Koliko iznosi masa ljudske duše? Najpoznatiji „naučni“ odgovor kaže – 21 gram. Samo ovo pitanje jedna je vrlo popularna transkripcija starog filozofskog problema o tome gde se dodiruju duša i telo. Međutim, mada ga je afirmisao jedan od najznačajnijih filozofa racionalizma – Rene Dekart, ovo pitanje ni do danas uopšte nije postalo „naučno“. Pre svega, ono implicitno podrazumeva čitavu gomilu teško proverljivih pretpostavki – o tome da duša postoji kao materijalni entitet, da joj se mogu pridružiti opservable koje se daju meriti, da duša poseduje bilo kakvu masu ili da se uopšte može podvrgnuti robustnim eksperimentima. Kako onda, uprkos svemu tome, postoji i kvantitativni odgovor na ovo pitanje? Reč je, naravno, o široko rasprostranjenoj zabludi. Naime, američki lekar Dankan Mekdugal (1866–1920) zaista je početkom XX veka sproveo niz eksperimenata u kojima je istraživao da li ljudska duša ima masu i, ako je ima, koliko ona iznosi. Za tu svrhu je konstruisao naročitu postelju ispod koje se nalazio specijalno napravljen osetljivi mehanizam za merenje mase. Na ovoj samrtnoj postelji-vagi, doktor Mekdugal je 1907. godine u Haverhilu u Masačusetsu pratio umiranje šest svojih teško obolelih pacijenata, od kojih su, prema radu objavljenom u časopisu „Američka medicina“, četiri bolovala do tuberkuloze, jedan od dijabetesa, a jedan od nepoznate bolesti. Mekdugal je ustanovio da prilikom samrtnog ropca dolazi do neke promene mase, o čemu je u broju od 10. marta te godine izvestio i „Njujork tajms“. No, mada je sa svoja četiri saradnika pokušao da eliminiše posledice znojenja i druge biološke efekte, Mekdugal je sam naveo da je sa velikim teškoćama ustanovio precizne trenutke smrti pacijenata, što je bilo presudno za ovaj eksperiment. Sa druge strane, imao je premalu statistiku, a pritom je dobio šest potpuno različitih rezultata. No, u celom eksperimentu oni koji su ga tumačili podlegli su utisku prvog dobijenog, „okruglog“ rezultata. Mekdugalovi samrtnici su, naime, izgubili 21 gram u prvom, po 14 grama u drugom i trećem, kao i deset grama u petom testu, dok dva testa nisu uspela zbog prekasnog postavljanja samrtnika na krevet. Nijedno kasnije istraživanje nije dovelo do pouzdanog i ponovljivog rezultata. Nekoliko godina kasnije sam Mekdugal je bez uspeha pokušao da napravi rendgenski snimak duše koja napušta telo, a merio je i mase petnaest pasa koji su umirali, ali je ustanovio kako se njihova masa nije promenila pošto su izdahnuli. Međutim, podatak iz prvog Mekdugalovog testa, onaj da je ljudska duša teška 21 gram, toliko se proširio kroz medije i knjige da danas predstavlja deo opšte kulture. Između ostalog, genijalni meksički pisac i scenarista Giljermo Arijaga iskoristio ga je i za naziv poznatog holivudskog filma iz 2004. godine. No, to nam pokazuje, kao i u toliko slučajeva, koliku moć lepi, celi brojevi imaju na ljudski duh. Ma koliko bio težak.
Vreme nauke, specijalno izdanje nedeljnika Vreme za nauku i tehnologiju, broj 21. Izlazi poslednjeg četvrtka u mesecu.
Uređuju: Slobodan Bubnjević i Marija Vidić
e-mail: vremenauke@vreme.com
Objavljivanje „Vremena nauke“ pomaže Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije
Vreme nauke br. 21 u PDF-u
