Medijska etika

VELIMIR ĆURGUZ KAZIMIR: Tema tribine je etika u medijima, a ja se sve vreme pitam koliko je to odgovarajuće za situaciju u kojoj se nalazimo i uvek bih se pre opredelio za nešto što je samo naoko stvar tehničke prirode: a to su pravila. Čini mi se da uvek govorim više o profesionalnim pravilima, pa da je onda sledeća stepenica da vidimo da li se ta pravila ogrešuju o etiku. Etika nekako podrazumeva da objasnite ljudima zašto nešto ne treba raditi i zašto nešto treba raditi. A pravila jednostavno ukidaju svaku diskusiju. Kad kažem pravila, onda mislim na pravila novinarske profesije, a ona kao i svaka druga ima neke svoje zakone.

Uvek mi pada na pamet i to da kad govorimo o novinarima, govorimo o jednoj etičkoj profesiji. Bilo da je reč o lekarima, bilo da je reč o sudijama, bilo da je reč o novinarima, a oni su mi u ovom času najbliži, mi govorimo o etičkim profesijama. To su profesije koje su vrlo vezane za etiku. Ali, opet kažem, hajde da se prvo pozabavimo pravilima.

Jedan od dnevnih problema sa kojima se suočavamo jeste ogrešenje o ta pravila, koja onda više nisu ni etičke prirode, nego su problemi koji su krajnje profesionalni. Kako ćete indeksirati intervju u kome nemate lid koji vas obaveštava sa kim se intervju obavlja, u kome čak nemate ni ime i prezime čoveka, nego morate da tražite fotografiju da biste saznali s kim se intervju obavlja. To su neka elementarna pravila koja su očigledno ovde zaboravljena.

Da ne pominjem pogrešne pojmove, pogrešno upotrebljene žanrove, mešanje žanrova, da ne govorim o kolokvijalnom jeziku, da ne govorim o uvredljivim stvarima, da ne govorim o opremi koja onako odskače i zaprepastite se svaki put kad vidite da neko može psovku da stavi u nadnaslov ili naslov. A ne kao citat, nego kao svojevrsni komentar tih novina.

Mi smo tim povodom otvorili na našem sajtu jednu posebnu rubriku koja se zove „Nedopustivo“ i koja je onako opšteg karaktera, bilo da su u pitanju vicevi na račun Roma, bilo da su u pitanju krajnje privatne intimne fotografije pojedinih osoba itd. Ne verujem da time možemo išta da promenimo, ali s druge strane smatram da treba da ukažemo na ono što se dešava.

Situacija u našem novinarstvu je, blago rečeno, strašna. Iako je profesija političara ovde, između ostalog, zahvaljujući onome što se zaista dešava u životu, ali i dobrim delom zahvaljujući medijima, postala, hajde da kažem, primer nečega korumpiranog, pokvarenog, odvratnog, mi smo zaista sad na dobrom putu da se rame uz rame sa tom profesijom upiše i novinarska profesija. O tome mogu da izložim veoma mnogo primera, ali mislim da ova naša tribina ne treba da se svodi na prozivanje pojedinih ni novina ni novinara. Moramo jednostavno da se suočimo sa ovom situacijom na opštem i širem planu.

SLOBODAN BEljANSKI: Moram reći, na početku, da je veoma teško govoriti o vrednostima novinarske etike ili medijske etike, kao i svake druge deontološke etike, poput lekarske, advokatske ili sudijske, u društvu koje ima niske moralne standarde. Naše društvo je društvo niskih moralnih standarda.

Dakle, kada sam dao ovakvu dosta oštru kvalifikaciju, na umu sam imao jedno upadljivo odsustvo spremnosti da se prihvati odgovornost, da se pristupi samospoznaji i samokritici, i ne manje upadljivu diskrepancu između pozitivnog samoprikazivanja i negativnog sadržaja onoga što se prikazuje. Takve osobine kod nas su ustoličile licemerje kao prirodan način komunikacije, a uz jednu gotovo stoletnu tradiciju često bezrazložnog i olakog denunciranja, poltronstva, konvertitstva i na kraju krajeva laganja – takvo ponašanje je dovelo do poželjnih i sasvim prihvatljivih oblika socijalne adaptacije.

Zbog toga se samo u takvoj kulturi može dogoditi da u jednoj, recimo kontakt-emisiji na RTS-u polovina gledalaca (a te brojke nisu tako male, one se mere desetinom hiljada onih koji se jave, čak i preko toga) na pitanje da li su za nastavak reformi odgovori negativno. U jednoj drugoj emisiji istog tipa na pitanje da li ste za demokratsku Srbiju u Evropi čak trideset odsto gledalaca javi se da odgovori da je protiv toga.

Posledica takve nesrećne kulture, ja bih rekao, jeste i činjenica da niz novinara koji su podsticali na rat i veličali zverstva kao ratne podvige, danas ne samo da se predstavljaju kao profesionalci koji nemaju čega da se stide nego se tako u širokim slojevima društva i prihvataju. Zbog toga se i neki listovi koji danas slave zavidne jubileje ponašaju i prihvataju tako kao da nemaju razloga da se iskupljuju, da naprosto mole za milost i oproštaj, iako su više od jedne decenije zatirali tragove zdravog razuma i zasipali čitaoce najvulgarnijim propagandama nacionalne i verske mržnje.

E otuda, da završim ovu kratku uvodnu reč, smatram da je prilično teško govoriti o novinarskoj, kao i o svakoj drugoj profesionalnoj etici.

DRAGOljUB ŽARKOVIĆ: Zamolio bih gospođu Dubravku Valić da nam kaže nešto o ovoj temi sa stanovišta onog čime se ona primarno bavi, a to je edukacija. U Novosadskoj novinarskoj školi medijska etika, kao poseban predmet, prisutna je od samog osnivanja škole. Čini mi se da je na vreme shvaćeno da je to nešto čemu treba ljude podučiti pre nego što počnu da rade ovaj posao. Međutim, koliko čujem, ima iskustava i sa ljudima koji su počeli da rade pa se vraćaju u školu da postave potpitanja oko čestih sukoba između onoga što su stekli kao znanje i onoga što im se događa u praksi.

DUBRAVKA VALIĆ: Dva najčešća pitanja koja se postavljaju u toj novinarskoj školi u stvari su pitanje granice privatnosti, a drugo, kako izaći na kraj sa urednicima koji nisu uvek skloni da poštuju načela koja naši studenti ponesu iz Novosadske novinarske škole, a to su ona načela koja su uvek vrlo vidljivo naznačena pored imena ove nevladine obrazovne organizacije koja evo, ove godine izvodi svoju desetu generaciju, a to su tolerantnost, istinitost, znanje i kritičnost.

Teško je odgovarati na pitanja koja se čine gotovo nemoralnim onima koji ova načela zaista primenjuju u svom svakodnevnom radu, a ima mnogo takvih novinara – ne treba, dakle, baš celu profesiju staviti pod znak pitanja – znači, kada ima i ovakvih i onakvih… Kako je, ipak, moguće da se neko ko radi u servisu koji treba da služi građanima oglušuje o nešto što se zove tolerantnost, istinitost, znanje i kritičnost.

Međutim, analitičari u svetu danas sve češće govore o razvoju miks-medija kulture koju karakteriše opet jedna nova reč, vrlo zanimljiva – infotement. Infotement je u stvari informacija i entertejment, odnosno zabava, tako da vrlo jasno profilisani mediji u smislu informativno-političkih počinju da sve više na svojim stranama, i to prednjim, u svojim naslovima vesti plasiraju informacije koje bi pre spadale u entertejment nego u onaj deo koji se tiče informisanosti. Stručnjaci kažu da je to naglo krenulo, da je ova miks-medija kultura naglo krenula sa aferom Bila Klintona i gospođe, već znate o kojoj je reč. Ja znam kako se zove, nisam namerno htela upravo zbog kritičnosti i tolerantnosti i neseksističke upotrebe jezika medija da spomenem to ime.

Htela bih još da vas podsetim da trenutno u našoj medijskoj stvarnosti postoje četiri skorašnja kodeksa novinarska. Jedan je Etički kodeks novinarstva Nezavisnog udruženja novinara Srbije od 26. marta 1994. godine. Drugi je Kodeks novinara Jugoslavije o profesionalnim etičkim normama i vrednostima u obavljanju novinarskog posla u novinarskim glasilima Saveza novinara Jugoslavije od 28. oktobra 1998. godine. Zatim imamo Etički kodeks elektronskih medija iz februara 2002. godine koji je uradio ANEM i imamo Opšti etički kodeks Nezavisnog udruženja novinara iz jeseni 2003. godine.

Kada uporedite ove etičke kodekse, videćete da im je sadržina uglavnom veoma slična i da ono što nedostaje jednom uglavnom nedostaje svim ovim drugim kodeksima, a to je upravo pitanje sa kojim studenti Novosadske novinarske škole – i oni bivši i ovi sadašnji – dolaze da traže odgovor na njega, a to je gde je granica privatnosti kada je reč o javnom informisanju.

Kada sam pokušavala da nađem neko štivo koje bi moglo da im odgovori na to pitanje, jedna od mogućih varijanti jeste i Novinarski kodeks sa osnovnim smernicama za redakcijski rad koji je izdao nemački Savet za štampu. I tu se nalazi tačka osam, koja u nekih šest dodatnih obrazloženja i alineja pokušava da pruži odgovor na ovo pitanje. Nadam se da ćemo svi mi učesnici u ovoj tribini danas pokušati takođe da potražimo odgovor na pitanje gde je granica privatnosti i da li je moguće da je ta granica što se tiče naših medija, pa čak i onih strogo informativno-politički profilisanih, postala bezgranična, tako da svi o svakome, bez obzira na javnu funkciju i na možda privatni odnos tih osoba sa nekim drugim osobama, misle da mogu da objave sve.

SNjEŽANA MILIVOJEVIĆ: Zahvaljujem se organizatorima što su na dnevni red stavili temu koju ovo društvo već duže vremena izbegava da stavi na dnevni red, ali eto, ona nam je nekako eksplodirala pred očima i taj vulkan je još aktivan. Kad se malo razgrne lava sa vulkana, vidi se da tabloidizacija dramatično potresa našu dnevnu štampu, da se isti proces već uveliko događa i na televiziji i da se javni život spektakularizuje na način na koji se u njemu ne može više racionalno voditi dijalog, da blagotvorni efekti medijskog tržišta ne čekaju naše vlasti da završe regulatornu reformu. Oni već deluju. Otvorena je velika trka. Velika tema koja potresa novinarsko tržište – koja je najplaćenija novinarka Balkana, i dalje je otvorena.

Dakle, sve te stvari su nam nekako u lice bacile obavezu da razgovaramo o medijskoj etici, a mi, nažalost, kao društvo nismo u stanju da o tome razgovaramo jer se opet, da se vratim na taj vulkan, iza svega vidi jedna ogromna praznina, jedna ogromna rupa koja zjapi i upozorava nas da osnovne pretpostavke za profesionalizaciju novinarstva ovde nisu završene ili omogućene i da zbog toga jedno zanimanje ne može da se profesionalizuje i da konstituiše svoj etički kodeks ili etičke standarde na kojima će se zasnivati pravila prihvatljivog, odnosno neprihvatljivog ponašanja, kao jedna forma interne regulacije kvaliteta. To tako ne može da funkcioniše.

Zašto je to tako? Pa zato što prva, preliminarna debata, prva nagodba između profesije i društva nije završena. Nije uspostavljen taj ugovor o autonomiji, kojim bi se onda profesiji garantovala zona arbitraže u kojoj je ona neprikosnovena.

To se nije dogodilo evo čak ni tri godine posle smene bivšeg režima, a bio je prvi zadatak koji je onima koji su definisali viziju medijskog razvoja stajao ili bio na listi prioriteta. Dakle, jednom medijskom regulacijom trebalo je redefinisati model po kome funkcioniše javna komunikacija u zemlji. I kada se ustavno, ne samo konstitucionalnim garancijama nego i novim zakonskim okvirom, garantuje autonomija medija ili uspostavi medijska autonomija, onda je profesija mogla interno, u okviru te autonomije da stavi visoko na dnevni red ili istakne etičke probleme.

Ne slažem se sa Kazimirom, u stvari ne bih rekla da se ne slažem, nego mislim da profesija koja se nije razvila nije u stanju da stavi na dnevni red pitanja definisanja pravila ponašanja. Pravila ponašanja imaju sve velike medijske kuće, jer su to specifična pravila koja su obavezujuća i važeća u okviru njih, ali koja su utemeljena na etičkim principima.

Etički principi, odnosno etički kodeksi u novinarstvu kao i u svim drugim profesijama nisu kuvari ili meniji u koje zavirite kad neki recept krene naopačke, kad neki tekst ispadne loše, ili kad ne znate da li da baš toliko krvi lipti sa prve strane, ili da li svakoj političarki treba da gledate pod suknju ili već ne znam šta. Etički kodeksi su set standarda ili pravila koji govori o tome na kojim je vrednostima utemeljena profesija i na čemu se zasnivaju ili kako se selekcionišu pravila prihvatljivog, odnosno neprihvatljivog, dobrog, odnosno lošeg ponašanja u okviru profesije.

Ona kao takva važe u starim profesijama – u pravu, u medicini… U novinarstvu su ona, kao u profesiji generalno, relativno kasnije istorijsko postignuće. Novinarstvo se kao profesija bavi svojim etičkim utemeljenjem negde od kraja pretprošlog i početka prošlog veka. I to što kod nas konačno dolazi i postaje tema može da znači da se mi nalazimo negde na početku XX veka sa stanovišta razvoja ili zrelosti razvoja novinarstva kao profesije.

Kad kažem da etički kodeksi nisu skupovi preciznih pravila za poštovanje, već set etičkih vrednosti na kojima je profesija utemeljena, hoću da kažem da su oni deo ugovora koji profesija uspostavlja sa onima koje servisira, dakle sa društvom, a koje je izborila zahvaljujući svojoj autonomiji. Ako toga nema, utvrđivanje preciznih pravila o tome šta se sme, a šta ne sme ne može se prepustiti ili nije domen autonomne delatnosti profesije.

Sve izvan toga reguliše se zakonima. I razlog zbog koga danas naše novinarstvo u etičkom smislu tako hramlje jeste prosto mogućnost koja se otvorila haosom ili neregulacijom. Takvu mogućnost je relativno skoro imala Italija, pa se na kraju te mogućnosti pojavio Berluskoni. Druge evropske zemlje su vrlo pažljivo vodile računa o tome kako da odgovore na izazove pred kojima se mediji nalaze, a oni se stalno nalaze pred izazovima jer su jedna vitalna institucija za funkcionisanje društva, jer su jedna oblast u kojoj se tehnološke mogućnosti tako razvijaju da vas uvek stavljaju pred nove dileme i u kojima se stare vrednosti uvek ponovo redefinišu.

Zbog toga je istorija novinarstva, između ostalog, i puna tih paradoksa. Ko se još danas seća da je Pulicer otac žute štampe, a najuglednija profesionalna nagrada nosi njegovo ime. Hoću da kažem da se vrednosti na kojima je profesija utemeljena stalno redefinišu i debatuju u društvima kojima je stalo da se jednom osvojena autonomija očuva.

Možda to jeste i pozadina priče koja se i danas u Britaniji vodi oko Bi-Bi-Sija. Možda i razvijenija društva ulaze u fazu menjanja tog modela ili odnosa ili te ugovorne nagodbe između profesije i društva, ali mi sigurno jesmo u toj fazi. I ne možete očekivati da će profesija iz sebe iznedriti nekakve visoke standarde u okruženju – sad ovo ne kažem da bih pravdala profesiju, nego govorim o strukturnim nemogućnostima da se to u okviru profesije desi kad se neke prethodne nagodbe ili neki prethodni društveni razgovori nisu obavili.

Izvan toga možete da imate ne četiri kodeksa nego pedeset kodeksa. Danas lako možete da odete na jedan sajt koji se bavi primenjenom etikom u profesijama, na kome ima osamsto pedeset profesionalnih kodeksa koje možete trenutno da skinete i u svakom od njih da vidite otprilike nekakve vrednosti koje jedna profesionalna grupa štiti. Većina njih su novinarske. A onda se ponekad pitate – i poslovne organizacije imaju takve kodekse, a to nije sprečilo Enron skandal ili već takve stvari – i u medijima ne sprečava velike skandale. Pogotovu ih ne sprečava ovde, jer ne funkcionišu etički standardi, pa na njima zasnovane profesionalne norme, ne funkcionišu kao interni mehanizam selekcionisanja kvaliteta, čemu jedino služe etički standardi i zbog čega ih profesije razvijaju.

Jednom kad dobiju autonomiju kao univerzitet, kao medicina, kao bolnice, profesije se obavezuju, odnosno delatnosti u okviru njih, razne medijske profesije, ali mi sad govorimo o novinarskoj, obavezuju se da će po najvišim standardima isporučivati za društvo nekakve kvalitetne proizvode. Ti najviši standardi ne mogu da se definišu u društvu sa urušenim komunikacijskim obrascem. Neću da pričam o drugima, ali evo sad govorim o komunikaciji.

Ako pretpostavke za javnu komunikaciju nisu obezbeđene novim vrednosnim, normativnim, regulatornim, kako hoćete okvirom u kome će se stimulisati javna debata i afirmisati uloga medija, onda ćete imati medije, naravno, kao što mi imamo, koji su dnevno u procepu između toga ko je u stvari njihova publika. Da li su njihova publika veliki oglašivači, što danas sve češće čujem, ne kao kritičku opasku nego se neki mediji ponose time što svake večeri pakuju publiku i isporučuju oglašivačima. Oni zaista misle da je njihova publika konzument na tržištu, a ne građanin u društvu.

U takvim okolnostima razgovor o etici može samo da se otvori. Zahvalna sam organizatorima što su to danas učinili.

DRAGOljUB ŽARKOVIĆ: Kada sam organizujući ovu tribinu doneo odluku da zamolim gospodina Čedomira Jovanovića da na njoj govori, čulo se ono tradicionalno: „Ju, jesi li ti normalan?!“ Rekao bih, iz sledećih razloga: navodno je ovo skup stručnih ljudi i eksperata, a kad već zovemo jednog političara, onda moramo i drugog. Dakle, ako je tu gospodin Jovanović, sad bi trebalo da tu bude neko, recimo, iz Radikalne stranke ili Demokratske stranke Srbije. Ali iskreno da vam kažem, ja njega nisam pozvao kao političara i zamolio bih gospodina Jovanovića da govori iz ugla žrtve nedostatka medijske etike. Jer, kad sam gledao nešto kroz moju dokumentaciju, to je čovek čije je ime najviše pominjano – sa razlogom, bez razloga, svejedno… Ali, sve o čemu mi ovde govorimo – o granicama privatnosti, o osećaju za meru, o poštovanju elementarne pristojnosti i principa, mislim da je Čedomir Jovanović i prisustvo i odsustvo toga osetio na svojoj koži i mislim da poučniji govor o medijskoj etici ne može biti održan nego od nekog ko je bio, tako da kažem, žrtva.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Ja od svih tražim da se bave politikom, ali ja se neću ponašati kao političar omeđen nekim partijskim okvirima.

Mislim da je svođenje etike na nivo medijske profesije samo po sebi već u startu greška. Mi možemo o tome da pričamo, ali u društvu koje nema ni „e“ od etike jako je teško očekivati od medija da posledicu tretiraju kao uzrok. To je zapravo ono o čemu mi danas možemo dugo da razgovaramo.

Ja sam odrastao u periodu koji je obeležio jedan informatički big-beng uz „krosfajer“ Meta Kingzlija i Peta Bjukenena na Si-En-Enu. Brojali smo svetlosne jedinice u studiju. Bilo ih je četrdeset kada se ta emisija pojavila. A sada nakon petnaest ili dvadeset godina i Si-En-En je kao kablovska televizijska forma ili kao satelitska televizijska forma već prevaziđen. Pominjan je Bi-Bi-Si, pominju se pisani mediji.

Mislim da je u svemu tome jako važno definisati nešto o čemu je govorio gospodin Beljanski kada je parafrazirao rezultat jednog glasanja na državnoj televiziji. Ja se ne čudim zbog toga što je to glasanje bilo takvo. Ono što mislim da je problem jeste što naši mediji (koliko smo mi kao političari za to odgovorni možemo o tome da razgovaramo) nisu imali snage da objasne društvu šta je ono što ono može da očekuje, šta je ono što to društvo mora da prođe, što od novembra prošle godine do danas praktično niko nije ukazao na činjenicu da nijedno društvo u tranziciji nije imalo vanredne izbore, što od 2001. godine do danas mi tapkamo u mestu i posrćemo pokušavajući da objasnimo u čemu je značaj tih civilizacijskih vrednosti za koje smo mi uskraćeni. Ne u poslednjih deset godina. Mi dvesta godina pokušavamo da budemo deo modernog sveta, deo moderne Evrope XIX veka, deo moderne Evrope XX veka, deo moderne Evrope XXI veka.

I praktično, možemo govoriti o Srbiji kao o društvu kojim dominira kanibalizam. I u svemu tome tražiti etiku jeste nešto što bi se moglo poistovetiti sa onim pokušajima pojedinaca, svesnih svega što će se desiti, da se sačuva Jugoslavija 1991. godine. Ja sam praktično bio tinejdžer, ali sećam se onih skupova po Sarajevu, po Zagrebu, po Beogradu, skupova ljudi koji nisu mogli da pronađu razuman način za objašnjavanje posledica koje su oni jasno sagledavali, ali toga nije bilo svesno naše društvo.

Pitanje zakona, pitanje regulative jeste važno, ali ono što je meni jako važno jeste da li postoje oni koji su sposobni da poštuju te zakone, da li država može da primeni te zakone. Mi smo posle 5. oktobra u prelaznoj vladi kontaktirali s jednim od novinarskih udruženja i predložili i zatražili kandidata za funkciju ministra informisanja, pa smo nakon toga promenili onaj Zakon o javnom informisanju. Pokušali smo da se dogovorimo sa novinarskim udruženjima i sa radnim grupama na izradi jednog zakona koji bi bio prihvatljiv. Ali i dan-danas taj zakon deli samo medijski svet.

I kao žrtva, ja sam spreman što se toga tiče da tu cenu sam po sebi platim. Devedeset odsto onoga što je o meni napisano nije tačno, ali je sto odsto toga što je pisano poteklo sa jednog izvora i onda svesno ili nesvesno pogrešno interpretirano. Pošto su tako ekstremne političke prilike ili društvene prilike u kojima smo mi radili i živeli, naravno da je nivo greške sam po sebi mnogo dramatičniji od onog koji je bio karakterističan za neka druga društva.

Ja sam to dosta puta pokušao da objasnim svojim sagovornicima zato što je za mene pitanje medija izuzetno važno jer se kroz medije prelama kompletno društvo. I to je ono što je samo po sebi izuzetno značajno.

Znate, mi smo ovde u poslednjih godinu dana napravili kao društvo nekoliko užasno velikih grešaka. I ako toga nisu svesni oni koji rade i koji prave te greške, zašto očekivati od medija da oni toga budu svesni. Sad pežorativno, elita se kod nas uvek definiše kao nešto pežorativno, ali ako mi nemamo jedan nivo društvene svesti koji je neophodan na univerzitetu, na najprestižnijim naučnim institucijama, u institutima ili u našoj Akademiji, ako toga nemate u političkom životu, odakle vam pravo da onda analizirate posledice svega toga u medijima.

Mogu novinari sami po sebi to da rade. To je nešto što je korisno, ali to neće izmeniti paradoks da se mi u svakom trenutku bavimo određenom posledicom. Znači, prvo treba videti koji su mediji koji utiču na javno mnjenje. Znači, tu treba biti iskren. Postoji jedna definicija masovnih medija u svim print medijima. Nešto ispod deset hiljada samo po sebi ne može da bude definisano kao masovni medij, recimo. Što se tiče elektronskih medija, hajde da vidimo ko je kakav i zašto je to tako.

Ja mislim da pitanje zakona samo po sebi ne može mnogo toga da promeni. Pitanje Zakona o javnom informisanju, mi smo ga dobili pre sedam ili osam meseci uz neke primedbe, ali da li se nešto promenilo unutar medijske sfere otkad postoji taj zakon. Kao i Zakon o radiodifuziji. Od prvog trenutka od kada smo počeli da radimo na tom zakonu bilo je jasno da ova država nema snage taj zakon da primeni. A kad govorim o državi, ja ne govorim o politici i o vladajućim krugovima. Ja govorim o društvu.

Mi smo imali predlog da se formira savet za radiodifuziju koji bi činilo petnaest predstavnika različitih društvenih grupa ili recimo nekih organizacija unutar samog društva, pa se onda postavilo pitanje kandidovanja, pa društva koja se bave brigom o deci, pa predstavnici Crkve, pa se onda pojavi problem zašto nemamo Kosovo, da li smo se odrekli Kosova – i na kraju se sve to banalizuje, i ono što je bila suštinska potreba jeste svođenje hiljadu trista emitera bilo radijskog bilo televizijskog programa na razumnu meru koja bi bila kvalitetnija, ostalo je u drugom planu.

Mi godinu dana nemamo savet za radiodifuziju, ali ga nećemo dobiti ni u naredne tri godine, zato što je savet za radiodifuziju postao prostor u kojem se vode politički obračuni. Ne zbog toga što ja želim da kontrolišem jednu televizijsku stanicu, ili da favorizujem drugu televizijsku stanicu, nego zato što je priroda tih medija takva, da niko sebi politički neće vezati ruke kao što smo to, recimo, učinili mi u periodu od tri godine prve demokratske vlade u slučaju državnog servisa.

Ako se gleda nastojanje, bar svest o potrebi depolitizacije procesa odlučivanja u medijskoj sferi, mi smo toga bili izuzetno svesni. Da li je bilo partnerstva? Mislim da jeste. Da li je bilo spremnosti da se prihvati činjenica koja je sama po sebi neminovna, a to je da društvu morate nametnuti neko rešenje ako ono nije svesno i ne doživljava ga kao svoju potrebu – i verujte mi, kada bi omogućili ove vesti Televiziji „Jesenjin“ (prim. pr: Ta televizija uvela je „gole vesti“, naime spikerka se skida tokom čitanja informacija) kada bi mogle da budu gledane na teritoriji cele Srbije, verujte mi da bi bile gledanije od bilo kog informativnog programa u našem društvu u tom trenutku. Zato što je to sama po sebi trivijalna potreba. Znatiželja.

Jer, kada analiziramo te medije – Skaj, Bi-Bi-Si, tu se svašta dešava. Vi imate jedan formalni prigovor izraelske administracije, imate redefiniciju izvršenog atentata kao „korisna smrt“. Znači, Izrael se pobuni zbog toga što Bi-Bi-Si izveštava o nekom atentatu jer to nije po njihovom mišljenju atentat i onda se to preformuliše u „korisnu smrt“.

Imate problem sa izveštavanjem u nekim kriznim situacijama na takav način da je praktično cenzura nešto što je opšteprihvaćeno kao norma i što se smatra na takav način nečim što je nesporno. Rojter emituje svoje podatke i svoje informacije i svoje vesti tako što unapred postoji lista činjenica koje ne mogu biti definisane kao činjenice ukoliko nemaju respektabilan izvor, a izvor sam po sebi ne može biti respektibilan ukoliko se nalazi na tom i tom položaju. Kod nas je sve moguće.

Kada bismo primenili te kriterijume u državnoj agenciji, koju praktično više nemamo, ili u nekoj nezavisnoj agenciji, mi bismo onda i te kako duboko zašli u prostor uređivanja, koji sam po sebi nije uređen i koji ne može biti uređen zbog prirode našeg života.

Potreba medija je ono što u ovom trenutku presudno utiče na karakter i profil medija. Mediji moraju da postoje. Da li novinar radi posao kao i svako drugi? Pa naravno, mora da dobije platu, mora od nečega da živi. Da li tu platu može da dobije ukoliko ne juri za tiražom? Neki mogu, ali većina ne. Znači, za mene je samo tu pitanje, najvažnije pitanje je pitanje sposobnosti države da utiče na one medije koji su formalno u njenom vlasništvu.

Mi smo kao država prisutni kao vlasnici u „Politici“, u „Novostima“. To nisu zanemarljivi štampani mediji. Prisutni smo kao vlast u onim servisima koji su bili vlasništvo države. Redefinisan im je status prilikom usvajanja Zakona o radiodifuziji. Ali ko još sluša Radio Beograd? I šta smo mi to ponudili na Radio Beogradu, na Prvom programu Radio Beograda? Državna televizija na kakvom je nivou, koliko je podržana, koliko je kvalitetan program koji oni emituju, koliki im je budžet, koliko smo investirali u sve to? (Glas iz sale…)

DRAGOljUB ŽARKOVIĆ: Reč je tražio glavni urednik Prvog programa Radio Beograda Dušan Radulović, verovatno pogođen izjavom „ko sluša Radio Beograd“…

DUŠAN RADULOVIĆ: Ako baratate činjenicama, prema istraživanjima u poslednje dve godine Radio Beograd je jedan od najslušanijih u Srbiji, upola više slušan od ukupnog ANEM-a, znači pojedinačno najslušaniji.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Niste me dobro razumeli.

DUŠAN RADULOVIĆ: Ja sam vas vrlo dobro razumeo.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Ne, ja sam govorio o strukturi slušalaca Radio Beograda.

DUŠAN RADULOVIĆ: Struktura slušalaca Radio Beograda je vrlo raznolika, od intelektualaca koji slušaju određene programe na Trećem kanalu i na ostalim, do masovne publike koja sluša Dvestadvojku, do, da kažem, običnih slušalaca na Radio Beogradu jedan do ljudi koji su zainteresovani za kulturu i obrazovanje na Radio Beogradu dva. Podaci postoje. Pogledajte i onda baratajte činjenicama.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Ne, možemo sada da polemišemo, ali…

DUŠAN RADULOVIĆ: Ne možete da polemišete oko činjenica.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Kada govorimo o slušanosti, ne mislim na brojke… nego na ljude koji na osnovu tog programa formiraju određena mišljenja i stavove. Mnogo češće se prenose vesti nekih drugih radio-stanica nego vesti koje emituju javni servisi koji su do juče bili državni. Ne govorim o tome kao o nečemu što samo po sebi čini deplasiranim Radio Beograd. Znači, nije to bila tema. I vrlo dobro znam, slušam i sam ponekad radio-drame koje emitujete i neke programe koji su vrlo zanimljivi na Prvom programu RTS-a. Ali nisam govorio o tome. Govorio sam o činjenici da vi u analizama, medijskim analizama, vrlo retko možete pronaći agencijsku vest koja prenosi informacije Radio Beograda, a da mnogo češće možete pronaći agencijsku vest koja prenosi informaciju nekog drugog radija iz Beograda. Znači, o tome pričam kada govorim o tome ko sluša. Ne mislim da nije slušan.

Što se tiče stanja u kome se nalazi RTS, vrlo je komplikovano. Mi smo kao vlada formirali Upravni odbor Radio-televizije Srbije u kome nema predstavnika nijedne stranke. Upravni odbor koji ima potpunu kreativnu slobodu. Tom Upravnom odboru su vezane ruke zbog nedostatka sredstava. Taj Upravni odbor je započeo proces restrukturiranja državne televizije u saradnji sa medijskim departmanom OEBS-a. To je proces koji traje.

Mi smo prošle godine usvojili odluku na osnovu koje startuje socijalni program za oko osam stotina ljudi zaposlenih na Radio-televiziji Srbije. Ali razgovarajte sa direktorom RTS-a i videćete da on ima problem sa sudom koji mu sve te ljude vrati. Znači, status državne televizije je jako loš zbog problema koji se rešavaju kao da nismo svesni svega onoga što se dešavalo u prethodnih deset godina.

I ono što je bilo ispravno jeste konstatovati i formirati novu radio-televiziju onda kada se naše društvo opredelilo za promene, a ne pokušavati da tako nešto uradite kroz proces koji je sam po sebi reka bez povratka. I mi danas imamo uništenu Radio-televiziju Srbije zbog toga što nije bilo one energičnosti koja je bila neophodna da bi se ona transformisala i promenila, a ne zbog toga što se favorizuju privatne televizije.

I dan-danas mislim da je državni dnevnik najprestižniji termin, ali način na koji se odnosimo prema RTS-u nije posledica namere da se državna televizija uništi nego je zapravo posledica nemoći onih koji su odgovorni za državnu televiziju da urade sve ono što se mora uraditi. Nego se direktor RTS-a dovija pa šalje na dežurstvo bivšeg glavnog urednika na neki repetitor, pošto drugačije to ne može da reši. A osam stotina ljudi koji treba da uđu u socijalni program podnesu žalbu sudu, pa se svi vrate na posao zbog toga što je tako nešto protivzakonito jer niko nema osnov na osnovu koga bi mogao da ih ostavi bez tog posla.

To je ono što je bila tema. A naravno da su programi slušani. Govorim o nečemu drugom potpuno.

SLOBODAN BEljANSKI: Gospodin Jovanović je dotakao jedno veoma važno pitanje, a to je odnos između državnih medija i privatnih medija ili komercijalnih medija u punom smislu te reči. I pri tome je ocenio ili prebacio deo odgovornosti na medije zbog stanja u kulturi uopšte.

Ja se ne bih s tim u punoj meri mogao da složim. Naime, činjenica je da su mediji postali žrtve onoga što je jedan teoretičar nazvao komparativnom bezočnošću ili pohlepom i to ne samo komercijalni mediji nego i jedan deo državnih medija. Krivicu za to ne mogu da ne prebacim i političarima u poslednjih tri godine. Naime, šta je odlikovalo tu politiku prema medijima? Jedna lakomislena samodopadljivost, jedno uverenje da je dovoljno da se mi pojavimo i da mi delujemo samom svojom pojavom i onim što govorimo, bez obzira na to koliko ćemo truda i sistematičnosti uložiti u pristup neprosvećenom narodu.

Drugo, jedna bolećivost prema pretpostavljenom ukusu tog naroda, zatim nedovoljna medijska agilnost i, na kraju, odsustvo sluha za jednu nasušnu potrebu – možda će se to nekom malo dopasti, ali tu potrebu ja vidim u prosvetiteljskoj misiji. U kulturi kakvu mi imamo epoha prosvetiteljstva je preskočena i ona mora biti nadoknađena kad-tad. Mogla je biti nadoknađena u ove tri protekle godine.

I šta je rezultat sad svega toga? Rezultat toga je žalosna činjenica, znate, da je takozvani antihaški lobi odneo pobedu ili dobio duel sa slabašnim tumačima afirmativne uloge Haškog tribunala, da su Milošević, Karadžić i Mladić ostali nacionalni heroji i da se stvara uverenje o tome kako oni trijumfuju nad međunarodnom zajednicom, da je izraz mondijalisti ostao pogrdno ime za pobornike otvorenog društva, na kraju krajeva, da nije istrošen termin „strani plaćenici“ koji će se prilepiti svakom antinacionalisti ili poborniku otkrivanja zločina koje su činili Srbi.

Ko je za to kriv? Ne samo novinari. Manje novinari nego političari.

SNjEŽANA MILIVOJEVIĆ: Pošto se i ovde razgovor vodi u jednoj zainteresovanoj, stručnoj publici koliko sam shvatila, mislim da ne bi bilo dobro kada bismo se razišli u uverenju da je dobro minimizirati značaj regulative i značaj medijske promene koja počinje oglašavanjem promena tako što se konstituiše novi normativni okvir.

Dakle, ne spadam u one koji veruju u svemoć regulative, i ne verujem da iko baš tako misli sem kad se trivijalno prepričava da zakoni mogu da podignu kvalitet novinarstva i da ćemo donoseći zakone obezbediti da nam mediji budu bolji i novinari odgovorniji. Ali sigurno mislim da ćemo oglašavanjem promene, promenom načina na koji mediji funkcionišu, podići kvalitet medija.

To što se tri godine nije zaokružio osnovni set medijskih zakona znači da su novinari i mediji obavešteni da će oni i dalje funkcionisati na osnovu političkih pogodbi sa moćnicima, a ne na osnovu pretpostavki funkcionisanja koje su svima poznate i važe za sve. Zato mi danas imamo mogućnost da razmislimo ponovo – u stvari, već je i gubimo – da li hoćemo da iz prošlosti u prtljagu prenesemo jednu televiziju koju je međunarodna zajednica bombardovala, a domaća javnost palila i u nekoliko navrata pred njom protestovala ili hoćemo da iz te prošlosti omogućimo da prežive oni mediji koji su pod najtežim okolnostima pokazali da su spremni da servisiraju javnost, čak i kad od toga nemaju finansijske dobiti, a imaju ogromne „političke štete“.

Mi smo se kao društvo opredelili da u ove tri godine – ja se nerado identifikujem sa tim, ali sam i sama deo toga – pristanemo na produženje političkih aranžmana koji onemogućavaju da se mediji konstituišu kao autonomna sfera. To da je vladi bilo teško da donese zakone, u to verujem. Ne znam pod kojim je ona sve pritiscima bila. Ali to da je vlada odlučila – opet nerado pominjem taj Radiodifuzni savet jer sam nekako i lično bila u tome učesnica – to da je vlada odlučila da sroza, obesmisli jednu instituciju koja je mogla da omogući transformaciju radiodifuzije, nije stvar pritisaka na vladu, nije stvar možda čak ni neznanja, možda, ili nerazumevanja, ne samo nespremnosti. Odlazeći premijer je u jednom od svojih poslednjih obraćanja na RTS-u rekao da nam taj savet u stvari uopšte i ne treba.

Izvinjavam se, ja govorim o medijima zato što je to danas naša tema. Možemo i o drugima. Ali iz onih razgovora u kojima sam ja delom učestvovala oko sastava Radiodifuznog saveta, oko funkcionisanja Radiodifuznog saveta, potpuno mi je jasno da u toj vladi nije bilo spremnosti da obezbedi da se radiodifuzija „prepusti“ u oblast stručne arbitraže, bez obzira na to kako konstituisali taj Radiodifuzni savet, nego su optirali za mogućnost da tu neku vezu i neku mogućnost kontrole ostave.

To što je RTS danas u strašnom stanju, ja verujem da je u strašnom stanju, izvinite, posledica je činjenice da taj RTS nema pretpostavke da se transformiše. Nemam naročitog razloga da ga branim, ali ako vi dovedete državnu televiziju koja se budžetski finansira u situaciju da joj javnost uskraćuje podršku, da je nezainteresovana za njeno funkcionisanje, a obezbeđujete joj život tako što svakog meseca sa budžetske rezerve određujete sa koliko će novca funkcionisati, pa vi je držite u potpunoj zavisnosti od vlade koja je trenutna.

Ako istovremeno onemogućite da se državna televizija transformiše u javnu ili ceo državni radiodifuzni kompleks, koji je bio u centru naše medijske scene, onda parališete i mogućnost da se na bilo koji način čitava medijska scena redefiniše, jer nažalost, taj stari monopol i dalje definiše način na koji će se razvoj odavde desiti.

Ako vi mislite da je uloga države svedena na medije u kojima ona ima kontrolu, udeo, vi onda govorite o tome da se uloga države iscrpljuje u uredničkoj ravni, što je potpuno pogrešno. Država treba da obezbedi uslove za sve medije – i komercijalne i javne, dakle da reguliše okolnosti u kojima će funkcionisati – što manje to bolje, ali precizne, a nikakvu uredničku kontrolu i nikakav poseban uticaj u medijima pod javnom kontrolom.

Posle 5. oktobra kod nas se mesecima vodila debata o tome ko će biti glavni urednik RTS-a, ne ko će biti direktor, ne ko će čuvati supstancu našeg javnog vlasništva u državnoj televiziji, nego ko će praviti program. To je plan na kome se vidi da se želi politički uticati.

Zbog toga što su mediji blokirani da se transformišu, mi nemamo ovu javnu debatu o kojoj gospodin Beljanski govori. Zbog toga što mi ovde ne vodimo javnu debatu o našoj prošlosti, mi i ne znamo u kakvu budućnost ulazimo. I prosto smo delegirali da se ta debata vodi u Hagu ili na izmrcvarenim procesima ovde. Zato što smo kao društvo nesposobni da je vodimo na javnoj sceni. Tu javnu scenu bi mogli da opsluže samo mediji s kredibilitetom. Ovde oni koji su ga nekako stekli u prošloj deceniji potpuno su onemogućeni. Paralisana im je razvojna šansa jer ne znaju u kakvim uslovima funkcionišu. A oni koji su sve učinili da ga u prošloj deceniji izgube, danas su glavna tema našeg interesovanja da ih spasimo. Ta inverzija odražava i stanje naše javne debate…

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: …Ko je vodio tu polemiku, ko je najviše učestvovao u polemici oko pitanja glavnog urednika Radio televizije Srbije? Na kakav način su se tu donosile odluke? Ko je tu donosio te odluke? Da li je ijedan član tela koje je donelo tu odluku ikada rekao da je bio pod bilo kakvom vrstom pritiska ili sugestija?

Ja ne govorim o ambiciji države da uređuje programe. Ja govorim o potrebi medija za onom vrstom asistencije koja je neophodna u ovom trenutku od države da bi oni mogli da opstanu. To nije finansijska, to nije urednička asistencija, to je recimo jedna vrsta razumevanja. To je jedna vrsta zajedničkog rada, posvećenosti. To je definisanje prioriteta koji prate probleme našeg društva. Mi nemamo formiranu sliku o problemu, a onda se suočavamo sa posledicom koja je sama po sebi prevazišla naše sposobnosti da taj problem rešimo zato što nema dovoljno unutrašnjih potencijala za tako nešto… Ako govorimo o državnim medijima, tačno je da je RTS na budžetskoj rezervi zato što je već dve godine RTS formalno tretiran po Zakonu o radiodifuziji na osnovu koga je on javni servis, koji ne može dve godine da izabere novo rukovodstvo jer Zakon o radiodifuziji drži u blokadi Savet, a Zakon o radiodifuziji…

SNjEŽANA MILIVOJEVIĆ: A zašto je Savet u blokadi?

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Pa zato što smo doneli zakon koji traži 126 poslanika za devet glasanja zaredom. Znači, mnogo komplikovanije nego za vladu. I kad pogledamo druga društva kada su ona usvajala zakone o radiodifuziji i formirala ta regulatorna tela, onda ćete videti da ta društva nisu donosila takve zakone u tako komplikovanim političkim prilikama kao što su ove naše. I to je sve realnost.

Što se mene tiče, ja sam za to da se odmah donese odluka. Ali onda kada uđete u politički tok, vidite da postoji problem, da neko ko je sa prostora Vojvodine hoće da utiče na donošenje te odluke jer misli da se on politički marginalizuje ukoliko mu se ne dopusti otvaranje, recimo, regionalnih televizijskih centara ili paralelnih programa ili se ne formira agencija za prostor Vojvodine.

Onda objašnjavate da to ne može, da to nije u skladu sa međunarodnim standardima, pa dođete do nekog međurešenja, pa se otvori problem Kosova, pa onda morate da imate predstavnika sa Kosova. Ako nemate predstavnika sa Kosova, pravite politički problem i šaljete poruku da Kosovo više nije u Srbiji. A neko takvu poruku ne želi da pošalje na takav način.

I to je jedan vrlo kompleksan i u suštini sam po sebi jasan problem. Zavisi isuviše od politike.

DUBRAVKA VALIĆ: Pokušala sam da napravim listu ključnih reči o kojima smo govorili. Naravno, politika je prva, pa javni servis, pa šta je javni interes – nismo odgovorili na pitanje šta je javni interes, zakoni, politika, vlada, ali reč koja se najmanje pojavljivala u proteklih sat vremena bila je upravo medijska etika. Ne znam da li mi smatramo da je sve to što je govoreno jednako medijska etika ili treba nekako da zaključimo samostalno da se radi o svemu tome kao o medijskoj etici.

Ipak, jedna od reči koja meni naravno odgovara, s obzirom na to da dolazim iz jedne edukativne organizacije, jeste obrazovanje. Nekako, sve osobe koje su danas govorile, bar u nekoj varijanti su spomenule obrazovanje kao jedan od elemenata koji bi mogao da doprinese standardu, da doprinese poštovanju standarda, da se ta etika negde imalo protumači i nauči, a ne da bude samo ugovor ili nagodba između profesije i društva, sa čim se ja inače i slažem.

Naša istraživanja medijskih potreba ovde na teritoriji Vojvodine govore da je veliki problem u urednicima. A to je takođe reč koja se ovde pojavila u proteklih sat vremena. Naime, nema urednika. Kadar koji nedostaje u novinarstvu danas je kadar na uredničkom nivou. Urednici koji bi trebalo da su kreatori medijske politike jednog medija, njih nema. Oni su ili potpuno bez iskustva ili prosto su jednaki sa osobama veoma mladim koje dolaze u redakcije ili su urednici opet koji su nasleđeni u određenim medijima iz bivšeg života, koji su sa sobom doneli i svoj paket razmišljanja, načina rada itd. I mladi novinari se sad tu sreću sa jednom kontroverzom onoga što uče u školama, trening centrima, na kursevima koje su prolazili, ako su imali za to šansu u proteklih sedam-osam godina, različitih dobrih škola novinarstva iz sveta koje su se nudile ovde, i onoga što sreću u svojim medijima.

Postavlja se takođe pitanje gde je sad tu mesto etike i koliko mi posvećujemo pažnje upravo etici, ali i onoj koju promoviše taj uređivački menadžment u medijima… Ja bih samo referisala na ovo što je rekla Snježana Milivojević, odnosno jeste da etički kodeksi nisu baš uputstvo koje treba uvek da pogledaš pre nego što počneš da radiš, ali čini mi se da oni donekle treba da budu sveščica koju će svaka mlada osoba koja uđe u redakciju dobiti na ulaznim vratima, pa da bude otprilike takvog formata i takve sadržine da uvek bude u džepu ili u pisaćem stolu mladih ljudi koji uđu u svet sve surovijeg tržišta informacija. A urednici u stvari ne mogu često da im pomognu, nažalost.

VELIMIR ĆURGUZ KAZIMIR: Bojim se da smo na neki način vrlo nesvesno izbegavali reč etika, ne zato što smatramo da taj problem ne postoji, nego jednostavno da je toliko ogroman i da su mnoge stvari pre toga. Između ostalog, politika.

Moram da kažem da u današnjim medijima, u današnjem novinarstvu, kad govorimo o tom svrstavanju, nesvrstavanju, profesiji i etici, ono što mi se čini da je globalna pojava to je jedan kolektivni politički oportunizam medija. Nisu svi novinari, nisu svi mediji isti, stalno to ponavljam kao neku mantru. Ne možemo govoriti o jedinstvenom novinarstvu, o jedinstvenoj medijskoj sceni i slici itd., s jedne strane, a s druge strane smo i te kako svesni da onog časa kad se neki medij ili neki novinar oseti ugrožen i pod pritiskom, da su svi mediji apsolutno jedinstveni u odbrani slobode izražavanja, dostojanstva medija i tako dalje.

Ja do sada nisam, naime, primetio ni na jednom značajnijem primeru da su se sami mediji glasno, jasno i precizno distancirali od povreda profesionalnih, etičkih i kojih god hoćete kodeksa ili pravila u okviru drugih medija. Ovde je reč o jednom kolektivnom oportunizmu, o jednom konformizmu koji je zajednički ne samo za novinarstvo. Mi vrlo dobro znamo kako lekari ili advokati čuvaju jedni drugima leđa. Mi se sad suočavamo, između ostalog, da spomenem advokate (pošto su oni sad najaktivniji oko ovih suđenja i svega ostalog i veoma prisutni u našim medijima i vode prave mini-političke a ne samo pravne kampanje braneći one koji su optuženi za najteža krivična dela) da još nisam čuo da bi se advokati kao advokati ili advokatske komore distancirale od njih. Distanciralo se Društvo sudija Srbije.

I na neki način je to potpuno postalo normalno. Mi ne očekujemo da se unutar jedne profesije, bilo da su u pitanju policajci, novinari, lekari, advokati, neko distancira od stvari koje su ogrešenje o profesiju. I mi moramo biti toga svesni.

Ono što je opasno kad su u pitanju mediji jeste što takva ogrešenja koja se kompletno zaklanjaju iza slobode i prava profesije i prava na slobodu mišljenja i svega ostalog, postaju određeni politički programi.

Ja ne spadam u one ljude, nikad nisam spadao, koji pate od nekih teorija zavera i priča o tome kako postoje posebne zavereničke grupe, biroi, komisije itd… koje pripremaju i vode razne kampanje i medijske ratove, pa u tom smislu ne mislim ni da je ovo što se dešava poslednjih pet-šest i malo više meseci i danas deo neke velike zavere. Ne verujem ni da neki antihaški lobi u pećinama kuje zaveru i kaže: ti ćeš sad praviti to, a ti ćeš pokrenuti to. To je jednostavno izbor po srodnosti. Ljudi se okupljaju po onome šta osećaju i kako politički misle, s jedne strane, a s druge strane, potreba za senzacijom je toliko snažna da sam uveren da će se i ova sadašnja nova vlada vrlo brzo suočiti sa sličnom vrstom kritika i oportunizma, koja će dolaziti podjednako i s leva i s desna, jer vi više ne znate šta je levo a šta desno, kao što u političkim strankama i u našem političkom životu ćete čuti od strane desno orijentisanih stranaka parole veoma socijalno demagoške i leve, i od strane levih veoma desne.

Tako i u našim medijima ta vrsta podele po mom sudu ne postoji. Postoji jedan zajednički oportunizam, bitka za tiraž koja neki put nema nikakve veze sa samim tiražom i jedna užasna neprofesionalnost.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: …Znate šta, mi smo za deset godina uništili generacije koje su proizvodile i formatizovale određeni sistem vrednosti. I nama je potrebno vreme da to nadoknadimo.

Nama su potrebni novi ljudi koji će doći sa nekog fakulteta, ljudi koji stasavaju uz Internet, ljudi koji će se vratiti iz sveta, ljudi koji se bave novinarstvom zbog ljubavi i strasti koja je postojala nekad u Beogradu kada su se formirale kolone ispred Doma omladine, kada Indeks 202 ili Ritam srca organizuju neki konkurs i primaju mlade u svoje emisije ili u svoje redakcije. To je tako bilo negde 1989. godine. I bilo je važnije raditi u redakciji Ritma srca nego biti neki partijski činovnik u tom trenutku u Beogradu. To je bilo prestižnije.

Danas, nažalost, to nije slučaj. Eskapizam je dobar način da rešite svoje probleme, ali oni i dalje postoje pored vas. To je okretanje glave u stranu.

Što se tiče moje odgovornosti za takvo stanje… pa, naravno, da ona postoji. Naravno da ona postoji i bilo bi pogrešno bežati od toga. E sad, koliko je sve to posledica moje želje da ja tako živim, to je drugo pitanje. Sasvim sigurno nije. Ja ne želim da me mediji, zamislite, još posvađaju sa taštom. I to su počeli da rade, da mi naprave pakao od života.

U suštini mi smo radili određeni posao. I taj posao sam po sebi nije baš bio zahvalan, ali se mora raditi. Na kakav način? Pa često kroz puno kontroverzi, kroz odsustvo energije i nepostojanja potrebe da se nešto čak i objasni. Ja u mnogim situacijama zaista nisam osećao potrebu da objasnim nešto. I devedeset odsto onoga što se pojavi u javnosti o meni ima neki kontakt, neki realni povod. Samo se kroz taj put od činjenice do interpretacije to u potpunosti deformiše.

Kao što su sada neki od vas bili svedoci pitanja (prim. pr: u pauzi tribine) da li ćete napraviti stranku kao što pišu novine. Ja pitam: koje novine? I tu već nastaje problem, jer su ljudi sami svesni činjenice da u tim novinama ne mogu da pronađu mnogo onog što je informacija i istina.

SNjEŽANA MILIVOJEVIĆ: …Možda bismo lakše razumeli šta javne ličnosti očekuju od tabloida, a i svi mi od tabloida, ako bismo se zapitali zašto tabloidi koji inače postoje svugde, to je opšte mesto, zaista postoje i cvetaju na privatnim tajnama javnih ličnosti ili privatnim životima javnih ličnosti, a kod nas tabloidi isključivo parazitiraju na političkoj sferi.

Dakle, ja ne znam kad sam u ovim dnevnim tabloidima, kojih je sve više i koji nemaju nikakav problem, iako je tržište oskudno, iako je publika nedorasla tolikom broju ili nemaju potrebe za tolikim medijima i tako dalje, oni se tu javljaju bez ikakvih problema. I sve što u njima ljudi čitaju u stvari je vezano za svet politike. E sad, ta vrsta javnih ličnosti, dakle političkih ljudi koji vrše neke javne poslove na osnovu mandata koji su dobili od svih nas, kao tema tabloida je za mene prilično alarmantna stvar zato što ti tabloidi seju uverenje da je samo kroz senzacionalizam, kroz senzacionalni a ne racionalni, dakle kroz emocionalni a ne racionalni način moguće ući u svet politike i nju shvatiti relevantnom samo ako saznate šta političari jedu, gde spavaju i ne znam već šta rade… Kao da tek tako možete da shvatite nešto o političkoj sferi.

To nije dobro. Pogotovu nije dobro za jedno društvo koje ima relativno nisku medijsku pismenost, koje ima katastrofalnu medijsku pismenost i dozvolilo je, kolektivno dozvolilo, da se mediji u prošloj deceniji uruše onako kako su se urušili.

I u tom smislu su tabloidi ili, još pre, ovoliki uticaj koji tabloidi danas imaju na našoj javnoj sceni tema o kojoj treba da razmišljamo. Ali to ipak nije samo naša… Možda čitav ovaj ćošak kontinenta pati od toga. Slična je stvar bila u Hrvatskoj, recimo, godinu, dve godine pre nas, to je otprilike i ritam u kome se stvari spuštaju niže niz kontinent. Oni nekako izlaze iz te faze.

I ja mislim da će to, tržište samo sigurno neće, ali da će uz ovu regulatornu funkciju države na koju opet podsećam, moći da funkcioniše u meri u kojoj to funkcioniše u relativno sređenim medijskim sredinama.

DUBRAVKA VALIĆ: Htela bih da dodam nešto o odnosu tabloida i tih informativno-političkih glasila, da ih tako nazovem, ili „quality papers“ kako bi se to reklo u nekoj komunikološkoj terminologiji, jako je zanimljivo da sada ne postoji baš jasna polarizacija ko su koji, jer i jedni i drugi preuzimaju sadržaje jednih i drugih i vi sad imate u stvari problem ako želite da se opredelite. Dobro, tabloid ima svoju publiku, pa ta publika će čitati tabloide, a neka druga publika će čitati neku drugu, nazovimo to, recimo, ozbiljnom informativnom štampom. Ali sada imamo situaciju da ozbiljna informativna štampa prenosi deo tabloidskih sadržaja i vice versa. I odjednom, u stvari, vama se nudi jedan set sadržaja koji vi možda, ako ste isprofilisan čitalac, ako takvi uopšte postoje, a pitanje je da li želite da ga vidite u tim medijima.

Mislim da je i to deo koji se odnosi na etiku informisanja. Prosto me zanimaju te uređivačke politike. Da li oni smatraju da više ne mogu da opstanu na medijskom tržištu kad menjaju takve sadržaje ili potcenjuju svoj auditorijum, pa misle da on ne može da prihvati ozbiljan politički tekst ako nema u njemu lepih pikantnih stvari ko je sa kim bio ili ko kome preferira ili da li je taj dobio tu funkciju zbog toga što je bio s nekim i tako dalje.

I ta zaista miks-medija kultura postaje nešto čega ne da ne možemo da se oslobodimo nego postaje deo naše svakodnevice. A istovremeno, ako pogledamo barem po ovim istraživanjima koja su nama dostupna o čitanosti i gledanosti u Srbiji, vidimo da su takvi mediji upravo na samim vrhovima i počinju da beleže lepe tiraže. A kad pogledamo neke nezavisne editorske skale čitanosti medija u svetu, vidimo da su u prvih dvadeset najtiražnijih u svetu takvi mediji.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: To je samo nešto što je paradoksalno i praktično pokazuje suštinu problema. Nisam video to poslednje istraživanje o kome vi govorite, ali se sećam prethodnog istraživanja Stratedžik marketinga koje je došlo do podatka da recimo ljudi imaju dosta loše mišljenje o novinarima. I kad ih pitaju šta im najviše zameraju, kažu: ne verujemo im. A po pravilu najmanje veruju tabloidima, onim novinama koje najviše čitaju. I to je…

DUBRAVKA VALIĆ: Znaju šta je u njima, pa im zato ne veruju…Nemam drugog objašnjenja.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: To je samo po sebi jedan paradoks koji ne možete da logično objasnite. To je jedna uzajamna zavisnost kojom se uveseljavaju. Znaju da nije tačno, ali o tome polemišu, o tome razgovaraju, očekuju još podataka.

VELIMIR ĆURGUZ KAZIMIR: Ja mislim da je reč o hipokriziji. Jedna užasna hipokrizija koja vlada u medijima. Samo ću vam navesti jedan primer. Mediji veoma vole da ističu socijalne probleme, pitanje standarda itd., prava građana na radna mesta i sve ostalo. Zapitajmo se samo kakav je položaj mladih novinara početnika, honoraraca po medijima. To svi znamo da godinama rade bez ikakvih ugovora. Znači, vi ćete stalno poentirati nešto što je problem u društvu, a stalno ćete izbegavati svoj položaj. I to je jedna neverovatna nevidljivost koja postoji u našim medijima. Oni će stalno da se isturaju kao neka nova avangarda društva, a istovremeno će stalno da se izmigolje. Nikad nećete videti njih kao javne ličnosti. Oni su jako zainteresovani da otkriju šta rade druge javne ličnosti, ali nećete videti šta su oni kao javne ličnosti, nećete videti odakle taj novac, nećete videti kako uopšte preživljavaju, kako izgleda preživljavati u medijima. To su neke skrivene teme i normalno da su obični novinari vrlo nezadovoljni tom celom situacijom.

Pred kraj tribine iz publike je postavljeno pitanje o lustraciji, generalno i u medijima. Voditelju se učinilo zgodnim da odgovorom na ovo pitanje učesnici zaokruže svoje viđenje teme.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Nadam se da nema potrebe da dokazujem da smo istomišljenici po tom pitanju. Ja samo tehnički uvek zamislim kako to izgleda i moj problem za ove tri ili četiri godine je bio zapravo na tom nivou kako tehnički taj problem rešavamo. Znači, ja sam, kada je vlada raspravljala o Zakonu o javnom informisanju definišući kroz taj zakon pravo osnivanja medija, ja sam mislio da mi treba, između ostalog, tu vrstu problema da rešimo kroz formiranje neke lične karte onoga ko osniva medij.

Znači, danas u Srbiji možete registrovati novinu sa dve i po hiljade evra na preduzeće koje ima ograničenu odgovornost i koje se vodi na bilo koga. Postoje sudski procesi koji se vode protiv novinara i novina iz tog miljea o kome smo danas najčešće govorili i koji se završavaju tako što se ne zna ko je odgovorno lice, jer je falsifikovana lična karta, jer je osoba umrla pre pet godina, jer ne živi uopšte u Srbiji, nego živi negde u inostranstvu.

Znači, kako tehnički rešiti taj problem. Mi moramo prvo politički da shvatimo da imamo jedan problem, da se rastanemo sa tim haosom koji se samo prelio preko 5. oktobra. Znači, 5. oktobar je incident. Sam po sebi je incident. I pogledajte i videćete da ste u svakom trenutku manjina. Samo je pitanje energičnosti i agresije koja postoji u onome što je pevagnulo nakon 5. oktobra posmatrano sa jedne istorijske distanice tri ili četiri godine. Kako to uraditi u pravosuđu, kako to uraditi na univerzitetu, kako to uraditi u medijima. Jer, oni koji postoje danas oko nas su u najvećoj meri oni koji su u izuzetnoj meri odgovorni za ono što se danas dešava. I nemaju uopšte svest o tome.

Ja sam apsolutno za to. Samo ćete, kada dođete do tehnologije, biti u užasnom problemu. Mi smo doneli Zakon o lustraciji tri godine posle prilike u kojoj smo morali tako nešto da uradimo – da spustimo jednom rampu i da kažemo: to više ne može tako da funkcioniše.

Mediji oblikuju našu stvarnost. Mediji definišu naš život. Nažalost, pitanje potencijala je jako ozbiljno, pitanje spremnosti da se plati cena takođe je vrlo ozbiljno i pitanje sposobnosti vlasti da se sa tim suoči je dramatično. Nemate rešenost u sistemu koji sebe doživljava demokratskim, da se tako nešto uradi – da se razvlasti, da raščisti odnose u bilo kom segmentu. Svako bi voleo da ima podanika. To je tako.

I zato je naše društvo tako tragično dvesta godina. I zato nemamo snage da pričamo o konkretnim problemima i da nudimo konkretna rešenja. Da li je normalno očekivati od buduće vlade da ona unapredi i dalje nastavi transformaciju koja je nezadovoljavajuća, ukoliko danas analiziramo postojeće odnose u medijima, kada znamo da se ta vlada pravi na konceptu politike prošlosti. Ne govorim o partijama, nego realno na konceptu politike prošlosti, koja takođe nije imala snage čak ni da govori o problemima Srbije.

Ovde su pominjani neki konkretni problemi. Ja ne verujem da će ti problemi biti definisani kao problemi, a kamoli da će se za njih nuditi rešenje. Da li mediji to mogu sami da urade? Ne verujem. To mora da bude nešto što je instinktivna, refleksna potreba našeg društva. I pošto mi u kontrakcijama funkcionišemo, onda svakih deset ili petnaest godina desi se nešto što je veličanstveno pražnjenje i posle toga opet ništa. Tako je bilo 1996, tako je bilo 2000. godine, tako je i danas.

Zbog toga je jako važno pitanje organizovanja ljudi, okupljanja. Mislim da i NUNS ima užasne probleme. Ja ne želim o tome da polemišem, ali mislim da NUNS kao NUNS ima užasne probleme. NUNS nije imao snage da ponudi odgovore na neka pitanja pa se povlačio, kao i ovo drugo Udruženje novinara Srbije.

Danas je kritika bilo koga ugrožavanje novinarske profesije. I kada to radite sa političkih pozicija, onda ste u posebnom problemu. Mislim da je to neophodno i bez toga nećemo imati zdrav život. Ako ne napravimo raskorak definitivni između onog što je naša prošlost i onog što bi trebalo da bude naša budućnost, ako tu bude nekog mostobrana preko koga će se stvari prelivati, onda će se stalno taj ritam vraćati napred-nazad kao plima i oseka. I mi nećemo znati gde živimo, a naše vreme će prolaziti. To je ono što je ozbiljan problem.

SNjEŽANA MILIVOJEVIĆ: Mislim da što je 5. oktobar dalje u istoriji od nas, sve je manje mogućnosti da se to desi zato što sve više prevladava raspoloženje da se to nikada ne desi. Činjenica da se ovde na individualnom planu optiralo da se taj problem reši biološki tako što će neki ljudi da odu i sami osete da im možda tu nije mesto, u stvari je bila posledica činjenice da je u društvu nekako vrlo brzo konstituisana jedna vrsta, hajde da dodam, zavere ćutanja o prošlosti, jedna vrsta prećutnog konsenzusa da se o prošlosti ne priča, da to ostane tamo gde je. A kad to ostane tamo gde je, onda su i sve te priče ostale zatvorene.

Ja bih više volela da su medijska udruženja, da su mediji, da su profesionalne asocijacije to otvorile, makar to ne bilo na individualnom planu.

Nije tako dramatično što danas jedne novine koje se zovu „Centar“ objavljuju feljton Dragana Hadži Antića „Politika od Hitlera do Hombaha“ i što takvi ljudi ponovo izlaze i objašnjavaju šta oni javnosti imaju da kažu ili što jedan sadašnji ministar šutira novinare ili već ne znam šta, već je strašno to što posle 5. oktobra – ja se ponovo vraćam na ono o čemu sam pričala – nije oglašeno da se uspostavljaju nova pravila.

Nije istina da je to baš bilo neizvodljivo. U tom Zakonu o radiodifuziji, za razliku od Zakona o štampi koja je svugde deregulisana pa je to malo komplikovanije, u tom Zakonu o radiodifuziji kao jedan od uslova za dobijanje frekvencije navodila se mogućnost provera ranijeg poslovanja, kako se to zove, dosadašnji rad. To je imalo smisla da je prva dodela frekvencija zaista provedena kao znak da se uvodi red u haos.

Šta ćete danas kad su prvo što su uradile kuće koje su učinile sve da sakriju prošlost dok je ona bila sadašnjost, da o njoj ne izveštavaju, pa zašto bi oni danas o tome govorili. Oni će samo da se reformišu i reformišu se tako u programskom i organizacionom smislu, opet čitajući političke simbole da je sad bolje imati emisiju vesti makar i od petnaest minuta, nego čitav dan narodnu muziku ili folk ili već ne znam šta.

„Politika“ jesu novine sa najdužom tradicijom, ali kako je moguće da su novine sa najdužom tradicijom sebi dozvolile takav sunovrat, da ta tradicija ništa nije uradila da tu kuću spreči od zloupotrebe, onda ne znam kakva je pouka iz činjenice da mi imamo jedne novine koje su stare sto godina i koje će sledeći put kad dođe diktator i u novom političkom aranžmanu opet to da urade. Jer, nema razloga, javnost nema snage da se prema tome sa drugim zahtevima postavi, ako se to ne definiše kao društvena norma.

Ovo o čemu priča gospodin Jovanović, zašto bi se danas redefinisalo, zašto bi danas važile druge definicije prošlosti kad društvo srećno koegzistira sa slikom o sebi koju želi da prenese dalje. I mediji ne mogu tu barijeru da prelome.

Ako to mediji ne mogu kao institucije, onda je manje važno šta će biti sa pojedincima, jer to bi možda bio manji društveni dobitak da se priča o lustraciji vodila oko individua koje simbolizuju tu prošlost. Mislim da je vrlo važno da mi društveno izvučemo lekciju iz medijskog sunovrata koji smo dozvolili, koji se desio tu pred našim očima i da ne dozvolimo da za deset godina pomislimo da toga u stvari nije ni bilo.

SLOBODAN BEljANSKI: Zakon o lustraciji, bez obzira na to što ne verujem da će opstati i da će uopšte biti primenjen, ima normativnih slabosti. Osim toga, neblagovremen je i zbog toga ja mislim da on nosi utopijsku dimenziju takav kakav je.

Veći je problem u činjenici da nema političke volje, da je nije bilo dovoljno a da je neće biti uopšte da se izađe na kraj sa novinarima koji su širili govor mržnje i koji su činili ne samo to, nego činili krivična dela. Jer, da ima takve političke volje i da postoji takva odlučnost u nadležnim institucijama, tada bi kod nas sigurno značajan broj novinara odgovarao za podsticanje na agresivni rat, za ratnu i drugu diskriminaciju i za krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti.

Ono se čini veoma često, čini se i danas, ali tužilaštvo ne reaguje.

Ja bih rekao još na kraju da je ova država u javnoj sferi država grešnih i krivih i sve dok oni perpetuiraju svoju društvenu moć, ne možemo očekivati promene ni u medijima, ni u svesti njihovih konzumenata.

VELIMIR ĆURGUZ KAZIMIR: Lustraciju nećemo, kakva god ona bila – bila zakon ili bila osećanje za pravdu koje ćemo kao društvo sami napraviti, nemoguće je sprovesti bez očuvanja pamćenja. I ono što mi radimo kao medijska dokumentacija upravo ide ka tome. Hoćemo da sačuvamo pamćenje na prethodnih petnaestak godina. Pre svega govorim o javnoj sferi i onome šta se dešavalo u našim medijima i da sutra možemo potpuno jasno i precizno da izađemo pred javnost šta je ko, kada govorio, zastupao i pisao.

To je jedan od načina da suočimo i širu javnost sa potrebom da se odlučno odredimo prema toj prošlosti.

DUBRAVKA VALIĆ: Da nastavim ovde gde ste vi stali. Mislim da je to jako važno, posebno onima koji tek ulaze u profesiju da mogu da sagledaju šta je ta profesija pre njih radila i kako oni da se pozicioniraju u toj profesiji, da uče na tuđim primerima ako je to uopšte ovde moguće.

I da kažem na kraju da se na ovakvim tribinama govori ili o slobodi medija ili o odgovornosti medija. Ja bih jako volela da se govori o slobodi i odgovornosti medija, jer ako mediji imaju slobodu a nemaju nikakvu odgovornost, onda nema etike. Ako imaju samo odgovornost, pitam se prema kome imaju samo odgovornost, a onda je pitanje koliko imaju slobode.

Dakle, ja bih se zalagala za to da, kad razgovaramo o etici, a to je nešto o čemu stalno moramo govoriti da bi konačno postala deo našeg života, da govorimo o slobodi i odgovornosti medija u društvu danas.