Korenite promene

Početkom aprila počela je javna rasprava o Strategiji razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. Još pre nego što je ugledao svetlost dana, Nacrt ovog dokumenta izazvao je mnoge kontroverze i otpor, samo na osnovu glasina o onome što će se u njemu naći. Od 28. marta, Nacrt strategije razvoja obrazovanja dostupan je javnosti na sajtu Ministarstva prosvete, a javna rasprava o njoj održana je u Vranju i Zaječaru. U izradi strategije učestvovalo je više od 200 stručnjaka, a ona se bavi pitanjima kakav treba da bude sistem obrazovanja u Srbiji do 2020, kojim strateškim politikama, akcijama i merama se može ostvariti razvoj obrazovanja, polazeći od stanja u kom se ono u Srbiji trenutno nalazi.

fotografije: a. anđić

Već u samom startu, Nacrt strategije izazvao je mnoge nedoumice, kao i negodovanje dela stručne i široke javnosti. Sindikati obrazovanja ocenili su strategiju kao spisak lepih, ali teško ostvarivih želja. O do sada iznetim primedbama na strategiju razgovarali smo sa koordinatorima grupa za njenu izradu. Jedan od ciljeva strategije koji je izazvao kontroverze jeste povećanje broja visokoobrazovanog kadra u Srbiji na 38,5 odsto do 2020, što u ovom trenutku, kada Srbija raspolaže sa svega 6,2 odsto visokoobrazovanih, zaista izgleda kao samo još jedna lepa želja. Međutim, koordinatorka radne grupe za doktorske studije, Vera Dondur, objašnjava u razgovoru za „Vreme“ da je reč o pogrešnom razumevanju ovog dela teksta: „Naša projekcija je 38,5 odsto visokoobrazovanih u starosnoj grupi od 30 do 34 godine, što nije nedostižno, budući da sada taj procenat iznosi oko 26 odsto u ovoj starosnoj grupi.“ Državni sekretar u Ministarstvu prosvete i nauke Radivoje Mitrović kaže da je u poslednjih pedeset ili šezdeset godina, situacija u svetu kardinalno promenjena, a da je sada pitanje kako naš sistem obrazovanja može da odgovori na tu novu situaciju: „Možemo ili imitirati promene u svetu, ili dijagnostifikovati stanje u Srbiji i naći odgovor na stanje u društvu, a onda i u obrazovnom sistemu. Nije nam cilj da se samo reformišemo kao obrazovni sistem, već da transformišemo društvo, da iz stanja krize, nemaštine i haosa pređemo u stanje normalnosti i prosperiteta. Ta transformacija mora da bude zasnovana na znanju, korišćenju savremenih tehnologija, harmonizovana sa svetom, a ne kontra svetu i u atmosferi izolacije.“

Povećanje broja visokoobrazovanih je svakako poželjno, međutim, postavlja se pitanje kako sprečiti staru boljku srpskog visokoobrazovanog sistema: hiperprodukciju i inače suficitarnih kadrova na tržištu rada, a malo interesovanje na fakultetima koji obrazuju deficitarne profile. Vera Dondur objašnjava da strategija kaže da će zemlja definisati prioritete, da će regulisati procenat onih koji upisuju fakultete iz oblasti tehničkih i tehnoloških nauka, a kao i procenat u oblasti društveno-humanističkih nauka: „Visoko obrazovanje će svima i dalje biti dostupno, ali, budžetsko ulaganje će biti usmeno prema prioritetima zemlje. Mi i sada imamo veći procenat budžetski finansiranih studenata na tehničkim, nego na društvenim fakultetima. Dakle, država može da odredi čije će studije finansirati, ali ne može da spreči svoje građane da studiraju ono što žele.“ Kada je o finansiranju studija reč, strategija predviđa i povratak statusa sufinansirajućih studenata. Vera Dondur kaže da je sistem sada nepravedan u tom smislu što, ako, recimo, fakultet prima 100 budžetskih studenata, onom koji je 100. na rang-listi bivaju pokriveni svi troškovi studiranja, a 101. nije plaćeno ništa.

Jedan od koordinatora za izradu strategije, prof. dr Ivan Ivić, napominje da Srbiji, zbog smanjenja prirodnog priraštaja, preti rizik da ostane bez ljudskog kapitala: „Tu postoje dve mere koje primenjujemo i mi i ostatak razvijenog sveta. Jedno je celoživotno obrazovanje koje strategija obuhvata, i koje omogućava da se ljudi tokom celog života edukuju, te da se ljudski kapital obezbeđuje iz te rezerve. Prošle godine je sistem visokog obrazovanja u Srbiji obuhvatao 55.000 ljudi. Kada generacija koja sad završava osnovnu školu dođe na red, biće ih 35.000. Jasno je o kolikom padu priraštaja pričamo. Imamo manje ljudi, ali baš zato moramo da podignemo kvalitet obrazovanja i otud potreba za visokim procentom visokoobrazovanih unutar starosne kategorije od 30 do 34 godine.“

Još jedna od odredbi strategije koja je izazvala blago uznemirenje jeste ona koja se bavi podizanjem kvaliteta nastavnog kadra, što je upravo među prosvetnim radnicima unelo nelagodu. Prof. dr. Ratko Jankov, koordinator radne grupe za obrazovanje nastavnika kaže za „Vreme“ da je kvalitet diplome uvek zavisio od onoga ko tu diplomu izdaje: „Pošto su se kod nas neke stvari pobrkale, na nekim mestima zaista nema kvaliteta. Podizanjem kriterijuma dobijamo garanciju da će kvalitet biti postignut. Kvalitet nastavnog kadra podrazumeva otvaranje univerziteta. Sistem ni sad nije loše postavljen, svi nastavnici na Univerzitetu imaju reizbor na pet godina, treba samo omogućiti da to zaista bude i sprovedeno, da bude povećana konkurentnost.“ Prof. dr Vlastimir Matejić, koordinator radne grupe za izradu strategije, kaže da mi imamo jedan krupan defekt u izboru nastavnog kadra: „Stručne kvalifikacije i naučni radovi se u velikoj meri uzimaju u obzir, a osposobljenost za nastavu, za prenošenje znanja skoro da su sasvim zanemareni. To znači da su nam potrebne i neke nove uloge, poput uloge mentora, uključivanja studenata u naučnoistraživački rad. Reizbor bi trebalo da uzima u obzir pre svega sposobnost za prenošenje znanja.“

Obavezno srednje obrazovanje još jedan je od ciljeva strategije koji su izazvali negodovanje javnosti, uz generalnu primedbu da će to dovesti do pada kriterijuma za ocenjivanje. Profesor Ivić kaže da je opet reč o pogrešnom čitanju teksta strategije: „Strategija predviđa mogućnost da se do 2020. uvede mogućnost obaveznog obrazovanja do punoletstva. Poenta je u tome da se omogući dvogodišnje, trogodišnje i četvorogodišnje srednje obrazovanje. Osnovna škola ne pruža mogućnost za zapošljavanje. Ovime se uvodi zakonska obaveza školovanja do prvog stupnja spremnosti za izlazak na tržište rada.“ On dodaje da to ne znači povećanje kapaciteta i finansijskih obaveza srednjih škola, jer zemlja već raspolaže kapacitetima. Već sada, oko 98 procenata svršenih osnovaca upisuje srednje škole, a pošto je populacije sve manje, nema govora o preopterećenju.

Na kraju krajeva, imajući u obzir sve ciljeve strategije, jasno je da su ciljevi koje ona sebi zadaje svakako poželjni. Međutim, ostaju dva ključna pitanja u vezi sa njenim sprovođenjem. Jedno je koliko je osam godina, koliko je ostalo do 2020, realan rok da oni budu ispunjeni, a drugo koliko je temeljne promene u sistemu obrazovanja moguće sprovesti bez temeljnih promena u privredi, na tržištu rada, a dobrim delom i bez temeljnih društvenih promena. Sagovornici „Vremena“ saglasni su u tome da promene u obrazovanju mogu da čekaju ove druge, ali, moguć je i drugačiji smer: da korenite promene u obrazovanju stvore potencijal za promene u drugim oblastima.