TAMARA SKROZZA: Jedna od zanimljivijih ideja koja se pominje i ovde i u javnosti uopšte jeste ocenjivanje nastavnog kadra. Nešto slično već je sprovedeno na Ekonomskom fakultetu. Da li će ministarstvo bar u skorije vreme inicirati sličnu akciju pošto, za razliku od ostalih mera, ova ne zahteva mnogo novca?
GAŠO KNEŽEVIĆ: Vrata našeg ministarstva apsolutno su otvorena. Dakle, ako bi neko došao sa tim predlogom, kucao bi na otvorena vrata. Međutim, tu ćemo imati veoma veliki otpor samih profesora. Ja sam pokušavao na Pravnom fakultetu pet godina. Preveo sam pitanja pošto sam koristio tuđ uzor – tih pet pitanja posle su se račvala i trebalo je da na kraju školske godine đaci anonimno ocene rad svojih profesora. Nijednom nisam uspeo da probijem zid odbojnosti kolektiva, dakle nastavnika. Onda sam to primenio individualno na svom primeru, ali to je moj problem, nema veze sa širom evaluacijom. Dakle, da, zašto da ne. To je veoma dobro, ali plašim se da postoji otpor među nama.
PITANJE IZ PUBLIKE: Da li je u proces reformi moguće uključiti i one kojih se ona najviše tiče, dakle decu, učenike?
NENAD HAVELKA: Mislim da su učenici već u prvom razredu osnovne škole dovoljno zreli da donose neke odluke o svome radu. A ta zrelost progresivno raste sa prelaskom u više razrede, s tim što nisu učenici jedini, ili preloman, ili odlučujuć faktor u odluci o tome kako će da izgleda nastavni plan, dakle šta će se učiti u školi. Potpuno je nesuvislo očekivati da oni mogu da odrede nastavni program tj. šta se uči iz pojedinih predmeta, jer oni su došli tu da uče. Međutim, oni mogu da učestvuju u odlučivanju o mnogim stvarima koje se direktno tiču njihovog načina rada.
U Beogradu postoji jedna škola u kojoj nastavnici ne prozivaju učenike. Postoji dogovor kada se učenici mogu javiti da odgovaraju, i oni tada odgovaraju. Postoji još jedan dogovor da učenik kad se najavi da odgovara može da kaže za koju ocenu želi da odgovara. I ako ne zadovolji za nju, može mu se tada i ne dati ocena, nego mu se ostavi još jedna šansa. U Beogradu takva škola postoji. U toj školi je položaj učenika potpuno drugačiji od položaja učenika u drugim školama, gde on mora u svakom momentu da bude spreman da odgovori na svakakvo pitanje i reši svakakav zadatak, i gde ponedeljkom počinje jedna a petkom neka druga vrsta anksioznosti. To je što se tiče zrelosti učenika da utiču na svoj sopstveni rad.
A što se tiče prebacivanja lopte školi da odlučuje nešto o programu, organizaciji i načinu rada, mislim da je to jedno vrlo savremeno rešenje, i tu se ne radi o samoupravljanju nego o autonomiji. Škola na Kopaoniku, ako ima prvi čas recimo srpski jezik ili poznavanje prirode i društva, i škola negde tu kraj Terazija – kad biste imali samo audio snimak onoga što se dešava, ne biste znali u kojoj se to školi dešava. Dakle, potrebno je da neka lokalna specifičnost i u sadržini i u načinu rada dođe do izražaja. Ali ne da bude presudna. Učenike treba uključiti u odlučivanje o sopstvenom radu, isto kao i nastavnike, odnosno celu školu treba uključiti u odlučivanje o sopstvenom radu. I školi i nastavniku moglo bi se ostaviti dovoljno prostora da u programu bude deo nečega što oni mogu da dodaju tom programu. Odmah ću reći da to neće svi rado prihvatiti. Ima mnogo ljudi da vole da rade ono što im se kaže. Lakše im je nego da misle šta i kako bi trebalo da rade. Ali ipak je veći broj onih koji će ispoljiti svoju kreativnost i unaprediti opštu situaciju u školi ako ne budu samo izvršioci nekih naloga koji su spakovani i odnekud im doneseni.
DRAGO PANTIĆ, profesor prištinskog Filozofskog fakulteta
Mislim da će biti mnogo otpora tokom sprovođenja planirane reforme. Oni će se pre svega pojaviti u samom ministarstvu prosvete, u kome je malo kreativnih i inventivnih, inovativnih stručnjaka. Osim toga, problem će biti ekonomska kriza, a poteškoća će biti i u samim školama – naime, mali je procenat direktora koji su se pokazali kao nosioci reformi, bez obzira na njihovu ovakvu ili onakvu orijentaciju. I na kraju, treba uvek računati – to smo videli i na međunarodnom planu u školama drugih zemalja – da nemotivisani i nedovoljno osposobljeni nastavnici predstavljaju veliku prepreku svim procesima reforme. I jedan je stručnjak pre dvadesetak godina rekao: morate znati da li nastavnici znaju, da li hoće i da li mogu da prihvate reformu.
GAŠO KNEŽEVIĆ: Ministarstvo prosvete je glomazan aparat. Mi imamo problema, kao i svi drugi, sa kadrovima od kojih mnogi konzervativno razmišljaju. Međutim, vi znate onu izreku u našem narodu „veži konja tamo gde ti gazda kaže“, pa se i ja nadam da će svi zaposleni da slušaju glas koji će dolaziti s vrha Ministarstva, i nadam se da ćemo taj otpor uspeti da savladamo. Ekonomska kriza neminovno stvara otpor, ali tu bih vam samo nešto rekao – najskuplja škola je loša škola. Prema tome, moramo naći pare da to popravimo.
I direktori i nastavnici jesu donekle neuralgična tačka, ali mislim da su i oni već željni autonomije, ako ničeg drugog, da uzmu sudbinu u svoje ruke i nadam se da će se time rukovoditi.
TAMARA SKROZZA: Jasno je da su svi problemi koji muče današnje školstvo veoma brojni i međusobno povezani, ali da li biste mogli da odredite jedan sa čijim bi se rešavanjem trebalo i moglo početi odmah?
GAŠO KNEŽEVIĆ: Ima ih više sa kojim bi se moglo početi. Ja mogu da kažem koji je najbolniji. To je centralizacija, odnosno decentralizacija. Tu ćemo se lomiti. To bi bila ogromna tema. Ali, mislim da ne možemo očekivati od časopisa „Vreme“ i od „Štiftunga“ nešto što je usmereno da zatalasa i informiše i zainteresuje javnost, a da bude usko specijalizovano.
MARINA DRNDARSKI: Smatram da bi prvo trebalo krenuti od reforme gradiva. Znači, skratiti gradivo i videti šta je bitno, šta nije, i da li odgovara uzrastu učenika.
NENAD HAVELKA: Ja mislim da je to koncepcija obrazovanja. Zaista ne znam kako će se bilo šta u programu menjati, kako će se eventualno ispoštovati nalaz našeg istraživanja da program u osnovnoj školi ne sme da bude tako segmentiran u vremenu i prostoru i u svemu, jer se tako gubi krajnji rezultat. Ako mi ne razgovaramo o koncepciji obrazovanja, ja bih sad potrošio dosta vremena da ilustrujem šta mislim, ali evo, naša škola, ako joj oduzmemo ove slabosti koje je nakupila u poslednjih petnaestak godina, vrlo je lep, reprezentativan primer. Ona je još uvek reprezentant takozvanog akademskog pristupa obrazovanju. Ali, u tom pristupu postoje dve varijante: ova koja je kod nas zastupljena jeste rana varijanta s kraja prošlog veka da se sticanjem znanja razvijaju sposobnosti; postoji i druga varijanta, da se direktno ide na razvijanje sposobnosti i da su znanja produkt razvijanja sposobnosti.
A evo zašto treba raspravljati o tome koji pravac izabrati. Ako se opredelimo za pristup razvijanja sposobnosti – predmetna, časovna, razredna nastava kao sistem počinje, a mi u stvari ništa ne menjamo. Predmeti ostaju. Sve se predmetizuje. Najnoviji primer je predmetizovanje marksizma. Mladi ljudi još uvek ne znaju šta se desilo s tim predmetom. Sada hoće da se predmetizuje ekologija, religija, lepo ponašanje, demokratsko obrazovanje… Sve hoće da se predmetizuje. Pa to je taj koncept koji i hoćemo da napustimo u stvari. A mi to ne prepoznajemo. Sve hoćemo u 45 minuta, sve hoćemo da ima udžbenik, sve hoćemo da ima zaduženog profesora, sve da bude ocenjivano. A to je ono što stvara u nama neraspoloženje prema školi. Može li tu nešto da se promeni? Dakle, ljudi će da naprave promene, smanjiće broj lekcija u pojedinim predmetima, negde će se povećati broj časova, negde će se smanjiti, biće više participacije učenika u okviru četrdesetpetominutnog časa, ali to nije promena koncepcije. Ako bi te promene bile ozbiljnije, onda bi se menjala koncepcija.
A da li mi možemo da raspravljamo o koncepciji? Hoćemo li ovu enciklopedijsku varijantu, ili varijantu koja razvija sposobnosti? Hoćemo li detecentrirano obrazovanje koje je pokrenulo ceo svet i svugde je propalo gde je rađeno, jer obrazovanje ne može da izvire iz deteta, ali motivacija može? Onda, hoćemo li na komunu centrirano obrazovanje, dakle jedno krajnje pragmatično obrazovanje, da deca nauče ono što treba lokalnoj sredini, da budu korisni građani te sredine? To onda postaju provincijalci. Škola ih čini provincijalcima. I tako postavljamo pitanje. To je stvar koncepcije. Evo, ja predlažem takvu jednu temu.
NENAD MILOŠEVIĆ: Verujem da svi želimo reformu, ali želeti i moći nije isto. Moć leži u novcu. Ako gospodin ministar može da kaže da novac za reformu postoji, tačno je to da je loša škola skupa škola, ali tačno je i to da je jeftina reforma isto skupa. Dakle, novac je presudan, i kad rešimo pitanje novca, sve ostalo će doći. Jer, mi svi želimo, a mislim, možda grešim, da i umemo.
ILIJA JUKIĆ: Svejedno da li ostajemo pri koncepciji da su plan i program osnovni, neminovno je da se o tome razgovara, o nekakvom kadrovskom poboljšanju strukture prosvetnih radnika, oblicima rada i tako dalje. Ali plan i program su nešto o čemu bismo morali hitno da razgovaramo.
PREDSEDNIK SINDIKATA „PROSVEĆENOST„: Ono što mi možemo ovde da kažemo mali je deo onoga što se dotiče ove problematike. Ali, prvo pitanje, i jedino: kako je Ministarstvo rešilo problem, odnosno model saradnje s nama nastavnicima, učiteljima itd. Da ne budem maliciozan, do sada nešto škripi. Vi možete dati neku informaciju, a ne dobijete povratnu informaciju. Znači, ako mi imamo već unazad tri godine neke urađene predloge, kome bismo to mogli da damo a da dobijemo i povratnu informaciju?
GAŠO KNEŽEVIĆ: Zavisi o čemu su predlozi. Ako su finansijski, onda Boži Đeliću. Postoji u Ministarstvu jedna prava adresa za to, a to je Tilde Kovač-Cerović. Mislim, to je jedino. Mi moramo da primamo vaše podatke. Šta drugo da vam kažem?
PREDSEDNIK SINDIKATA „PROSVEĆENOST„: A povratna informacija?
GAŠO KNEŽEVIĆ: Biće i povratne informacije.
IVANKA MARKOVIĆ, direktor škole „1300 kaplara“, Beograd: Da li škola pojedinačno može da ponudi neku ideju za taj projekat reforme obrazovanja? I može li da se dâ predlog za stručno usavršavanje nastavnika?
TILDE KOVAČ–CEROVIĆ, zamenica ministra prosvete: Mi imamo muku – kako komunicirati sa 68.000 ili 120.000 nastavnika. Ono što smo pokušali da uradimo dosad to je da preko sindikata pokrenemo nekakav razgovor. Pojavili su se predlozi, na raznim nivoima. Ono što je sad važno, jeste da se bavimo upravo koncepcijskim pitanjima, znači strategijama u posebnim delovima onog velikog što podrazumeva reforma. Sigurno se nećemo baviti sadržajima programa, sem onog opšteg rasterećenja, već sad od septembra. Sadržaj programa, kao što je rekao profesor Havelka, zavisi od toga kakva se koncepcija usvoji.
Sad krećemo u formiranje nekoliko strateških timova, iako bi bilo korisno da prosto imamo mogućnost da kažete: evo, mi hoćemo da budemo u tom timu. Tu će biti eksperti iz određene oblasti, ali veoma je važno da se uključe nastavnici i sindikati. Dajte vi predlog kako da uključimo 68.000 nastavnika. Jedino što mogu da predložim to je da predloge pošaljete na adresu ministarstva s naznakom da je to za sektor za razvoj obrazovanja, i to će onda doći do nas. Dosad smo uvek odgovarali na ideje. Ja vas molim da se u ovom trenutku, znači do novembra, ideje ne tiču programa. Znači, iz matematike bi trebalo izbaciti ovo, iz ovog bi trebalo izbaciti ono, onamo bi trebalo da se unese ovo itd., jer na tom nivou još nećemo moći da razgovaramo ozbiljno. Ono o čemu ćemo hteti da razgovaramo ozbiljno jeste kako uključiti roditelje, kako formirati upravljački tim u školama, kako rešiti pitanje decentralizacije, na kojim nivoima omogućiti školsku autonomiju, kako razviti školske planove, koliko škola je spremno da krene nekim svojim, divergentnim putem.
Dakle, to će biti teme i mi ćemo, mislim već do kraja sledeće nedelje, izaći sa tim spiskom tema oko kojih formiramo strateške timove. Dakle, broj faksa Ministarstva prosvete je: 361-62-70. To stiže direktno kod sekretarice tog sektora. Samo nam naznačite kako možemo da stupimo u kontakt s vama. To je dok ne smislimo neki bolji način. Ako imate ideju, dajte je – pa ćemo smisliti.
MIRJANA STAJIĆ, v.d. direktor škole „Ćirilo i Metodije“: Da li se razmišlja o uvođenju fakultativnih predmeta, izbornih predmeta, u osnovnu školu? Kakav je, gospodine Kneževiću, vaš stav o tome? Da li se razmišlja o profesionalnom usmeravanju pre završetka osnovne škole a ne tek u srednjoj školi? Zatim o dužini obaveznog osnovnog školovanja, o vrstama odeljenja. Jasno je svima da odeljenja moraju biti manja, kao što smo već čuli. Međutim, bitno je i to da bi trebalo da budu homogena po mnogo čemu, pre svega po postavljenim ciljevima, po sposobnostima dece itd. Za ta odeljenja neophodno je praviti i posebne programe. Mislim da je to suština mog pitanja.
GAŠO KNEŽEVIĆ: Koncepcija osnovne škole nije završena u našim glavama. Mi ne znamo kakva će biti vertikalna podela. Znate, to su već otvorena pitanja.
S druge strane, ja sam veliki pristalica individualne kreativnosti, i u tom smislu, sem nekog skeleta opšte obaveznih predmeta, ostalo bih pustio. Ali vidite, ovde su i gospodin Havelka i drugi učesnici pričali o raznim metodama okrenutosti čitave nastave. Nemojte da to izlazi iz moje glave; bolje je da svi čujemo, pa ćemo doći do nečega.
TOMISLAV PETROVIĆ, profesor metodike fizike u penziji: Hteo bih da prokomentarišem sistem nadzornih organa. Uvođenje institucije inspektora u reformisanom sistemu apsolutno ne bi valjalo, jer izaziva jedan određen stav i ne obavlja nikakvu inspekciju. Po meni, nadzornik je ono što bi najpre odgovaralo. A savetnika bi trebalo da bude, ali je činjenica da mi nemamo ljude koji bi mogli biti savetnici jer često naši profesori znaju više od svih ostalih savetnika. Treba ili odabrati čoveka koji zaista može da daje savete, ili ne slati ljude koji će tamo ići i samo gledati.
A što se tiče same reforme, reforma može da uspe pre svega ako imamo dobar nastavni kadar. Bez razmišljanja o kadru ništa se neće uraditi. Da bi kadar za bilo koji predmet bio dobar, mora zadovoljavati diktatičko-metodičke zahteve, stručne zahteve, i što je najvažnije, imati pravilan odnos prema radu. Ovde se govori o tome da mi damo školama neku vrstu samouprave, pravo da kreiraju svoje programe. To postoji u Engleskoj, ali, molim vas, postoji na državnom nivou testiranje svake godine pa se na osnovu rezultata vidi da li se time zadovoljavaju neki opšti zahtevi.
TAMARA SKROZZA: Tokom rasprave, često je pominjan problem udžbenika. Nedavno su analizirani osnovnoškolski udžbenici istorije i geografije u regionu Balkana. To ispitivanje pokazalo je da su naši udžbenici na prilično niskom nivou, da su veoma ideologizirani. Za razliku od naših, slovenački udžbenici dobro su ocenjeni, između ostalog zahvaljujući tome što je slovenačko ministarstvo prosvete dalo profesorima Filozofskog fakulteta da, u okviru komisija i stručnih saveta, napišu te udžbenike. Ima li nekih konkretnih ideja u tom pravcu? Vi ste pominjali kadrove itd., ali ima li konkretnih ideja ko bi to konkretno mogao da radi?
GAŠO KNEŽEVIĆ: Pa, ne samo ideje. Imamo već i rezultate. Naime, tačni su podaci koje ste izneli. Nije sporno da je to loše. Međutim, mi imamo jedan projekt koji je analiziran, a rukovodilac projekta bila je Dubravka Stojanović, naš istoričar, sa svojim saradnicima. I oni su napravili knjigu „Dete kroz istoriju“. To je jedan od najboljih udžbenika koji se pojavio, i dobio je neku međunarodnu nagradu. Tako da ovo tlo može da dâ dobre rezultate. A slažem se s vašom konstatacijom da su udžbenici istorije užasni.
GORAN RAMOVIĆ, profesor: Zašto i dalje postoji problem negativne selekcije i sistem odabira kadrova po poslušnosti kao glavnom kriterijumu? Pitanje dijagnostike vrlo je važno pitanje. Znači, moramo da utvrdimo stanje da bismo preduzeli nešto, i to su osnovni uslovi za reformu. Vi znate da je u svakoj opštini postojala jedna škola koja je prednjačila u negativnoj selekciji. Oni su sada otprilike u većini. I vi ste dali dva kriterijuma. Jedan kriterijum govori o tome, samoupravljački, da tako kažem. Drugi kriterijum je lokalna vlast, mišljenje lokalne vlasti. Da budem otvoren, to svi znaju ovde, tu se prepucavaju Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije ko će više svojih ljudi da postavi… To već liči na onaj prošli period.
GAŠO KNEŽEVIĆ: Mene od takvih pitanja već boli glava i ne želim više da odgovaram na njih. Ne znam na šta je bilo usmereno vaše pitanje, da li da vam kažem ko ima više kadrova, DSS ili DS? Stvarno ne razumem. Pitanje ne razumem.
GORAN RAMOVIĆ: Radite isto kao što se radilo prošli put.
GAŠO KNEŽEVIĆ: Mi se trudimo da ne radimo isto. Budite ubeđeni u to.
GORAN RAMOVIĆ: Zanima me i šta gospodin Havelka misli o praksi uvođenja anonimnih anketa u školu, pošto je on pokrenuo pitanje o nečemu što je važno, a to je nužnost podizanja nivoa u kadrovskoj strukturi.
NENAD HAVELKA: Što se tiče direktora, gospodin Knežević je rekao vrlo jasno. Zakon nije promenjen i mora se poštovati. Još uvek ide taj neki stari model procedure. A što se tiče podizanja nivoa u strukturi kadrova, to je ozbiljno pitanje. Naime, ideja decentralizacije nešto je zaista neophodno, ali kad spustite odluke o pitanjima koja se tiču recimo suštine obrazovanja na jednu opštinu u kojoj lokalne „gazde“ odlučuju o svim pitanjima, onda će oni da odlučuju i o tim pitanjima – a oni mogu da misle da je škola nešto previše, oni su prošli školu, bili su ovakvi ili onakvi đaci. Dakle, gledaju iz svog ličnog iskustva ili iz ugla nekih ličnih interesa sasvim desete vrste.
Zaista, prosvetna problematika može (i već ima primera, jer i ranije su lokalne sredine imale neke nadležnosti) da se nađe u vrlo teškoj situaciji na nekim mestima. Ne svugde. Ali to nije razlog da se deo odlučivanja ne spusti na lokalni nivo, jer iste te odluke mogu vrlo bedno da prođu i na najvišem nivou, za šta smo imali dosta primera – da se donose neke odluke u ministarstvu već decenijama a da ne korespondiraju ni sa čim: ni sa naukom, ni sa strukom, ni sa iskustvom, ni sa praksom, ni sa potrebama… Voluntaristički se smisli nešto, pretvori u propis, u ponedeljak ujutru izađe u „Službenom glasniku“, i to je sad ono što treba da se radi.
Međutim, nešto se može učiniti i u samim kolektivima. Snagom kolektiva ili snagom mehanizama koji će zaustaviti dalje propadanje. Trebalo bi da se u kolektivima stvori jedna atmosfera koje je ranije u izvesnoj meri bilo – jer dok ste imali one regionalne prosvetno-pedagoške zavode, stručnosti nastavnika poklanjala se velika pažnja i u nekim lokalitetima (tačno mogu da navedem kao primer jedan lokalitet), to je radilo kao univerzitet. Usred Srbije u jednom prosvetno-pedagoškom zavodu izabrali su pet nastavnih modela kao nekih pet orijentacija. I svake godine su ih nudili svim nastavnicima sa svog terena. A svako je mogao da izabere jedan. I onda je to počinjalo po određenom sistemu – predavanja ljudi sa univerziteta, nabavljanje literature, diskusije, pa su recimo, ako počinje u septembru, već u februaru bile formirane metodske jedinice koje se izvode na času, pa onda ogledni časovi, pa prisustvo na tim časovima, pa diskusija. Sledeće jeseni ko hoće pomera se na drugu inovaciju. I to se tako odvijalo. Takav rad može da bude priznat i da bude osnova za napredovanje.
To je nešto što treba obnoviti. Ne znam na koji se način to planira, ali je neophodno povratiti taj interes za stručno usavršavanje. Onda će ipak jedan soj ljudi doći u prvi plan. Sada su u prvom planu ljudi koje uopšte ne interesuje ono što se zbiva u razredu nego ih interesuje ono što se zbiva u nekim drugim delovima škole ili oko škole, kao što je pekara ili nabavljanje džema ili ne znam čega, provizije, izdavanja školske dvorane. To su neke asocijacije, a ne ono što se zbiva kada nastavnik uđe u odeljenje.
Ne verujem, prosto bi bilo strašno misliti da se ne može postići pravilna okrenutost pitanjima i koja će onda da otkrije i prave ljude ako se o tim pitanjima raspravlja. Ako mi raspravljamo o tome koji će pekar donositi kifle, onda će u toj raspravi da učestvuju samo oni koji imaju interese te vrste. Ne moraju biti čak ni lični, ali koji vole da urede stvari te vrste. A to ipak nije ono bitno. Mnogo je važnije imamo li mi u školi, recimo, kompjutere da bi mogli da se koriste, ili oni samo tu stoje, skupljaju prašinu i prolaze im vreme, jer kompjuteru vreme brže prođe nego mnogim drugim stvarima. Dakle, kako će se to uraditi, na koji način će se ta intelektualna atmosfera podići, to sad ostaju problemi. Evo dobili smo jednu adresu ministarstva pa ćemo preko nje da predlažemo, ali u svakom slučaju je neophodno da se stvore uslovi da se pokaže interes za sticanje novih znanja i novih veština, i za prenošenje iskustava drugima.
TAMARA SKROZZA: Slučajeva da predavači donekle koriguju postojeće programe ima već i sad. Koliko se programi samoinicijativno prilagođavaju učenicima?
MARINA DRNDARSKI: Navešću primer petog razreda. Peti razred je izuzetno težak za učenike koji prelaze iz četvrtog razreda, jer se susreću sa mnogim novim predmetima kao što su geografija, istorija, biologija. U biologiji, pošto govorim o svojoj struci, susreću se s pojmovima koji im kroz druge predmete još nisu objašnjeni. Na primer, definicija u knjizi glasi: „mikroskop je optički instrument koji se sastoji iz sabirnih sočiva“. Problem je što oni još ne znaju ni šta je optika, ni šta su sočiva ni šta su sabirna sočiva. Znači, u jednoj takvoj definiciji susrećemo tri nepoznata pojma. Nastavnici se tada trude da što bolje razjasne deci, da spuste nivo do razumevanja deteta i da ga aktiviraju u toku nastave.
ILIJA JUKIĆ: Ja nisam siguran da toga ima mnogo. Ima sigurno nastavnika koji pokušavaju malo da prilagode te programe, i mi to zovemo kreativnošću. Kamo sreće da toga ima više! Nisam, međutim, siguran da ga ima dovoljno.
ANĐELKO KUNARAC, direktor OŠ „Skadarlija“, pedagog: Da bi se uopšte demokratski prišlo ovom problemu, ne radi demokratije nego radi bogatstva ideja, predlažem ministru da se jednostavno preko nekog konkursa objavi da ko god želi, ko god zna, bila to grupa ili pojedinac, može da priloži svoja razmišljanja o reformi osnovne škole. Ja imam već pet godina neki svoj projekat osnovne škole na nekih pedesetak strana, i ne znam kome da ga uputim. I razmišljam, pravo da vam kažem, i ovako – zašto bih ga nekome upućivao. Hteo bih ravnopravno da konkurišem sa tim projektom na nekoj debati, pa da ljudi procene šta valja, šta ne valja. Možda će on biti, uslovno da kažem, nešto bez veze, ali će sigurno isprovocirati neku dobru ideju. Osim toga, imam rešenje i za rasterećivanje programa za najmanje 30 odsto…
GAŠO KNEŽEVIĆ: Za te konkurse i javna obećanja nagrade potrebno je nešto sredstava. Opet se vraćamo na staru temu. Inače, što se tiče tog rasterećivanja programa, u sledećem „Prosvetnom pregledu“ izaći će jedan plan rasterećivanja za narednu školsku godinu, tako da ćete i to imati. Dobili ste podatak. Dobili ste informaciju.
PROFESOR DOROSLOVAČKI, predsednik Društva matematičara Srbije:
Hteo bih samo da potvrdim kratko da su vrata Ministarstva širom otvorena, jer je prvi put u istoriji ministar predložio Društvu matematičara Srbije da organizuje stručnu kompetentnu komisiju za reformu matematike osnovnih i srednjih škola. Komisija je već formirana. U njoj su profesori univerziteta sa svih fakulteta u Srbiji, i iz osnovnih škola, i iz srednjih škola, i iz Društva matematičara. To su sve ljudi koji su zaista entuzijasti i smatram da jedino entuzijazam sad u ovim teškim trenucima može pomoći, da su entuzijasti sad oni koji će da rade i da najviše učine na toj reformi.
EMILIJA BUJANIĆ, Defektološki fakultet: U analizi stanja koju ste nam izložili, imate li neku analizu škola za mentalno ometenu decu, odnosno da li osim vaših interesovanja za decu, takozvanu talentovanu decu, imate uvide i za decu s posebnim potrebama i problemima u učenju?
GAŠO KNEŽEVIĆ: Mi smo naravno znali da postoji taj problem konstatovali smo ga, i imamo jedan projekat o tome već predat. Međutim, imamo nameru i da formiramo grupu koja će se sastojati i od defektologa i od psihologa, jer postoji istovremeno razdvajanje u našoj javnosti a istovremeno i potreba za spajanjem te dve struke prilikom rešavanja tog problema, i mi ćemo to svakako učiniti. Jedan projekt nam je već stigao.
BIVŠI RUKOVODILAC SEKTORA ZA ANALITIKU BEOGRADSKOG UNIVERZITETA, SADA PROFESOR SOCIOLOGIJE U PARIZU: Pitam gospodu ministra i šefove sindikata, odnosno organizacije roditelja, da li su spremni da raspišu narodni zajam za poboljšanje materijalnog stanja prosvete, naročito osnovne škole, pod uslovom da jedan procenat bude za stručno usavršavanje?
GAŠO KNEŽEVIĆ: To je veoma plemenita sugestija, ali mislim da se ovaj narod već od narodnih zajmova opekao, i ja lično ne bih učestvovao u takvom projektu.
MARINA DRNDARSKI: Ja imam isti odgovor.
GAŠO KNEŽEVIĆ: Mislim i da to nije u našoj nadležnosti, i teško je. Vlada bi o tome trebala da odluči. Ući ćemo u posao gde će jedna nevladina organizacija da nam napravi studiju o mreži škola. Ta studija verovatno može biti gotova za otprilike šest meseci. Posle toga mi ćemo moći da puštamo model po različitim osnovama. Recimo, hoćemo dobru mrežu škola, hoćemo jeftinu mrežu škola itd. I onda ćemo dobijati slike. To je za sada.
NENAD MILOŠEVIĆ: Ja sam hteo samo da konstatujem da je ovde bio prisutan veliki broj direktora škola. Znam da to sigurno nije zbog mene ili zbog sindikata. Verujem da je zbog gospodina Gaše Kneževića. I svi su pokazali veliku potrebu i volju nešto da kažu. To su istovremeno ljudi dosta stariji od mene, koji već imaju 25-30 godina staža, i mislim da su dosta rekli, jer svi oni koji su nam učinili neko zlo bili su nečiji đaci i bili su đaci neke reforme. Mislim da bi ipak bilo korisnije da ovom skupu prisustvuje mnogo više učitelja, i te pozivnice koje su direktori dobili za ovaj skup mislim da bi bilo bolje i poštenije da su bile prosleđene učiteljima.
