Evropska agenda – Organizovani kriminal na Balkanu (1)

Aleksandar Ćirić, pomoćnik glavnog urednika nedeljnika „Vreme“: Želim sve da vas pozdravim u ime redakcije nedeljnika „Vreme“ – učesnike današnje tribine, saradnike koji su radili na ovom istraživanju koje redakcija sprovodi već godinu dana i čije rezultate možete pratiti u obliku feljtona koji objavljujemo ovih nedelja i koji će potrajati do kraja ove godine. Istraživanje o organizovanom kriminalu u regionu deo je projekta koji naš nedeljnik radi uz pomoć Evropske agencije za rekonstrukciju, a koji se na sretan način uklapa u tematske tribine o evropskim izgledima Srbije i regiona. Nadam se da ćete uživati u tribini i razgovoru koji će biti vođen.

Duška Anastasijević: Pre nego što dam reč našim uvaženim gostima, htela bih da dodam nekoliko reči o tome zašto smo ovde. Ovo je četvrta i pretposlednja tribina u ovoj godini u okviru saradnje našeg nedeljnika i Fondacije „Fridrih Ebert“. Cela ovogodišnja serija javnih rasprava pokušava da razmotri pitanje naše evropske budućnosti iz različitih uglova.

Zašto smo ovoga puta odabrali da se bavimo organizovanim kriminalom kao velikom preprekom u tranziciji naše zemlje, ali i zemalja u okruženju? Naši čitaoci znaju da je nedeljnik „Vreme“ praktično od osnivanja postao verni hroničar uspona i padova kako različitih kriminalnih bratstava tako i uspona i padova same borbe protiv organizovanog kriminala. Pokušali smo da pomognemo javnosti i građanima da se bolje snađu u ovoj stihiji koja nas prati proteklih petnaest godina, a otkrivamo svakoga dana da je organizovani kriminal i te kako deo, ponekad i pokretač ove stihije. U tom smislu, trudili smo se da skinemo mitove i predrasude sa nekih pojava, zapravo da pokažemo da različite borbe za slobodu i oslobodilački pokreti i procesi koji su dovodili do ratova imaju u velikoj meri i svoju kriminalnu pozadinu. I, bez obzira na to što su društva u regionu već nekoliko puta imala prilike da demokratski izaberu nove vlasti na izborima, na Balkan se i dalje u inostranstvu gleda kao kao na kolevku organizovanog kriminala koji se širi Evropom ili dobrim njenim delom. Međutim, verujem da postoji ozbiljniji problem od međunarodne percepcije naših društava, a to je što to uverenje, nažalost, dele i naši građani. To pokazuju razna istraživanja iz kojih se vidi da građani imaju vrlo malo poverenja u institucije. A ako građani imaju malo poverenja u državne institucije, to znači da im neka intuicija govori da taj institucionalni vakuum zaokupljaju neke druge sile koje nužno ne rade za dobrobit društava i javnog interesa, već deluju u sopstvenu korist.

Zbog prirode problema želeli smo da ova naša tribina ima i regionalni karakter. Najavili smo da će nam se danas pridružiti zagrebački advokat i bivši javni tužilac Ante Nobilo. Nažalost, jutros nam je javio da je sprečen da dođe, pa vam se ja izvinjavam i u njegovo ime.

Na sreću, sa nama su kompetentni sagovornici: Bogoljub Milosavljević, saradnik Centra za mir i i razvoj demokratije, Milan Simić, specijalni izvestilac sa suđenja za organizovani kriminal, i novinar „Vremena“ Miloš Vasić. Reč ima Bogoljub Milosavljević.

BOGOLJUB MILOSAVLJEVIĆ: Poštovane dame i gospodo, ja ovu temu pratim iz jednog užeg aspekta, koji se pre svega odnosi na policiju i organe gonjenja. Dakle, pratim organizovanost države u borbi protiv organizovanog kriminala pa ću pokušati da temu stavim u ovaj kontekst. Takođe, osvrnuću se i na ono što bismo okvirno mogli nazvati međunarodnom policijskom saradnjom, koja je očigledno jedna od pretpostavki ili najvažnijih preduslova da bi borba protiv organizovanog kriminala, koji ima transnacionalna obeležja, uopšte mogla da se vodi.

Evo na početku nekoliko ideja o kojima bi, mislim, valjalo danas progovoriti. Prvo, pojava novih mafija devedesetih godina, a naročito početkom devedesetih, veoma je zabrinula zemlje Evropske unije, pre svega zbog toga što su nove mafije počele da deluju i na tom prostoru. Dakle, one nisu opasnost samo za zemlje u kojima su se pojavile nego i za jedno znatno šire okruženje.

Možda sam samo dužan da naglasim razliku između „nove mafije“ i neke druge, recimo, tradicionalne ili stare mafije. Pod novim mafijama podrazumevaju se kriminalne organizacije koje su uglavnom potekle iz zemalja trećeg sveta i iz zemalja centralne i istočne Evrope, dakle bivših socijalističkih zemalja. Kao najjače takve tri mafije ili, možemo reći, prve tri zemlje po značaju jesu albanska, ruska i kineska. Te tri zemlje su dale tri najjače nove mafije. A nove ih zovemo, ponavljam, da bi se razlikovale od tradicionalnih mafija, kakve su recimo sicilijanska Koza nostra, Drangeta iz Kalabrije ili ostale italijanske mafije kao što su Kamora u Kampanji i Sakra korona unita iz Pulje.

Ovde odmah neko može da postavi pitanje: kako to da jedna od tako razvijenih zemalja i zemalja koje toliko dugo vode borbu protiv organizovanog kriminala kakva je Italija, zemlja sa veoma dobro uređenom policijom, organima gonjenja i čitavim sistemom pravosuđa, decenijama ne uspeva da se izbori sa tom starom, tradicionalnom mafijom?

S druge strane, kada je reč o državama porekla nove mafije, za njih je opet zanimljivo to da one prosto nisu bile sposobne da reaguju na pojavu novih kriminalnih organizacija. One imaju slabe i neizgrađene sisteme za reagovanje na tu pojavu. Nedavno sam čuo jedan lep izraz koji to dobro opisuje, neko je rekao da te zemlje imaju anomaliju u bezbednosnom sistemu. Taj bezbednosni sistem prosto nema adekvatnu sposobnost ni da započne niti da vodi borbu protiv organizovanog kriminala. Radi se, zapravo, ne samo o anomalijama u bezbednosnom sistemu, nego i o nečemu znatno širem. Radi se o nepostojanju valjanog pravnog okvira koji bi bio dovoljan da se razlikuje ilegalno od nelegalnog. Drugim rečima, da se ilegalni biznis – što organizovani kriminal prevashodno jeste – odvoji od legalnog biznisa i da se onemogući prelivanje jednog u drugi, što bi bio prvi uslov ili pretpostavka za to.

I s tim u vezi jedan problem koji je nama, pogotovu nama u Srbiji, veoma dobro poznat. Reč je o problemu odvajanja političkih struktura od organizovanog kriminala, što je problem s kojim se suočavaju i druge zemlje koje sam pomenuo, Rusija i Albanija na primer, gde prosto ne možete utvrditi jasne granice između legalnog i legitimnog na jednoj strani i kriminalnog na drugoj. Nova mafija je, naravno, deo svojih poslova prenela na prostore zemalja EU-a, vešto koristeći tekovine Šengenskog sporazuma pre svega, dobro se snalazeći sa pravilima koja tamo važe. Ta pravila se posebno odnose na graničnu kontrolu koja je u okviru zemalja potpisnica Šengenskog sporazuma praktično svedena na minimum i u kojima je dopušten slobodan promet i kretanje roba, ljudi i usluga. A naravno, koristila je i mogućnost da ponudi niže cene za ilegalne proizvode kao što su droga ili nešto drugo za kojima je, očigledno, postojala potražnja na tržištu, od cena takve robe koja je do tada stizala drugim kanalima.

Po mom mišljenju, to je bio taj trenutak kada su zemlje EU-a shvatile da moraju da reaguju protiv organizovanog kriminala i kada su shvatile da pojava nove mafije za njih predstavlja jedan vanredno velik problem koji će rasti kako se EU bude širila na istok. Ta nekompatibilnost pravnih sistema, sistema pravosudnih organa i krivičnog prava između novih članica EU-a, zemalja kandidata i takozvanih starih članica EU-a, predstavlja naročit problem. Da bi što bolje i adekvatnije odgovorile na ovaj novi izazov, zemlje EU-a su delovale kolektivno i pojedinačno. Savet Evrope je još 1998. godine usvojio veoma značajna pravila koja su omogućila bolji obuhvat u krivičnom progonu organizovanog kriminala. Potom je usledila poznata Konvencija iz Palerma Ujedinjenih nacija, koja je usvojena baš na Siciliji, području Italije za koje se vezuje postanak mafije u modernom smislu te reči.

Kada je reč o Srbiji, prvo pitanje koje je za mene veoma značajno jeste da li Srbija ima organizovani kriminal ili organizovane kriminalne organizacije koje bi mogle biti od značaja za zemlje EU-a ili je zapravo samo reč o kriminalnim organizacijama koje deluju na prostoru Srbije, eventualno u okolnim zemljama, dakle u našem regionu. Po nekim mišljenjima, organizovane kriminalne organizacije u Srbiji sposobne su da deluju pre svega u Srbiji i u najužem okruženju. Te naše izvorne, srpske, kriminalne organizacije nisu, dakle, još uvek neka ozbiljnija pretnja za zemlje EU-a. Čini mi se da je to tako.

Ovde bi se, naravno, moglo naširoko govoriti o tome zašto se organizovani kriminal u Srbiji toliko razvio, ali mi se čini da o tome svi ponešto znamo. Zato ću u vezi s tim reći samo nekoliko napomena. Prva je da je sve do 2000. godine državni vrh Srbije uporno negirao svaku ideju i svaku tvrdnju da ovde postoji organizovani kriminal. I to je bilo očekivano. Ja se čak sećam da je Vlada Republike Srbije negde 1997/98. godine naručila jedno istraživanje čija je svrha bila da se dokaže kako u Srbiji ne postoji organizovani kriminal, a to što su ti vrli ljudi u svom izveštaju i potvrdili objavljeno je u obliku knjige. Srbija je bila – to ističem kao drugu napomenu – isključena iz međunarodne policijske saradnje, a znamo svi i zbog čega. To je, po mom uverenju, bio drugi ključni element koji je omogućio da se organizovani kriminal u Srbiji veoma razvije i da dostigne one razmere koje smo zatekli na koncu 2000. godine. Organi koji bi trebalo da se bore protiv organizovanog kriminala u Srbiji nisu ni postojali. Oni se stvaraju tek od 2002. godine naovamo. Naravno, postojala je policija, postojali su sudovi, postojalo je tužilaštvo, ali oni nisu bili organizovani za borbu protiv organizovanog kriminala, nisu postojali propisi koji su to mogli da podrže niti su postojali specijalizovani organi za takvu vrstu aktivnosti.

I pre i posle 2000. godine događa se nešto što nas veoma zabrinjava. To je postojanje izuzetno velikog prostora da se organizovani kriminal legalizuje kroz biznis. I to se nastavlja i dalje. Neki tvrde, a ja sam sklon da im verujem, da su organizovane kriminalne grupe u Srbiji već toliko jake da imaju svoje poslanike, svoje poslaničke grupe ili bar lobije pomoću kojih sprečavaju čak i donošenje zakona koji bi bili usmereni protiv njihove delatnosti.

Na samom kraju reći ću još jednu napomenu. Posle 2000. godine počinje da se uspostavlja međunarodna policijska saradnja, stvoren je i regionalni centar u Bukureštu na osnovu sporazuma o saradnji sa ciljem sprečavanja i borbe protiv prekograničnog kriminala, poznati SECI centar. To je regionalni centar zemalja Jugoistočne Evrope. Zamišljeno je da postane pre svega informativni centar, da pospešuje tokove regionalne saradnje na ovom području i da na neki način premosti vreme između priprema za priključenje EU-u i samog pristupanja EU-u. Ono što je za ovo malo vremena urađeno u okviru tog centra jeste pre svega to što je stvorena dokumentacijska osnova koja bi mogla kasnije, a već i sada, da posluži za izvesne mere gonjenja. I verovatno će taj centar nastaviti da deluje u tom pravcu.

U međuvremenu su ovde organizovana specijalna odeljenja sudova i posebna uprava unutar policije za borbu protiv organizovanog kriminala, ali ponavljam, čini mi se da je i dalje glavni nedostatak ili glavna prepreka u nesređenom zakonodavstvu koje nema jasnih granica ni dovoljno prepreka ili barijera za pranje novca, odnosno za pretvaranje ilegalnog biznisa u legalni.

Duška Anastasijević: Hvala vam na ovom uvodu u temu, u kome ipak prepoznajem tračak utehe. Posle godina negiranja, naša država je bila konačno spremna da jasno i glasno stavi do znanja da i mi imamo problem sa organizovanim kriminalom i samim tim je i obrazovala institucije koje će služiti za borbu protiv te pojave. Milan Simić izbliza gleda kako te institucije deluju i rade u praksi, pa ga molim da nam o tome kaže nešto više.

MILAN SIMIĆ: Dozvolite mi najpre nekoliko napomena u vezi sa primedbama profesora Milosavljevića, odnosno o predistoriji borbe protiv organizovanog kriminala i uopšte kriminala u našem regionu. Mi živimo u državi koja je u tranziciji, a takvo nam je i okruženje, pa zato hoću da skrenem pažnju na fenomen „organizovanog kriminala u tranziciji“. On se i te kako uklapa u tu poroznu državnu strukturu zemalja u tranziciji i koristi sve nedostatke u zakonodavstvu i državnih institucija i nadležnih organa, ali s druge strane, u stanju je da uspostavi dobru međudržavnu saradnju. Miša Vasić je mnogo puta pisao o tome, istraživao i bavio se problemom upravo te odlične saradnje između predstavnika organizovanog kriminala iz zemalja u regionu za razliku od dosta loše saradnje između predstavnika nadležnih institucija koje se bore protiv organizovanog kriminala zemalja u regionu. I upravo zbog toga mislim da je interesantno posmatrati tu pojavu u svetlu tekućih suđenja i postupaka protiv organizovanog kriminala. Uputno je proučiti inormacije i podatke dostupne na suđenjima, jer se može videti kako su pojedina lica iz miljea organizovanog kriminala jedne zemlje, kada se nađu na udaru zakona u svojoj zemlji ili zapadnu u smrtnu opasnost, i te kako u stanju da pokrenu i iskoriste veze sa ljudima iz sličnih grupa u drugim zemljama. Videli smo da im te veze omogućavaju bekstvo iz zemlje i kako koriste logistiku iz susednih zemalja.

Treba da se podsetimo početka devedesetih godina, vremena kada je organizovani kriminal ojačao tako što su vlade zemalja regiona počele da se ustrojavaju i tom prilikom koristile upravo te kriminalne elemente za izgradnju države. Kasnije su ti kriminalni elementi shvatili da je možda njihova međusobna saradnja bolja za njih same nego za vlade njihovih zemalja. Čak su tim vladama, u neku ruku, dale lekciju iz regionalne saradnje. Zato mislim da bi vlade u regionu sada svakako trebalo da uoče dobru saradnju kriminalaca i da se potrude, upravo radi borbe protiv organizovanog kriminala, da uspostave efikasnije instrumente i mehanizme za međusobnu koordinaciju i saradnju. Za to je potrebno da državne institucije ulože napor kako u izjednačavanju zakonodavstva zemalja u regionu tako i u uspostavljanju određenih regionalnih inicijativa. Trebalo bi, dakle, obrazovati bilateralne i multilateralne sporazume, stvoriti neki institucionalni regionalni okvir preko koga bi se razmenjivale informacije, a možda i planirale neke zajedničke operativne akcije. To je naročito važno kada se govori o trgovini drogom, oružjem, a pre svega o trgovini ljudima. Iz izveštaja koji su načinjeni u okviru ovog projekta dosta jasno se vidi takva potreba.

Kada je o našoj državi reč, ovde je pomenuto osnivanje institucija za borbu protiv organizovanog kriminala. Mislim da smo, nažalost, kao i mnogo puta dosad, malo okasnili. Kao da je moralo da dođe do vrlo dramatičnih događaja u našoj istoriji da bi se država malo ozbiljnije suočila s tim problemom. Ovde, naravno, mislim na ubistvo premijera Zorana Đinđića.

Činjenice pokazuju da su napori vlade u tom smislu i pravni okvir za formiranje tih institucija nastali u predvečerje tog atentata. Ipak, te institucije su profunkcionisale, a mi možemo da ocenjujemo njihov rad, ali one su počele s radom tek posle ubistva premijera. I upravo je to izbacilo na površinu još jednu stvar – političku komponentu organizovanog kriminala i borbe protiv organizovanog kriminala. Tu mislim na problem kada jednostavno imate suđenja za organizovani kriminal gde se stalno pojavljuju određeni politički elementi i to u smislu da su ti kriminalni elementi povezani ili nisu povezani sa određenim političkim opcijama, odnosno stalno se javlja sumnja u tu povezanost. Pojavljuju se sumnje da su ti ljudi imali i određene političke motive zato što su očigledno pokazivali želju da preuzmu ulogu države u pojedinim segmentima i eventualno reše neke, pre svega političke probleme. A nasuprot njima, s druge strane, imate, da kažem, klasične slučajeve organizovanog kriminala, u čijem su središtu prvenstveno trgovina drogom ili ubistva, a i takvi se slučajevi trenutno procesuiraju. U nekoliko postupaka što se trenutno vode pred posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu, od kojih su neki već završeni u prvostepenom postupku, imate i situaciju u kojoj se u tim organizovanim grupama pojavljuju i strani državljani, što je interesantno. Zanimljivo je da među njima ima državljana iz bratskih republika bivše SFRJ. Takav je, na primer, slučaj Topovskog, koji je državljanin Makedonije, ali isto tako i stranih državljana iz zemalja EU-a, pa smo imali prilike da vidimo i jednog holandskog državljanina. Upravo taj segment, koji govori o uplivu i vezama naših grupa sa grupama iz inostranstva, treba da bude dodatni argument koji bi trebalo da pospeši agilniju saradnju država u regionu. Ta saradnja mogla bi obuhvatati uspostavljanje određenih redovnih konsultacija ili možda čak nekih savetodavnih institucija koje bi se bavile razmenom podataka o određenim kriminalnim grupama, njihovim tokovima i delatnostima na teritoriji samog regiona.

A hteo bih da kažem i da je profesor Milosavljević tačno primetio da EU možda ne vidi veliku opasnost od organizovanog kriminala na Balkanu, ali mislim da je za našu državu veoma važno da shvati da opasnost od neadekvatne borbe protiv neorganizovanog kriminala u stvari preti da mi nikada ne uđemo u Evropsku uniju. Mislim da se to umnogome odnosi i na ostale države u regionu. Vidimo da se u okviru EU-a postavlja ozbiljno pitanje datuma ulaska Rumunije i Bugarske, koje su očekivale da uđu u EU 2007. godine. Pitanje njihovog ulaska postavlja se upravo zbog toga što one još uvek ne mogu na adekvatan način da reše problem korupcije, koji je takođe i te kako povezan sa organizovanim kriminalom, i sa onim sofisticiranim organizovanim kriminalom kojim se mi još ne bavimo. Mi tek treba još mnogo toga da naučimo o tome kako se prate tokovi novca, kako se vrše istrage u vezi sa finansijskim tokovima, kako se utvrđuje poreklo kapitala koji se trenutno pojavljuje u ovim zemljama u vidu investicija i raznih drugih profitabilnih poslova.

Mislim da sam ukazao na neke osnovne probleme kada je reč o borbi protiv organizovanog kriminala. Dodao bih još neke.

Mislim da će naš prevashodni problem biti da se izborimo sa izvesnom političkom pozadinom kada je o organizovanom kriminalu reč. Suđenje za ubistvo premijera koje je u toku, ali i suđenje za ubistvo Ivana Stambolića koje je završeno prvostepenom presudom pokazuju našu surovu stvarnost. Na primer, u ovom predmetu koji je završen prvostepenom presudom imali ste situaciju da se na optuženičkoj klupi ne nalazi nijedan pripadnik takozvane organizovane kriminalne grupe, već to sve ljudi koji su bili u državnim strukturama, znači komandant Jedinice za specijalne operacije, članovi Jedinice za specijalne operacije, bivši načelnik Resora državne bezbednosti, bivši zamenik načelnika BIA, i bivši načelnik bezbednosti Jedinice za specijalne operacije, bivši načelnik Generalštaba… To je jedna vrlo rečita ilustracija situacije u kojoj se mi danas nalazimo. Zato mislim da će ovaj problem organizovanog kriminala biti i te kako važan, ako uopšte želimo da jednog dana budemo članica EU-a i pre svega da raščistimo sa sobom koliko želimo da se suočimo s našom prošlošću, koja opet ima veze sa kriminalom.

I na kraju samo još da dodam da je interesantna veza i organizovanog kriminala i terorizma kada je u pitanju ovaj region. Neka istraživanja pokazuju da je pojava terorizma u ovom regionu često bila povezana sa organizovanim kriminalom, pre svega sa stanovišta finansiranja. Izgleda da je organizovani kriminal video terorističke akcije kao politički instrument u cilju širenja područja svog delovanja i svoje dalje kontrole. Kad imate državu oslabljenu što političkim što etničkim i verskim sukobima, ili se takvi jednostavno stalno proizvode, onda imate i situaciju u kojoj organizovani kriminal i te kako lako prodire kroz institucije države i čak mnogo bolje kontroliše određene teritorije nego sama država, u čijoj se nadležnosti one nalaze.

DUŠKA ANASTASIJEVIĆ: Milan Simić je maločas ilustrovao koliko tolerisanje organizovanog kriminala od države može tu državu da košta u procesu evropskih integracija. Ako smem da dodam, EU je u početku zapravo bila veoma zaokupljena tako velikim problemom koji je za nju predstavljao raspad SFRJ. To je za tadašnju Evropsku zajednicu, kako se tada zvala, bio ogroman šok, naročito ako imamo u vidu da je nedugo pre toga pao Berlinski zid. Tada mnogo manju nego što je danas EU, EZ je raspad Jugoslavije uhvatio nespremnu za toliki bezbednosni izazov jer je oružani sukob bio udaljen par sati avionom od Rima, Atine, Pariza. Zato je pažnja Evrope tada bila usmerena prvenstveno na gašenje ratnog požara. Zato su napisane biblioteke knjiga o tome da li su ti sukobi bili etnički, verski, ekonomski, da li je reč o borbi za slobodu i samoopredeljenje itd., itd.

Čini mi se da je EU, kada je o našem regionu reč, stavila organizovani kriminal u centar pažnje tek sa početkom sukoba u Makedoniji, a Miša Vasić neka me demantuje. Kada je počeo sukob u Makedoniji, odjedanput se, na neki način, pokazalo da razne grupe i grupice koje vode rat za ostvarivanje raznih prava imaju kriminalnu prošlost i da koriste rasplamsavanje sukoba da bi usput obavile i neke svoje lukrativne poslove. Videli smo, nedugo potom, da su im u tome prilično pomagale prekogranične veze, u susednim republikama. Nakon toga dolazi do proliferacije međunarodnih skupova koji su se bavili organizovanim kriminalom. To je obično zvučalo interesantnije na papiru nego što su bile same diskusije, jer većina njih nikada nije pružala čvrtse podatke na osnovu kojih su iznošene tvrdnje. No, moram i ja da podsetim da je pre neki dan na samitu EU-a Brisel lupio ozbiljne packe i Rumuniji i Bugarskoj zbog korupcije. Dan nakon upozorenja ovim zemljama da se uozbilje kada je o borbi protiv organizovanog kriminala reč, u Sofiji je ubijen jedan od najvećih bugarskih biznismena. Zbog drugih problema, izvesne države EU-a samo traže povod da neku zemlju sada uspore u pridruživanju, a ne da se taj proces ubrza. To će još dugo moći da se koristi kao politička prepreka, i zbog toga je važno da naše institucije shvate da one moraju da ubede EU da smo mi dostojni te zajednice.

Reč ima novinar „Vremena“ Miša Vasić.

MILOŠ VASIĆ: Duška mi je dala jedan šlagvort. Naime, dodao bih još samo jednu reč kad je reč o makedonskom slučaju, a to je da su makedonske specijalne snage policije imale u par navrata bratsku pomoć i obuku od bratskih srbijanskih snaga. Počeo je drug Arkan, a završio drug Legija. Zato se makedonski Lavovi tako i ponašaju, što nije bilo bez neke… Makedonija je strašno značajna, i na to ćemo se vratiti.

Ja se ne razumem mnogo u visoku politiku, ali postoje neke stvari koje su potpuno jasne i očigledne. Da pođemo od Balkana, u civilizacijskom, geografskom i političkom smislu pojma, dakle uzmimo teritorije južno od linije koja spaja Trst i Odesu, pa do Istambula dole na dnu tog trougla. To je sa tačke gledišta organizovanog kriminala bilo i ostalo jedno i jedinstveno operativno područje, teatar operacija od 1989. godine, od sloma Varšavskog pakta, pa nadalje. Kako se koja od bivših komunističkih zemalja prilagođavala, to je sad drugo pitanje, koje je takođe veoma zanimljivo, ali donekle izlazi iz ovog okvira. Ali, to je u kombinaciji sa nekim klasičnim, tradicionalnim linijama komunikacija postalo izuzetno važno. Naime, standardni put svakog šverca, pre nego što su u upotrebu ušli opijum i indijska konoplja, oduvek je išao preko Bosfora ili od tog grčkog dela Mediterana, pa kroz one standardne linije komunikacija o kojima se uči na vojnim akademijama – dolina ova, dolina ona, na sever i na zapad ka Evropi. Prolazili su zlato i tepisi sa Istoka, kradeni automobili, oružje i novac na Istok itd., itd., sve dok se nije došlo do najlukrativnije od svih trgovina, a to je trgovina heroinom.

Trgovina heroinom ima nekoliko trgovačkih povoljnosti. Prva povoljnost je izuzetno stabilno tržište sklono širenju. Potražnja je čvrsta i jaka. Druga prednost su ogromne profitne stope. I treća prednost je u tome što je to jedan od najslađih poslova, otprilike nalik na posao sa cigaretama, samo sa puno većim profitnim stopama. Zašto? Jer se sve odvija preko leđa onih koji su na početku i na kraju lanca. Dakle, avganistanski ili pakistanski seljak koji gaji mak i evropski narkoman na ulici koji troši heroin eksploatisani su u celoj toj priči. Svi između njih se ugrađuju sa fenomenalnim profitnim stopama.

Sa prestankom ratova 1995. godine taj biznis je ojačao, mada moram da vas podsetim da je između 1990. i 1995. godine bilo izuzetno zanimljivih slučajeva, na nekima se i dalje radi, koji zapravo ne odudaraju od one matrice što će se pojaviti nakon 1995. godine. To je ono što je naš bivši ministar Dušan Mihajlović u jednom trenutku nazvao „srastanjem organizovanog kriminala i aparata vlasti“, odnosno države.

Nevladina organizacija koja je tada bila poznata pod imenom Resor državne bezbednosti imala je svoje lepljive prste u toj celoj priči i, bogami, to je trajalo veoma dugo, sigurno do 2001. Iskreno se nadam da toga više nema. To je dokazano i neću uopšte da ulazim u polemiku na tu temu. Šta će njima 660 kilograma najčistijeg heroina broj četiri u sefu Komercijalne banke, da li neko to može da mi objasni? Da on nije možda bio za vlastitu upotrebu? Nemojmo se šaliti. Oprostite na neprikladnom tonu, ali se uvek iznerviram kad dođemo dotle. Trgovali su, i to su trgovali naveliko. Ja sam napisao krivičnu prijavu protiv jedne grupe lica, i objavio je u novinama bar dva puta, a na čelu te grupe su bili Jovica Stanišić i Mihalj Kertes. Niko nije osetio potrebu da po tome postupi, iako je ta krivična prijava, koliko je meni poznato, jako dobro zasnovana. Postoje svedoci, postoje materijalni dokazi, postoji sve. Iz nekog razloga se u to ne ulazi. Zašto se ne ulazi, to je stvar specijalnog tužioca koji ima diskreciono pravo, pa neka on vidi šta će s njom.

Postoje indicije da je ta ista nevladina organizacija svojevremeno imala uspostavljen vazdušni most sa nekim tranzicijskim zemljama istočne Evrope, i da je u tu svrhu postojala neka Miki Maus avio-kompanija sa čarter letovima. Taj slučaj se istražuje, videćemo šta će iz toga ispasti.

To me je podsetilo na rusku seriju „Brigada“, zvanu „Sašina ekipa“, koju sam pre neko veče gledao na TV-u, gde čovek koji se predstavlja kao predstavnik ministarstva dobrih dela objašnjava šefu gangsterske bande u Moskvi da je to što on iz Tadžikistana i od Čečena uvozi heroin jedna baš odlična stvar, pa bi bilo dobro da se to malo skrene ka zemljama Beneluksa, ne zbog toga da bi se Moskovljani lišili mogućnosti da dođu do heroina, nego zbog toga da bi se služba ugradila u taj posao. Novac je iza svega toga, kao i obično.

Dakle, kad smo postavili ovakav kontekst kakav smo postavili, vratimo se Balkanu, preko koga idu glavni putevi. Budući da je reč o robi koja ima relativno malu zapreminu a ogromnu vrednost, transport velikih količina pomoću kontejnera, kao što to rade Kolumbijci koji moraju morskim putem, jeste zgodan, ali i opasan. Puno je lakše sto kilograma preneti sto puta po kilogram nego u dva puta po pedeset kilograma. Profitne marže su tolike da nije nikakav problem obezbediti kurira, takozvane mazge, i to onda putuje ovako kako putuje. Ako pažljivo čitate novine, videćete načine, metode i ostalo.

Na tom jedinstvenom operativnom području organizovane grupe kriminalaca sarađuju između sebe odlično i bez ikakvih problema. Ako i postoji konkurencija i trvenje, postoji unutar određenih državnih celina, odnosno unutar granica određenih država, ali kada stvar pređe preko granice i postane transnacionalna, problema nema uopšte, kao što vidimo iz čitavog niza dosadašnjih primera. Neće me začuditi ako sutra saznamo da je tog bugarskog biznismena, koga je Duška malopre spomenula, ubio neko iz neke od susednih država. To se u Bugarskoj već događalo. Imamo jednog ovde u pritvoru zbog slične priče. Nekoga ko je zamoljen da dođe da završi posao u Bugarskoj, kao što je nekakav Matanić ili kako se zove, koji sada sedi u Negotinu u zatvoru, to radio već više puta, po tvrdnjama bugarske policije.

Najlakše je uzeti umetnika iz Hrvatske koji dođe, obavi radnju i vrati se, a usluge se kasnije vraćaju na ovaj ili na onaj način. Koliko to daleko ide, vidi se iz nekoliko primera u koje sad neću ulaziti, primera neposredne povezanosti nekakve Makedonije sa nekakvim Amsterdamom, Frankfurtom, nekakve Podgorice i Tuzija sa nekakvim Stokholmom, sve to preko Zagreba, preko Ljubljane, preko Beograda, uz ili mimo saradnje sa prekojadranskom italijanskom braćom iz ovih drugih nevladinih organizacija kakve su Sakra korona i druge. Ti ljudi, dakle, između sebe sarađuju izuzetno dobro. Oni nemaju nikakvih problema sa papirima, zakonodavstvom, unutrašnjim pravilnicima i podzakonskim aktima niti su tako strukturisani. Oni su strukturisani na način krajnje efikasan, a to su poslušnost, saradnja i posvećenost istom cilju, to jest profitu.

Za razliku od ovakvih kriminalnih organizacija, koje oduvek žive u svojoj EU, kao što je malopre lepo rečeno, naše države tek treba da uspostave nekakve zadovoljavajuće oblike saradnje. Postoji saradnja. Stara interpolska saradnja postojala je oduvek, sa ovim jednim prekidom koji je pomenut. Problem je u tome što je to sad pitanje zakonodavstava, političkih interesa, pravila i podzakonskih akata.

Ono što se pojavljuje kao apsolutno imperativna potreba u ovoj oblasti i kao obaveza države Srbije i ostalih zemalja jeste da proces koji je počeo ojača. Na to nas obavezuju razni protokoli i sporazumi koji su ili potpisani ili ratifikovani. Ja mislim da ga treba ubrzati i da na njemu ne treba štedeti. Treba raditi na uzajamnom uvezivanju službe bezbednosti i policijskih agencija na celom Balkanu s jedne strane i sa EU-om s druge. To se radi na razne načine. Mislim da bi najefikasniji način bio, kao prvo, homogenizacija informatičkih sistema i baza podataka po istoj klasifikaciji, po identičnoj metodologiji koje bi se svi pridržavali, a što bi u jednom trenutku omogućilo razmenu relevantnih operativnih podataka. To je ideal koji nije neostvariv. Dakle, treba omogućiti da policajac sa Bajakova može da pristupi bazi podataka grčke pogranične policije. Navodim to kao jedan primer. Da smo to imali, ne bi nam se razni ljudi prometali okolo na načine na koje su se prometali, počev od Ulemeka Legije, pa preko Bagzija, i Hrvoja Petrača, da uzmem hrvatski primer. Cela bi ta stvar išla drugačije i mislim da bi sve to zajedno kraće trajalo, da ne govorimo šta se sve moglo izbeći u takvom nekom slučaju.

Na tome se radi, ali postoje, naravno, neke birokratske prepreke, a i finansijske. Plašim se, međutim, da će se u nekim zemljama, pogotovu u ovim tranzicijskim, pojaviti i političke prepreke. Znate, vlastima koje se njuškaju i koketiraju sa kriminalnim grupama zbog profita ili zbog političkog savezništva, organizovani kriminalni klanovi mogu da predstavljaju političku polugu moću, kao što smo videli iz našeg iskustva. Oni mogu na taj način da uzurpiraju pravo na nasilje i upotrebu sile koja nije regulisana zakonom, gde će se progledati kroz prste. Pomenuti su primeri pokušaja atentata u Budvi i slučaj Ibarske magistrale. Primer Budve je zanimljiv jer se u Budvi u leto 2000. godine zacementiralo savezništvo našeg ministarstva dobrih dela pod Radetom Markovićem i zemunskog klana, čiji su predstavnici Dušan Spasojević Duća i Kum bili u Budvi i radili neku vrstu taktičke obaveštajne podrške ovim ubicama iz Jedinice za specijalne operacije. Od tada nadalje radi se zajedno.

Vrlo su se lako prepoznali i tu sad dolazimo na još dva vrlo važna aspekta. Prvi aspekt je patriotski, a to je ono gde se prožimaju ratni zločini i organizovani kriminal. Mislim da to ne moram mnogo da objašnjavam. Kad pogledamo u kojim su poslovima sve bili angažovani „drugovi škorpioni“, kojih još ima po strukturama vlasti i zaposlenih u državnoj upravi, moram da vam skrenem pažnju na to da su oni iz te iste ekipe. Drugi detalj je još zanimljiviji. Tu dolazimo na ilegalnu trgovinu oružjem, koja ovog trenutka nije prioritetna opasnost, ali je potencijalno vrlo jaka opasnost. Ona predstavlja potencijalnu opasnost i zbog toga što se u zemljama EU-a na to veoma loše gleda. Znate, ako počne da iskrsava oružje koje se dâ pratiti po serijskim brojevima i sličnim oznakama do vojnih i policijskih skladišta, a koristi se u ubistvima i drugim krvnim deliktima po liniji organizovanog kriminala, onda tu nešto nije u redu, pogotovu ako je to sistematska pojava, kao što jeste.

Trgovina oružjem je uvek bila, kako da kažem, jedna od političkih poluga i sredstava politike, pogotovu u bipolarnom svetu. U današnje vreme više nije, ali može biti veoma kontraproduktivna. Znate, to kvari odnose među zemljama. Ja se sećam nekog gradskog većnika u Madridu koji je pre nekoliko godina ubijen, pa se ispostavilo da je pištolj hrvatske proizvodnje. Kada su španske vlasti suočile hrvatsku vlast sa tom neugodnom činjenicom, ispostavilo se da je to jedan od tri pištolja sa istim serijskim brojem proizveden u Ozlju kod Karlovca. Dakle, višestruko numerisanje je najstariji trik u ilegalnoj trgovini oružjem. To je, naravno, hrvatsku vladu dovelo u krajnje neugodan položaj. Ja sam zadovoljan što je ovde moj kolega iz Splita Pero Jurišin, koji se vrlo temeljito bavi jednom sličnom pričom, pa će biti ljubazan kasnije da nam dâ jednu malu studiju o slučaju na tu temu. Ali nije samo Hrvatska u pitanju. Svi su u pitanju.

Na sve te razne načine, od trgovine narkoticima do trgovine ljudima, preko trgovine ilegalnim naoružanjem i eksplozivom, pa do onih naizgled naivnih motornjačkih priča, krađe, prekrađe i preprodaje skupih automobila po zemljama gde se od toga ne pravi neko veliko pitanje, sve su to oblici srastanja i neke simbioze koja postoji između korumpiranih vlasti i bogatih kriminalaca. Mada, korupcija je sada jedna mnogo dugačka i mnogo tužna priča, a sve se to svodi na ono čuveno pitanje hoćemo li biti pošteni ili nećemo.

Ali, u zemlji u kojoj se ministar druži sa ljudima koji prolaze kroz „belu knjigu“ i krivične evidencije ne samo naše nego i Sjedinjenih Američkih Država, na primer, sa članovima bivših mafijaških familija, pa član bivše mafijaške familije postane savetnik ministra, nešto nije u redu. I cela stvar se pravda nečijim patriotskim akreditivima.

Ja ću da ponovim i da završim sa time da je patriotizam kao i obično prvo utočište nitkova, a ne poslednje. Prema tome, te neke stvari ne treba kupovati tek tako.

Još jedna napomena. Nedostatak političke volje o kom govorim je ilustrovan takođe vrlo dobro i vrlo precizno, sistematskim odbijanjem da se poreska politika prilagodi stvarnosti korumpiranog društva. Znate, onog trenutka kad neko dođe kod udovice Luković ili udovice Spasojević, koje tuže državu za nekih šest stotina miliona dinara – kada se ova suma prevede, dolazimo do tržišne vrednost od preko 170 kilograma čistog heroina – i kada ih prosto upita: Jeste li vi, gospođe, orale i kopale, ili su to radili vaši muževi, kada ste sagradili tu kućerinu u Šilerovoj i gde je porez na prihod od te dobiti, tada će cela ta stvar drugačije da izgleda.

Ova država je obavezna i po vlastitom zakonodavstvu takođe da imovinu stečenu vršenjem krivičnih dela zapleni istog trenutka, a ne da se mi parničimo oko ovoga i onoga. Kad budemo mogli kao američka poreska služba IRS da zaustavimo „audi 8“ na ulici i da pitamo čoveka: „Izvinite, molim vas, da li biste bili ljubazni da objasnite kako vi, recimo, sa vašom platom od sto hiljada dinara mesečno, možete da kupite i izdržavate ovaj auto?“, pa ako ne može da objasni, onda teško njemu. Dok se to ne desi, nećemo imati ni uspešnu borbu protiv organizovanog kriminala.

nastavak u narednom tekstu