Ja se zahvaljujem što ste me pozvali, jer nisam ni pravnik, ni ekonomista. Učestvovao sam u predlozima raznoraznih zakona o reformi zdravstva i mislim da je pitanje lokalne zajednice jedno od vrlo važnih pitanja. Zahvaljujem se akademiku Firi što je pokrenuo pitanje osnovnih prava koja čovek treba da ostvari u okviru jedne političke zajednice. Svetska zdravstvena organizacija je uvidela da su dva najvažnija prava za pojedinca, pravo na zdravlje i pravo na životnu sredinu. Jer ako čovek nije zdrav, možete mu dati sva prava on ih ne može koristiti. Pravo zaštite zdravlja mora da bude spušteno na lokalnu zajednicu. Celokupna mogućnost za očuvanje zdravlja mora se sprovoditi u lokalnoj zajednici i to je onda ono što omogućava da ta lokalna zajednica prvo pomogne građaninu, a s druge strane da održi određeni nivo zdravstvene zaštite prema odlukama te lokalne zajednice. Nažalost u ovom predlogu koji su dali radikali u svih 13 tačaka imate tačno pobrojano šta se radi. A kad je zdravstvo u pitanju to bi značilo tako napisano da ono ostaje centralizovano. Jer ovo što ovde piše: „Opština prati zdravstveno stanje stanovništva na svom području i stara se o unapređivanju uslova koji će doprineti unapređivanju zdravlja građana u skladu sa zakonom“, znači jednostavno da to ostaje na nivou centrale. U zakonu koji sad postoji napravljen je jedan korak, ali jedan suviše mali korak, a to je da ustanove primarne zdravstvene zaštite može da osnuje lokalna zajednica. To nije dobro, ona mora apsolutno da nadzire kako se sprovodi zdravstvena zaštita u okviru lokalne zajednice. I mislim da još nešto tu nedostaje. Vi znate da postoji primarna zdravstvena zaštita, sekundarna i tercijalna. Primarna to su današnji domovi zdravlja koji treba da nestanu jer je u Evropi zacrtano da do 2015. godine preko 95 odsto zemalja ima porodičnog lekara. Sekundarna to su bolnice. Mislim da nedostaje, i u jednom i u drugom zakonu, da opština i lokalna zajednica mogu da osnivaju i zdravstvene institucije sekundarne zaštite. Nedostaje i pitanje fonda zdravstvenog osiguranja. Govorimo o tome da lokalna zajednica nema novca i da bez novca ne može da radi. Ni zdravstvene ustanove u lokalnoj zajednici ne mogu da rade bez novca. A to znači totalna decentralizacija fonda zdravstvenog osiguranja. Tamo gde 90 odsto ide u republički fond treba da tim novcem usmerava stvaranje sličnih institucija i u drugim delovima organizacije društva…
