Na kafi sa psihologom

Pre dve sezone, dobio sam poziv iz Hemofarm fondacije za „Kafu sa psihologom“, da, ako želim, sredom budem moderator razgovora u prostoru art komune Dorćol Platz. Nisam morao da kuvam kafu, ali sam tokom ovih sesija, koji su trajale, po planu, dva sata, a u stvarnosti i duže, imao retku priliku da sa kompetentnim i stručnim sagovornicima, uz veoma zainteresovanu publiku, dobijem, čini mi se, realnu sliku stanja mentalnog zdravlja u Srbiji.

Projekat „Na kafi sa psihologom“ osmišljen je kao serija besplatnih sesija sa psiholozima gde svi zainteresovani mogu da steknu uvid o određenim psihološkim stanjima i dobiju savet kome da se obrate za podršku. Tribine su prilika da se o mentalnom zdravlju razgovara otvoreno sa stručnim licima – psiholozima i psihijatrima, ali i sa predstavnicima relevantnih institucija i javnim ličnostima koje su se i same tokom života susrele sa nekim od problema.

Dragocenu pomoć u realizaciji projekta dobili smo od Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i Art komune Dorćol Platz.

Tokom dve sezone, razgovaralo se o depresiji, stresu na poslu, dilemi karijera vs. porodica, kako se izboriti sa bolešću, kako se pomiriti sa činjenicom da ne možete da ostanete u drugom stanju, o razvodu, zavisnosti, kako ograničiti deci upotrebu elektronskih uređaja, o sindromu sagorevanja na poslu.

Pošto je kraj godine vreme kada se sumiraju utisci, pokušaću da sistematizujem brojna i veoma snažna iskustva koja sam stekao tokom tih susreta uz kafu sa psiholozima, psihijatrima i drugim stručnjacima koji se bave mentalnim zdravljem. Takođe, jednako značajne uvide stekli smo slušajući lične iskaze naših gostiju, ali i učesnika tribina, ljudi iz publike, koja je u neočekivano velikom broju dolazila, radnim danom, od 18 do 20h, probijajući se kroz beogradsku saobraćajnu gužvu.

Počeo bih od proste činjenice, koja ukazuje da postoji neka vrsta goruće potrebe da se u javnosti govori, na stručan, a opet razumljiv način, o mentalnom zdravlju. Interes, kako na tribinama, a još više na mrežama, gde možemo videti da snimke gledaju hiljade (ponekad i više od 120.000 ljudi).

Ovo je ohrabrujuće iskustvo koje govori da smo „uboli temu“. Drugi značajan utisak je vezan za stigmatizaciju koja je decenijama pratilac svakog suočavanja ili javnog govora o psihičkom zdravlju. Čini mi se, a stručnjaci to potvrđuju, da je stepen stigmatizacije, osim u izuzetno malim i izolovanim sredinama, smanjen. Naravno, još smo daleko od stanja u kome se bez straha može govoriti, ili posetiti psiholog ili psihijatar u potrazi za nekom vrstom saveta ili terapije.

Tu se možda krije i najveći izvor problema koji prati suočavanje sa bilo kojom vrstom tegoba. Naš sistem zdravstvene zaštite je psihijatrijsku, a pogotovo psihološku službu sveo na minimum. U mnogim zdravstvenim ustanovama nema ovih stručnjaka, a tamo gde ih ima, upravo u sferi primarne zdravstvene zaštite, oni su preopterećeni brojem pacijenata. Neko kome je potrebna pomoć tako je prepušten lavirintu uputa, čekanju sa stotinama pacijenata, a zatim lutriji sa izborom stručnjaka kojem je ostavljeno bukvalno nekoliko minuta da izvrši procenu i odredi sledeće korake. Ukoliko ne čekate recept za neki od omiljenih srpskih anksiolitika, ulazite u situaciju da je sledeći korak psihijatrijska klinika.

Zato se mnogo praktičniji put do rešenja mogao pronaći kada je procedura dolaska do psihologa ili psihijatra pojednostavljena i izmeštena van psihijatrijskih institucija. Tako je usluga savetovanja približena ljudima i lišena patocentričnog odnosa pacijent–lekar.

Sporan je dakle, ne samo broj stručnjaka u primarnoj zdravstvenoj zaštiti koji se bave mentalnim zdravljem, već i način kako se do njih stiže.

Posebno dobre rezultate pokazuju primeri kada psiholozi ili psihijatri rade sa specijalizovanim grupama traumatizovanih pacijenata. Ovde mislim na rad sa onkološkim pacijentima, parovima koji prolaze kroz proces vantelesne oplodnje, ljudima koji prolaze kroz razvod ili kroz sagorevanje na poslu. Umesto da ljude prepustimo „lavirintima zdravstvenog sistema“, čini mi se da je neophodno pojednostaviti procedure i sa problemima se suočiti tamo gde oni nastaju.

Moj utisak, nastao posle razgovora sa ljudima na tribinama, jeste da se pojedinac u stanju krize, u tranzicionom društvu, oseća po pravilu prestravljeno.

Kada se odluči da potraži pomoć, nailazi na otpore u porodici, gde se kasnije i dobija najjača podrška, zatim u svom okruženju (na poslu i među prijateljima), a zatim kreće potraga za stručnom pomoći.

Nema lakih rešenja, nema prečica, jer suočavanje sa problemima u sferi mentalnog zdravlja zahteva prvenstveno od pojedinca neku vrstu promene i razvoja. Ponekad u tome ima podršku institucija, ponekad ne. Zavisi da li ste naleteli na motivisane stručnjake i entuzijaste, ili ste gurnuti da čekate u nekakvim redovima za lekove. Sistem bi morao biti osetljiviji da prepozna problem što ranije, kada su simptomi blaži i terapija delotvornija.

Važan aspekt tribina „Na kafi sa psihologom“ bili su razgovori o ulozi medija, kada je tema psihičko zdravlje u Srbiji. Kao neko ko je psiholog, ali i novinar, moram reći da je u ovoj oblasti stanje možda najgore. Većina medija se ovom temom bavi samo kada postoji direktan povod (ubistvo, samoubistvo ili ekstremni oblik poremećaja) i to po pravilu senzacionalistički.

Ne poštuju se preporuke udruženja novinara o načinu izveštavanja u ovakvim situacijama, ne čuva se identitet osoba sa smetnjama, a razgovor sa stručnjacima biva zamenjen detaljima i fotografijama dobijenim u policiji. Moglo bi se reći da je u medijima stvorena primitivna i licemerna slika o „ludacima“ koji tako tiho i neprimetno žive među nama sve do jednog momenta kada „im kvrcne u glavi“ i kada postaju opasni po okolinu. Ovakva slika nije samo netačna, već i opasna.

Još jedan aspekt tribina, koji sam sebi postavio kao zadatak, jeste afirmacija stručnjaka koji se bave mentalnim zdravljem. Pokazalo se da unutar našeg sistema postoje izuzetno stručni ljudi čiji potencijal nije ni prepoznat niti iskorišćen, prvenstveno zbog inertne, glomazne i centralizovane prirode našeg sistema zdravstvene zaštite. Što zbog profesionalne etike, što zbog, sada ću upotrebiti popularnu floskulu „akademske čestitosti“, stručnjaci retko i nerado govore za medije. Novinari, takođe, u potrazi za sagovornicima koji daju instant rešenja, ne vole „komplikovane sagovornike“ te daju prostor kojekakvim „lajf koučevima i guruima“. Mogu da prihvatim ulogu ovih savetnika u radu sa populacijom gde je potrebna dodatna motivacija ili promena percepcije sebe i okoline. Međutim, iskreno sumnjam da bi laicima trebalo prepustiti „lečenje“ sumnjivim metodama. Tu dolazimo do urgentne potrebe da se zakonski reguliše ova oblast, što je već učinjeno u susednoj Hrvatskoj. Naime, moralo bi se zakonom definisati ko je ovlašćen da pruža usluge psihološke terapije i savetovanja. Baš kao što ne možete dozvoliti da frizerke i kozmetičarke bockaju klijente botoksom, mora se znati ko se u Srbiji sme baviti pružanjem usluga u ovoj oblasti.

Dakle, ispostavilo se da su ovi susreti sredom mnogo više od kafice, da su dobili ulogu ne samo otkrivanja problema, već za neke posetioce i prvi korak u potrazi za rešenjem. Još na prvim časovima kliničke psihologije naučio sam da je osnovni strah svakog čoveka pred psihičkim tegobama manji kada spozna da na svetu ima još ljudi koji su se suočili sa istim problemima. Dakle, niste sami i niste jedini. Ta atmosfera prihvatanja i empatije mogla se osetiti iz susreta u susret, što je Dorćol Platz učinilo malim svetionikom, jednim sigurnim mestom. Cilj je svakako da se ta atmosfera u što većoj meri prenese u širu zajednicu.