Ili jesi, ili nisi

Mada je angažovanje revizora jednom godišnje obaveza velikih i srednjih preduzeća koja je propisana zakonom, najširu korist od nje ima svaki zainteresovani građanin: cilj je stvaranje objektivnih finansijskih informacija dostupnih svim licima. S druge strane, korist za preduzeće koje je angažovalo revizora je višestruka: vlasnici preduzeća i poslovni partneri jačaju poverenje u menadžment, pristup kreditima je znatno olakšan a jača se i kredibilitet firme na tržištu. Izveštaj revizora poznavaocima može dosta da kaže o poziciji preduzeća na tržištu, kao i o poslovnim uspesima ili neuspesima ostvarenim u toku godine. Preduzeća koja su zabeležila uspehe, objavljivanjem izveštaja lakše privlače poslovne partnere, naročito inostrane, s obzirom na to da je u većini zemalja upravo izveštaj revizora presudan za određene odluke: da li će se sa nekom firmom sarađivati, uložiti u nju kapital, kupiti je ili stupiti u bilo kakav drugi poslovni odnos. Uz to, potencijalnim poslovnim partnerima nikada nije svejedno koja je revizorska kuća potpisala izveštaj, naročito ako se zna da, bar u Srbiji, Međunarodne računovodstvene standarde na osnovu koji će se sastavljati finansijski izveštaji počev od 1. januara 1994. godine i Međunarodne standarde revizije na osnovu kojih se obavlja revizija mnogi tumače na svoj način.

Još 1997. godine, kada je donet prvi zakon o reviziji, srednja preduzeća, iako su bila obveznici revizije, bila su pošteđena revizije budući da nije bilo dovoljno revizorskih kuća. Prva strana revizorska kuća u Srbiji Deloitte & Touche pojavila se 1991. godine i ona je narednih šest godina uglavnom obavljala reviziju finansijskih izveštaja banaka, koje su jedine imale obavezu da angažuju revizora. Od 1996. pojavile su se i ostale tri članice, koje čine tzv. Big four (velika četvorica), globalne kuće prisutne u gotovo svim zemljama, a koje su ubrzo podelile naše tržište. To su PriceWaterhouseCoopers, trenutno najveća revizorska kuća u svetu, KPMG i Ernst & Young. U proteklih nekoliko godina nastalo je preko dvadesetak domaćih revizorskih kuća, ali i pored tog broja, revizija je za veliki deo poslovnog sveta Srbije ostala prilično nepoznat teren.

RIZICI: Kako bi se osigurala nezavisnost a time i istinitost mišljenja, revizor mora da bude nezavisan, odnosno on ne može biti akcionar, ulagač ili osnivač preduzeća za koje radi reviziju niti srodnik sa zaposlenima po bilo kojoj liniji. I mada stručnjaci tvrde da sve računovođe teže ili bar žele da „ulepšaju“ izveštaje, posledice prevara i grešaka obično najskuplje koštaju upravo revizorsku kuću. Zato je i jedan od uslova za njihovo osnivanje osiguranje od odgovornosti za štetu koja se može naneti izraženim mišljenjem. S druge strane, šteta se može naneti i onome ko se pouzdao u mišljenje revizora i stupio u poslovne odnose sa firmom. Najveći gubici zbog pogrešnog revizorskog izveštaja mogu nastati za akcionare i poslovne partnere, a rukovodstvo preduzeća čak može imati interes da prikaže lažne finansijske izveštaje. Stručnjaci zato takođe kažu da je nezavisni revizor most poverenja između vlasnika (akcionara) i menadžmenta s jedne i poslovnih prijatelja preduzeća s druge strane. Konačno, mišljenje revizora se obično adresira na skupštinu akcionara, a ne na rukovodstvo, što je još jedna odlika nezavisnosti revizora.