Navikli na stereotipe

U prostorije Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine pre neki dan ušla je žena romske nacionalnosti pitajući da li može da dobije neki papir ili preporuku da njeno dete može da upiše željeni fakultet.

– Može – rekli su joj, ali je ona imala čudan zahtev. Kako može da se to uradi, a da njeno dete ne sazna.

– Aha, dakle, dete ne želi da kaže da je romske nacionalnosti.

– Pa, da – rekla je ona skrušeno.

– On će morati da se izjasni da je romske nacionalnosti ukoliko želi da upiše željeni fakultet – objasnili su u savetu.

Evo kakve razmere ima diskriminacija i koliko su stereotipni društveni odnosi kada se govori o Romima. Učenik je, prolazeći kroz osnovno i srednje obrazovanje, video sa koliko se muka, teškoća, predrasuda i stereotipa susreće u ustanovama u kojima najmanje treba da postoji diskriminacija.

Nažalost, previše izveštaja, analiza, istraživanja i statistike o supstandardnim romskim naseljima, o nepismenim Romima, nekvalifikovanim radnicima, lošim materijalnim uslovima, maloletničkim brakovima, trgovini decom, lopovima i kradljivcima, nehigijenskim uslovima življenja, decenijskom siromaštvu, gurnuli su romsku problematiku pod socijalni tepih. Često zaboravljajući njihova ustavna i zakonska prava, dakle i njihovu odgovornost.

Najvidljivija mera tokom Dekade Roma 2005-2015. godine bila je mera pozitivne diskriminacije, odnosno afirmativne akcije upisa učenika u srednje škole i na fakultete. Cilj je, između ostalog, da se smanji dramatična razlika između romskog i ostalog stanovništva u državi. Afirmativne mere su pokrenute 2003. godine i na početku, posle teških borbi sa birokratijom u Ministarstvu prosvete, 2006. godine nije bilo ograničenja koliki broj romskih učenika može da upiše željeni fakultet. Posle nekoliko godina, ministarstvo je odlučilo da problematika upisa učenika romske nacionalnosti može da se reši van budžeta, i to preko naplate koju će fakultet učiniti od ministarstva za određeni broj studenata. Međutim, to je samo zakomplikovalo odnose jer ministarstvo nije plaćalo fakultetima i studenti koji su bili upisani pod tim uslovima našli su se u teškoj situaciji. Zatim je ponuđena kvota i to prvo 2 posto, a zatim 1 posto u odnosu na broj upisanih studenata na svim državnim fakultetima.

Koordinaciono telo Vlade Republike Srbije ove godine pokrenulo je inicijativu da se ponovo ukinu kvote i da se vrati na raniji model, dakle, da nema ograničenja za broj učenika romske nacionalnosti koji će upisati fakultet na teret budžeta.

Zabrinuti roditelji, ali i drugi ljudi različitih političkih provenijencija koji misle da romski učenici zauzimaju mesta srpskoj i ostaloj deci, zaslepljeni problemima upisa dece ili zaslepljeni svojom politikom, ne žele ni da pročitaju da se romska deca upisuju van predviđenog broja studenata na nekoj godini ili u nekom odeljenju. Vodeći se principom „ne štetiti drugima“, afirmativna mera pokušava da „ispravi“ sve ono što romski učenik doživi kroz školovanje, bude iz raznih razloga ocenjivan drugačije ili što opterećen svojom materijalnom situacijom nije mogao da postigne bolji rezultat.

Problem unapređenja položaja Roma u društvu ima u osnovi nešto što nije precizno definisano ni Ustavom ni nekim drugim zakonom. Ostavljeno je da društvo i društveni odnosi, društveni kontekst i kultura, solidarnost i poštovanje reše te relacije, a te relacije su u odnosu ko kako može etnički da se izjasni, a u našoj situaciji – ko može da bude Rom.

Pre dve godine, afirmativnim merama počeli su da se bave direktori škola. Taj predlog od strane Ministarstva prosvete, da direktori u osnovnim školama od 7. razreda vode evidenciju ko je učenik romske nacionalnosti, doveo je do toga da se u ove dve godine upisa u željene srednje škole broj romske dece poveća tri puta. Očigledno je direktorima škola odgovarala pozicija dobročinitelja zabrinutim roditeljima i oni su im olako izlazili u susret tako što su upisivali decu da su romske nacionalnosti. Takve tendencije postoje i na svim fakultetima. Ljudi na razne načine pokušavaju da iskoriste ovo izuzetno pravo koje se daje romskoj zajednici. U ovakvoj situaciji ne možemo da izmerimo prave rezultate, tendencije i napredak i da ponudimo prava rešenja kako dalje unaprediti položaj Roma i njihovo, pre svega, kvalitetno uključenje u inkluzivno obrazovanje i sticanje kvalifikacija da mogu da budu ekonomski nezavisni i sposobni da materijalno izdržavaju svoju porodicu. Da svi problemi koji se podvlače pod socijalni tepih i tretiraju kao socijalna zaštita, a često nažalost i teret društvu, dobiju svoju ljudsku dimenziju u smislu ljudskih i manjinskih prava, u smislu poštovanja građanina i poštovanja ustavnih i zakonskih odredbi koji garantuju manjinskim zajednicama kolektivna prava, pravo na maternji jezik, pravo na školovanje i pravo na kulturni identitet. Normalno je da se, kada se sve ovo ispuni, od svih pa i od Roma traže i obaveze i odgovornosti.

Posle Romkinje sa početka teksta, u kancelariju Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine dolazi druga zabrinuta majka sa svojom kćerkom i najnormalnije pita:

– Mi smo Srbi, a da li možemo da dobijemo potvrdu da smo Romi?