Drugi deo tribine – pitanja prisutnih

GORAN SVILANOVIĆ: Poslednji put sam na Kosovu i Metohiji bio u avgustu-septembru 1998. To pitanje sam dobio nedavno i na hrvatskoj televiziji i vidim da se ono što sam tamo rekao ovde interpretira na prilično neprijatan i potpuno netačan način. Nisam želeo da odem na Kosovo dok god sam bio ministar inostranih poslova Srbije i Crne Gore odnosno SRJ. Odlaskom na Kosovo u svojstvu ministra, složićete se, neko bi odmah iskoristio. Došli bi, izljubili bi me i Rugova i Tači i svi i rekli bi: evo, došao nam je sused. Kao ministar ne treba da idem, dok sam ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore. Moj savet sadašnjem ministru inostranih poslova, kog podržavam i pokušavam da pomognem koliko mogu, jeste da komunikaciju s političkim liderima kosovskih Albanaca prepusti drugima u vladi. U mom slučaju to je bio Nebojša Čović kao predsednik Koordinacionog centra i potpredsednik Vlade Srbije. Upravo zbog tog elementa koji se vidi u diplomatiji, da ako se ministar spoljnih poslova pojavi, to je poruka prihvatanja druge države. Dakle, da se ne bi poslala poruka da je to strana država, ministar spoljnih poslova ne treba da bude nosilac tog posla. Sada nisam ministar, mogu da odem i obiđem ako ima nešto što je ostalo.

Da se vratim na glavnu temu pitanja – nestali. Sudbina nestalih je najbolnija tema, ali je i deo problema. To je više od hiljadu ljudi i ja potpuno razumem ne samo udruženje nego sve ljude koji žele da saznaju bilo šta o svojoj familiji, o rođacima koji su nestali. Do sada, koliko znam, malo je ili nimalo urađeno. Prosto nemamo informacije. S druge strane, Albanci takođe stalno vrše pritisak zbog tri hiljade njihovih koje traže. Kao ministar imao sam prilike da se time bavim s obzirom da isti problem mi imamo i kad je u pitanju Hrvatska i kad je u pitanju Bosna i Hercegovina. Evo i sada, prilikom razgovora između predsednika Hrvatske Mesića i predsednika Srbije i Crne Gore Marovića, opet je bilo pomenuto pitanje nestalih i zahteva porodica da se požuri, bilo s otkrivanjem ostataka, bilo s identifikacijom ili razmenom.

SIMO SPASIĆ: Zašto ste kao ministar o tragediji srpskog naroda i ostalih 2003, 2002, 2001, 2000. godine ćutali, jer 1999. je toliko ubijeno, toliko civila stradalo… A gostovali ste na RTS-u kad se priča o Srebrenici i o Sarajevu, o Vukovaru. Prihvatam, ali ne zaboravite tragediju, zločine nad Srbima u Dragodanu, Glođanima, Lapušniku… ali ste prećutali Hašima Tačija, Čekua, Haradinaja. Prema tome, na duši nosite naše stradalnike.

GORAN SVILANOVIĆ: Teško da ja mogu da ih nosim na duši. To je vaša ocena, ja u ovom trenutku ne mogu da je menjam, ali ako ja sebi ne dopuštam da govorim u ime naroda, nije u redu ni da vi sebi dopustite da mislite da govorite u ime celog naroda, šta god to značilo. Ja ću biti zadovoljan ako vi zatražite i dobijete sve transkripte razgovora koje sam vodio kao ministar inostranih poslova s ministrima drugih zemalja, članovima Saveta bezbednosti, u Vašingtonu, Briselu, centrima u kojima se odlučuje – i da vidite da li je u tim razgovorima figurirala ili nije figurirala tema nestalih. To nije samo vaša tragedija. Ne želim da bilo koga ovde ohrabrujem više nego što je realno kada je u pitanju neka tako teška tema i ne želim da se igram ni vašim, ni emocijama vaših srodnika. Ne želim to da radim. Ja sam se i kao političar i kao ministar trudio da napravim jednu ravnotežu između onoga što radim i kako se obraćam, kako komuniciram s javnošću. Ne želim da se obraćam javnom mnjenju, da govorim stvari koje napolju nisu prisutne. To nije dobro, nije fer, nije pošteno

prema vama.

SIMO SPASIĆ: Zašto se Ministarstvo inostranih poslova SCG krije iza rada Koordinacionog centra? Oni rade svoj posao koliko su mogli. Vi kao ministar i Ministarstvo nije radilo i to je tragedija. Zašto 2001, oslobađajući 2108 zatvorenika Albanaca, niste insistirali da i albanska strana oslobodi naše najmilije, civile, policajce…

GORAN SVILANOVIĆ: Ono što ste rekli je da se Ministarstvo spoljnih poslova krije, ne radi poslove svoje nadležnosti i sve prebacuje na teret Koordinacionog centra ili nekog drugog organa. Malopre sam vrlo precizno rekao šta mislim da treba da bude posao Ministarstva spoljnih poslova ko god je ministar i mislim da će tako biti i ubuduće. Ako se u zemlji formira organ koji se bavi samo jednom temom, mislim da ćemo ući u problem u koji neretko dolazimo po drugim pitanjima – da svi krenu da se bave tom temom i da svi hoće da prave politički kapital na toj temi i u tome jedni drugima smetaju. Mislim da je Koordinacioni centar uradio više nego bilo koja prethodna vlada na tome, jer je po prvi put imao podršku Vlade Srbije, imao podršku savezne Vlade i, prosto, mislim da ima jedan dobar rezultat. Svako iz vlade ko bi se time bavio, verujte da bi pravio štetu onome što je do tada rađeno. Ako postoji državni organ i potpredseednik vlade kome je to praktično resor, nije dobro da se svako od nas utrkuje u pokazivanju da je baš on taj koji rešava. Mislim da je o tome gospodin Čović već govorio, kako političari kod nas vole da uzmu jednu temu i kažu da se oni time bave dok ide dobro, a kad ne ide dobro onda se svi sklone u stranu.

Amnestija o kojoj govorite dogodila se 2001. godine i to je bila odluka savezne vlade. Dakle, ne samo moja. To je bila odluka cele savezne vlade, i ne bi mogla da bude doneta bez saglasnosti predsednika SR Jugoslavije i kompletnog sastava vlade. Naša procena u tom trenutku – sad ja mogu da govorim u ime svih, dakle i u ime Koštunice i u ime članova tadašnjeg sastava savezne vlade – bila je da je to nešto što mora da bude učinjeno ako mi želimo stabilizaciju prilika u zemlji.

SIMO SPASIĆ: Vi ste to uradili, a ne tražite svoje građane…

GORAN SVILANOVIĆ: Zahtev za oslobađanje sopstvenih građana – kako vi to kažete, a ja na malo drugačiji način – da dobijemo neku informaciju o nestalima, da li su živi, ako nisu gde su i ko je za to odgovoran, to je nešto što je postavljeno i tada kad je doneta ta odluka i što je u svakom razgovoru koji se vodio sa onima koji mogu na to da utiču, pre svega Vašington i Brisel, to pitanje je svaki put postavljeno. Dakle, nigde nisam bio u situaciji da kao ministar sedim i razgovaram u četiri oka s nekim i da se to ne zna. Druga stvar je što moje izjave nikad nisu bile: ja sam sreo Ivanova, ruskog ministra, ja sam njemu rekao to. Tako ne govorim, niti ću ubuduće tako govoriti.

ALEKSANDAR SIMIĆ: To je tema koja sigurno još dugo neće biti na zadovoljavajući način rešena, jer ako je neko nestao već nekoliko godina vrlo je teško govoriti o tome da li je još uvek živ ili ne. Mislim da je vrlo važno da se jedna stvar potpuno razume. Misija UN-a je od juna 1999. preuzela obavezu da garantuje bezbednost i sigurnost svim licima na Kosmetu. To je bio uslov da se naša vojska i policija povuku. U tom smislu, imajući u vidu ne samo tragičnu sudbinu Udruženja koje ovde predstavlja gospodin Spasić, mi svi znamo da u tom pogledu misija UN-a nije izvršila svoju ulogu. To mora jasno da se saopšti i kaže. Toga mi nismo bili svesni samo posle pogroma od 17. marta, toga smo mi svesni kao država i kao građani i kao Srbi i kao ostali građani Srbije i Crne Gore od juna 1999. godine. U ovom trenutku je, mislim, politički značajnije i pametnije da, umesto da optužujemo misiju UN-a koja očigledno nije do kraja izvršila svoju misiju, da pokušamo s našim planom i da našim pristupom pomognemo da se makar onaj deo misije koji još uvek može da se ostvari – ostvari. Da se garantuje bezbednost onima koji su sada nesporno živi na Kosmetu, da se omogući da se svi izbegli vrate i da se u tom smislu omoguće uslovi da Srbi ne nestanu sa Kosmeta. Zaista mislim da i kao država treba posebno da vodimo računa šta je u ovom trenutku preča potreba. Ne bi valjalo da se samo međusobno optužujemo i kopamo po prošlosti, ko je, za šta i koliko kriv. Sigurno smo i kao narod i kao država unazad nekoliko decenija krivi jer smo ovo doživeli. Ali kako u ovom trenutku da iz toga polako izađemo, jer iz ovoga se ne može brzo izaći. Jako je važno da se sve emocije prirodno prisutne na sceni, još prirodnije prisutne među porodicama i u intimnosti – na neki način bar malo stišaju.