Limes, faktorijel, integral i ostale muke

„A šta će mi matematika u životu?“, pitanje je koje je svaki učenik sebi bar jednom u životu postavio, znojeći se nad zbirkom pred kontrolni. Legenda kaže da je pred ovim pitanjem jednog od svojih učenika čak i Euklid ostao nem, ali je mladića ekspresno „izbacio sa časa“. Da nije matematike, ne bi bilo stručnjaka za 3D animaciju, oni ne bi imali nikakvo znanje o vektorima, samim tim, isti oni školarci koji se pitaju šta će im matematika, ne bi uživali, recimo, u filmu Avatar. Da nema kombinatorike, ne bi bilo tombole, automobilskih trka i izbora za mis. Dakle, da nam nije matematike, svet bi bio lišen mnogih zabavnih stvari. Zašto onda matematiku prati fama da je jedan od najtežih školskih predmeta, mnoga deca po pravilu muče muku sa njom, a samo je oni retki, talentovani, ubrajaju u omiljene predmete? Nijedan drugi školski predmet ne prati tako široko rasprostranjeno ubeđenje da su za odličnu ocenu presudni talenat i lična sklonost. Sagovornici „Vremena“ objašnjavaju da kod većine predmeta učenik treba da zapamti informacije. Oko 80 odsto je pamćenje, a 20 odsto usvojenog znanja mora da se preradi i promisli. Kod matematike je obrnuto, 20 odsto je primanje informacije, a sve ostalo mozak, kao u fabrici, obradi i pruža nešto novo. To znači da se mnogo više napora i od strane učenika i od strane profesora mora uložiti da se taj problem objektivne prirode savlada. U ovom broju „Obrazovanja za XXI vek“ bavimo se gorenavedenim pitanjima, ali donosimo i primere iz naše sredine koji pokazuju da je uz samo malo truda i mnogo ljubavi prema nastavničkom poslu moguće razbiti sve predrasude o ovom predmetu. A tada svako opravdanje, bilo da je reč o lošem udžbeniku, obimnom nastavnom programu ili nezainteresovanosti i lenjosti učenika, gubi svoju početnu snagu.