „potpomognutih“ studentima još nekolicine takozvanih visokih škola (koje takođe nude programe po sistemu 3+2, ali više praktično-strukovno usmerenih, dok univerzitet pruža ono što mi zovemo akademske studije). Da li grad preko raspusta opusti? Ne, tada studente zamene turisti, pogotovo polaznici intenzivnih kurseva nemačkog; na ulicama se može čuti i engleski (sa svim akcentima), gotovo češće nego nemački. Pravi univerzitetski grad, Frajburg nema industriju (ako se ne računa pivara čije proizvode ne bih preporučila), i univerzitet je najveći poslodavac. Pokrajina Baden-Virtemberg, gde se Frajburg nalazi, jedna je od najbogatijih u Nemačkoj, ali se bogatstvo ovde ne pokazuje: nema glamuroznih izloga ni „fensi“ kafića, a glavni prevoz, čak i ljudi u odelima, jeste bicikl. Među studentima u Nemačkoj uglavnom su popularne „zelene“ i levičarske orijentacije, dok se partija gospodina Verstervelea prezire. Studentske sklonosti nekako su obeležile čitav Frajburg, koji je postao privlačan za ljude sa alternativnim nazorima. To, naravno, ne znači da na ulici kad je lepo vreme nećete primetiti poneki porše, kojim upravlja srebrnokos vozač, verovatno advokat ili poreski savetnik, sa saputnicom sličnih godina i kose prekrivene maramom u stilu nekadašnjih dama. Ali, ovaj fini svet drži se dosta diskretno.
