Cilj je održiv opstanak

„Politika Srbije treba da se pokrene iz socijalnog i politikantskog tretiranja interno raseljenih lica sa Kosova u politiku obučavanja tih ljudi da razviju svoj privatni biznis“, ocenio je Dušan Janjić iz Instituta društvenih nauka na debati o položaju raseljenih lica u Srbiji i srpske zajednice na Kosovu i o perspektivi za njihovo unapređenje, održanoj u Medija centru. U detaljnijem obrazloženju, Janjić u razgovoru za „Vreme“ kaže:

„Kod nas uopšte ne postoje strategija niti politika upravljanja migracijama odnosno kretanja stanovništva. Kod nas, kada se govori o demografiji isključivo se govori u kategorijama XIX veka, da žene rode što više dece i to valjda zvuči patriotski, rodoljubivo i to je nama ključ demografije. A mi u strukturi stanovništva imamo veliki broj fizičkih migracija ili priliva stanovništva, imamo izbegle i raseljena lica. Za njih je, na primer, veoma važno da li su statusno priznati kao izbeglice iz rata. Da li su bili prinuđeni da napuste svoju zemlju zbog opasnosti za život, zbog uskraćenih prava. I kada se odredi kada neko dobija taj status, onda mora da se odredi i kada on gubi taj status. Znači, ne može se biti ceo život ratni izbeglica, ako se rat završio. Mora vlada da utvrdi standarde ko je uopšte migrant, ko je ekonomski, ko je u humanitarno-socijalnoj potrebi i koji su ratni migranti. Sve izbeglice i raseljena lica su ratni migranti, ali taj status ne može da traje doživotno. Naprosto, socijalni programi su vrlo skupi, država tim ljudima daje previše za svoje mogućnosti, ali premalo da im reši problem. Ako se kaže da za tri godine više ne sme da bude ljudi sa tim statusom, onda konačno mora da im se reši problem. Ja sam za to da Srbija migracije mora da počne da posmatra, pa i da racionalizuje, kao deo razvoja, kao razvojnu šansu. To su ljudi koji su došli na tržište rada i na tom tržištu oni svoje usluge sigurno daju jeftinije. Ako ih država ne podrži, oni će ući u sivu zonu rada i poslovanja. To vam govore razne anomalije, gde na primer imate ljude koji žive u kolektivnim centrima a sopstvene stanove izdaju drugima.“

„VREME„: Zar u kolektivnim centrima nisu ostali samo najugroženiji, najviše Romi i stara lica koja nemaju nikakvo drugo rešenje?

DUŠAN JANJIĆ: To je načelno tačno. Najgori mogući položaj koji čoveka može zadesiti je da bude na silu isteran iz svog doma i prinuđen da živi u nekom kolektivnom centru od milostinje drugih. Mi smo od rešivih pitanja napravili ljudske drame i to se odnosi na 99 odsto ljudi u kolektivnim centrima. Ali ako imate i 20 ljudi koji taj položaj zloupotrebljavaju, onda je to ozbiljan problem. Svuda u svetu humanitarno izbeglištvo u jednom trenutku prestaje. Ti ljudi moraju postati ili državljani pa da onda budu integrisani, a integracija pre svega znači da budu obučeni da rade neki posao. Imali smo ranije odlične projekte, gde je UNHCR pomagao da se mlađi ljudi i ljudi srednjih godina, a mislim na raseljena lica, obuče da rade na primer masažu, kozmetiku, vrlo konkretna i tražena zanimanja, gde se tako obučenih desetak ljudi vratilo na Kosovo i pokrenulo neke svoje male biznise. Sada bi trebalo da država podrži to što je radio UNHCR.

Na koje sve probleme nailaze ljudi sa Kosova u smislu državljanstva i druge dokumentacije?

Briselskim sporazumom država je prihvatila da svi Srbi sa Kosova budu pod kosovskim zakonodavstvom. U žurbi za viznom liberalizacijom, oni su priznali i to da ljudi imaju dokumenta sa oznakom Koordinacionog centra. Tako oni imaju pasoše za koje ne važi vizna liberalizacija iako ti pasoši liče na srpske, samo što imaju taj dodatak s kojim ne mogu da pređu granicu. U zdravstvenoj knjižici, na primer, piše „osiguranje trajno“, ima i pečat, ali iza tog trajnog osiguranja ne stoji nijedna uplata. Pa kad se čovek pojavi sa tom knjižicom kod albanskog lekara, a mora tako jer evo i u Gračanici je zatvoren dom zdravlja, on mu onda kaže, izvini ovo nema ko da plati, moraš ti da platiš. Takav čovek koji ima prijavu boravka samo na Kosovu, a u međuvremenu je stekao imovinu, ne može da je upiše na svoje ime. Može da je upiše u katastar, ali ne može da promeni adresu i da dođe ovde. E sad, zbog čega ti ljudi još uvek imaju neki status? Zbog kosovske države koja je u svoj ustav stavila da za njih važi princip dvojnog državljanstva tako da oni automatski imaju kosovsko državljanstvo. Beograd im tako poručuje – vadite kosovska dokumenta. Beograd ih je onemogućio da slobodno izaberu državljanstvo, i pitam se, kako to da oni nemaju slobodu izbora državljanstva, a nemaju, a imaju recimo Srbi iz Republike Srpske koji nikad nisu živeli u Srbiji. S druge strane, situacija s dokumentima je inače haotična, jer imamo potpunu haotičnost i neuređenost administracije u Srbiji.

Koliko su realne osnove za povratak interno raseljenih na Kosovo?

Bilo je do sada raznih formulacija za povratak raseljenih, ali nikad dosad nije postojala strategija. Umesto da se radi na održivom opstanku na Kosovu, ovde se radi na održivom povratku. To je u definiciji gubitnička pozicija i zaista je potrebno da se nešto drugačije uradi. Mi svi znamo po podacima UNHCR-a da je u pitanju vrlo mali broj ljudi koji bi želeo da se vrati. Apsurdno, ali taj broj je veći u Crnoj Gori. Crnogorska vlada je dobra sa kosovskom vladom i tu već ima nekih programa i pokušaja da se područje oko Dečana i Peći nastani i da se čak dovedu neki novi ljudi. Po meni, zaista je potrebno da država ulaže novac u projekte koji su održivi i koji će pomoći i opstanak i povratak, pa i dolazak novih ljudi, zašto da ne.

Kad kažem ulaganja mislim i na sever Kosova i na jug. Prvo treba pomoći ljudima koji već imaju sopstvenu imovinu, a onda pomoći da se imovina vrati onima kojima je oduzeta. Prvo treba imati u vidu ljude koji imaju zemlju, ti ljudi se sada muče da naprave moderne farme jabuka, pilića, kokošaka, stoke, stočne hrane, i dobijaju vrlo opskurne kredite iz Evropske unije. Pritom se pojavila serija posrednika koja njih već decenijama pljačka, pa tako prave vinograde na zemljištu punom teškog metala koji onda ne uspevaju. Podržavam ideju Kancelarije za KiM da se moraju prvo stvoriti mogućnosti za zapošljavanje novih ljudi pa onda može i povratak. Samo izgradnja kuća nije dovoljna. Mora se napraviti i nešto u vezi sa razvojem njihovog biznisa, a onda smo tu i u domenu usluga. Takođe, dok mi pišemo strategiju, kosovska privatizaciona agencija je donela odluku da se 11 firmi na severu zatvori. Zašto? Jer su ih ovde otpisali i nije iskorišćena mogućnost da ih Srbija privatizuje, a po kosovskom zakonu, svaka privatizacija koja nije diskriminaciona je prihvatljiva. Međutim, nije izvršena privatizacija „Prve petoletke“, dela Trepče, pogona medicinskih rastvora „Galenika“, „Kristala“… Sve su to velike firme a neke od njih su korišćene za socijalne programe, dodatke, za razne maheraje, i nikad to nije stavljeno u funkciju održivog opstanka Srba i njihovog razvoja. Čoveku s Kosova mora da se obezbedi imovina, ili da mu se vrati imovina, on mora da ima slobodu izbora državljanstva a to je sve paket mera prema ratnim migrantima. Za tri godine ne bi smelo više da bude ljudi sa statusom interno raseljenih lica, oni moraju da budu ili integrisani kroz posao ili obezbeđeni kroz socijalnu i penzionu zaštitu ili da budu podržani da ta prava ostvare na Kosovu.