Javni servis i poverenje građana

Pomenuto istraživanje bilo je povod temi prvog okruglog stola „Javni servis i poverenje građana“, o čemu su govorili: dr Nada Zgrabljić Rotar, profesorka Fakulteta hrvatskih studija u Zagrebu; dr Jovanka Matić, doskora u Institutu društvenih nauka u Beogradu; Vladimir Vuletić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i predsednik Upravnog odbora RTS-a; dr Aleksandar Vranješ, profesor Fakulteta političkih nauka u Banjaluci i ambasador Bosne i Hercegovine u Hrvatskoj; i dr Miroljub Radojković, profesor Političkih nauka u Beogradu. Prenosimo delove njihovih diskusija.

Po dr Jovanki Matić, globalno nepoverenje građana u javni medijski servis je proizvod „specifične medijske situacije. Mi živimo u medijskom haosu u kojem su nestali oni tradicionalni ‘čuvari kapija’ koji informacije selektuju pre nego što dođu u javnu sferu, pa se ljudi veoma teško snalaze“, dok kod nas poslednjih desetak godina postoji sledeći fenomen: „ljudi su postali apatični i izgubili su poverenje u politiku kao društvenu aktivnost koja može dovesti do boljitka. Zato više nisu zainteresovani za politiku, pa samim tim ni za političke vesti. Oni posmatraju političare kao otuđenu kastu kojoj više ne veruju da radi u javnom interesu. Iz toga se javlja i nepoverenje u medije. Mislim da je ta politička polarizacija možda glavni uzrok nepoverenja u medije. Ljudi između 30 i 50 godina najmanje su zainteresovani za društvena zbivanja i za bilo kakav društveni angažman, pa su samim tim izgubili osećaj da im mediji pružaju nešto korisno. Za njih su mediji izvor zabave.“

DOGOVOR SA POLITIKOM

U Hrvatskoj stvari otprilike slično stoje, ocenila je profesorka Nada Zgrabljić Rotar, i smatra da „komercijalne televizije nisu razlog za odnos koji naša publika ima prema javnom servisu. Mislim da se radi o tranziciji iz državnog u javni medij u kojoj je Hrvatska radio-televizija već 30 godina. Jedno vrijeme je postojalo neko povjerenje da će se možda ta tranzicija dogoditi, a sada to više niko i ne očekuje. Također, sve je manje vjere da čovjek pojedinac nekim aktivnostima može promijeniti nešto. HRT ima pošten dogovor sa politikom, a nikakav dogovor sa javnošću. Imamo sve zakone i oni su jako dobri, ali od njihove primjene nema ništa. Sada je to svima jasno.“

Profesor Vladimir Vuletić je podsetio da bi po zakonu odluke o sadržaju programa trebalo da donose ur ednici javnog servisa, iako su ih izabrali direktori koje je izabrao Upravni odbor RTS-a a njih REM, koji je izabrala Skupština Srbije. „Dakle, niko od prethodno pomenutih organa ne bi trebalo da ima uticaj na urednika. Ja lično mislim da politika, odnosno država, ima uticaj na RTS, ali nisam baš siguran da je to suštinski problem.“ Smatra da je to način biranja direktora, navodi da postoji predlog da predstavnici civilnog društva biraju direktore, ali da je „suštinsko pitanje koji će to predstavnici civilnog društva biti u upravnim odborima, što bi moglo da obezbedi neku vrstu nezavisnosti javnih medijskih servisa“. Profesor Vuletić ističe da se ka RTS-u slilo mnogo kritika, i da „kritika o prisustvu vlasti i opozicije na informativnim programima nije sporna, to je nešto što je očigledno, ali opet, hoću da kažem da to nije novo, što bih mogao da branim podacima. Suštinsko pitanje je kako i da li je moguće promeniti odnos zastupljenosti vlasti i opozicije, pre svega u glavnim informativnim emisijama. Moj je utisak da taj problem nije tako nerešiv, ali mi se čini da niko nema ni želju da se sadašnje stanje promeni. Predstavnicima vlasti generalno odgovara privilegovan položaj, a opoziciji takođe odgovara ovakvo stanje jer svoju sadašnju poziciju može da pravda time da nije zastupljena u medijima.“

POKUŠAJ PRILAGOĐAVANJA

Profesor Aleksandar Vranješ se ne slaže da su građani izgubili poverenje u javne servise, nego su u ovo digitalno doba „javni servisi postali manje atraktivni“, ali je i naglasio da se „nisu povukli pred naletom novih tehnologija, nego su uhvatili korak sa konkurentima i pokušali da se prilagode novim trendovima. Ipak, ući u trku sa komercijalnim onlajn servisima i velikim internet konglomeratima pokazalo se da nije zahvalno niti je dalo očekivane rezultate. U godišnjem izvještaju BBC-ja iz 2018. godine navodi se da su mladi ljudi između 16 i 24 godine provodili više vremena sedmično na Netflixu nego pred svim BBC-jevim kanalima zajedno, i da samo 29 odsto djece koristi BBC-jevu platformu iPlayer. Dakle, bez obzira na to što veliki i bogati javni servisi kakav je BBC ulažu u vlastite platforme (iPlayer), to i dalje nije garancija da će po broju korisnika i gledanosti prestići servise kakav je Netflix, HBO Go i slični.“

„Pristalica sam teze da javni servis ne postoji, trebalo bi ga izmisliti. To je jedna izuzetno vredna ideja, a to što mi godinama kao društvo ne uspevamo da ga napravimo u nekom idealnom obliku, to nije razlog da prestanemo to da pokušavamo“, rekla je profesorka Jovanka Matić, i navela podatke istraživanja Instituta društvenih nauka iz 2017. godine, koji govore da su kod nas mediji podeljeni i da privlače politički profilisanu publiku različitih opredeljenja. „Ispitivali smo stranačku opredeljenost ljudi koji prate različite medije. Ispostavilo se da Pink najviše gledaju pristalice četiri stranke koje su tada bile na vlasti: SNS-a, SPS-a, PUPS-a i Ljajićeve stranke. Dok su recimo pristalice opozicije u mnogo većoj meri gledale N1. Pokazalo se da RTS objedinjuje sve, da većina ispitanika različitih političkih opredeljenja gleda informativne emisije na RTS-u. To ističem kao kvalitet RTS-a koji i dalje uspeva da privuče ljude različitih orijentacija. Zašto je to tako? Pa, između ostalog, i zato što su u centar propagandne mašine režima stavljeni neki drugi mediji. Pre svega TV Pink i tabloidni dnevni listovi. RTS je gurnut na marginu sa jednom specifičnom ulogom. On pripada grupi zarobljenih medija koji rade u korist ovog režima, ali to radi na jedan vrlo specifičan način. On promoviše vlast suptilno, a i opoziciju tretira na drugačiji način: ne napada je poput Pinka i Hepija, već je ignoriše. I na taj način stvara iluziju političke neutralnosti koja apsolutno ne postoji. Svaka dublja analiza otkriće da RTS ima jednu vrlo izrazitu ulogu u promociji vlasti. I to ne samo zbog toga što joj daje publicitet, već zato što nikada ne problematizuje definicije stvarnosti i tematske prioritete koje nameće vladajuća struktura.“

POTREBNA JE TRANSPARENTNOST

Analizama civilnog društva „Pretplatnik“, osnovanog kako bi se pronašao put ka restrukturiranju HRT-a, ispričala je profesorka Nada Zgrabljić Rotar, otkriveno je da bi transparentnost bila vrednost koju bi, promenom HRT-a, dobili gledaoci. „Mi plaćamo televiziju oko 10 evra mjesečno. Shodno tome, za javnost bi bilo korisno i važno, u smislu sticanja povjerenja, da se pokaže na koji način se troše sredstva koja građani daju HRT-u da ispuni obaveze iz ugovora sa Vladom o programu koji će emitirati tokom godine. Uvjerena sam da bi transparentnost bila veliki korak naprijed.“ Ugovor koji HRT ima s Vladom je, kazala je profesorka Rotar, posledica ulaska u EU „pa moramo slijediti načela i direktive o javnim medijskim servisima. Uloga programskog vijeća HRT-a nije i ne može biti formalna. Zašto? Pa zato što vi u Srbiji nemate ugovor RTS-a sa Vladom. Mi imamo. I onog časa kada HRT ne poštuje ugovor, programsko vijeće može reagirati jer u zakonu sve to piše.“

Programski savet RTS-a je samo savetodavno telo, naveo je profesor Vuletić, čija je osnovna uloga da organizuje javne debate o programu i da vodi računa o programskoj koncepciji. „Mi još uvek nemamo razrađenu programska koncepcija, pa zato imate fudbal na Prvom kanalu iako je sport program koji bi trebalo ići na Drugom kanalu. Mislim da se to radi zbog gledanosti. Postoji svest da ukoliko RTS ne bi bio najgledaniji, da bi to dodatno podrilo njegovu poziciju u društvu. RTS je i dalje najgledanija televizija, ali po mom mišljenju nije dovoljno. Mislim da ideju javnog medijskog servisa treba braniti po svaku cenu. Nekad mi se čini da su napadi na RTS samo pokušaj da se na jedan kamufliran način dovede u pitanje sama ideja javnog medijskog servisa, jer se sve loše što se govori o medijima stavlja na tas javnog medijskog servisa, a zaista RTS služi za ugled svim ostalim televizijama.“

S namerom da će predlozi biti korisniji od kritika, profesorka Jovanka Matić je navela da su tinejdžeri zanemarena kategorija „pa je možda prilika da se stvori strategija kako dopreti do njih. To komercijalni mediji uspevaju na vrlo pogrešan način i tu je šansa RTS-a da ostvari važnu društvenu ulogu“. Zatim, RTS bi „mogao da usmeri tu neku vrstu svog društvenog angažmana na razvijanje ekološke svesti građana“, i treće, predložila je profesorka Nikolić, trebalo bi poboljšati komunikaciju sa publikom. „Građanima koji još uvek veruju u RTS treba omogućiti da ostvare neku interaktivnost i da na taj način građani pomognu razvoj javnog servisa.“