Čekajući primenu nove strategije

Nakon što je važnost prethodne Strategije zaštite mentalnog zdravlja istekla još 2017. godine, u drugoj polovini novembra Vlada Srbije je donela novu Strategiju, odnosno Program zaštite mentalnog zdravlja i to za period 2019–2026.

Ovim povodom, nedeljnik „Vreme“ je u četvrtak 5. decembra organizovao tribinu pod nazivom „Mentalno zdravlje i sistem“, na kojoj su učestvovali psihološkinja Branka Kordić, novinarka Al Džazire i pokretačica inicijative „Za tebe – važno je“ An Mari Ćurčić i predstavnik centra „Srce“ Aleksandar Plavšić. Moderatorka tribine bila je novinarka nedeljnika „Vreme“ Jovana Gligorijević.

Novinarka An Mari Ćurčić, koja je prošle godine izgubila ćerku zbog suicida, u februaru 2019. pisala je predsednici Vlade Ani Brnabić upozoravajući je na činjenicu da oko 1300 osoba godišnje izvrši suicid u Srbiji, zemlji u kojoj oko pet odsto ljudi pati od depresije, a da je depresija drugi uzrok smrtnosti među mladima od 15 do 25 godina.

U otvorenom pismu ona je pitala predsednicu Vlade – kada će Vlada usvojiti i predočiti javnosti Nacionalnu strategiju za zaštitu mentalnog zdravlja i prevenciju suicida, šta će nadležni preduzeti po pitanju edukacije i destigmatizacije osoba sa mentalnim poteškoćama i kako će se razvijati sistem specijalizovane podrške kako osoba sa mentalnim poteškoćama, tako i porodica koje su doživele gubitak zbog suicida.

Predsednica Vlade je vrlo brzo odgovorila da je na raspolaganju i da misli „da ne postoji mnogo važnijih tema od ove“.

Ipak, zbog toga što do novembra nije bilo pomaka, An Mari Ćurčić se na Tviteru 13. novembra ponovo obratila predsednici Vlade – podsetila ju je da je upravo ona, Ana Brnabić, u septembru 2019. izjavila da je Program završen još u decembru 2018, te da se čeka donošenje Akcionog plana i usvajanje Programa (kako je Brnabić tada rekla – do kraja oktobra).

An Mari Ćurčić je tom prilikom podsetila Anu Brnabić da je stara Strategija, osim što je istekla pre dve godine, prema rečima struke „jedva i primenjivana“.

Svega nekih nedelju dana kasnije Vlada je na sednici od 21. novembra usvojila novi Nacionalni program za zaštitu mentalnog zdravlja.

Kako je tada saopšteno iz Vlade Srbije, „Programom je obuhvaćen rad službi mentalnog zdravlja koje su dužne da pruže savremenu, sveobuhvatnu prevenciju, lečenje i rehabilitaciju, kao i adekvatan socijalni pristup, što podrazumeva da se sve ove aktivnosti odvijaju u sredini u kojoj ove osobe žive“, a usvajanjem ovog dokumenta „predviđene su i kampanje protiv stigmatizacije obolelih lica koje će organizovano voditi ne samo stručnjaci za mentalno zdravlje, već i korisnici psihijatrijskih usluga i sve relevantne organizacije, poput škola, medija i civilnog sektora“.

Uprkos tome što je Nacionalni program usvojen 21. novembra, on još uvek nije dostupan javnosti.

Istog dana kada je održana tribina „Vremena“, „Večernje novosti“ pisale su o Nacionalnom programu. Prema planovima, u gradovima gde postoji sekundarni i tercijarni nivo zdravstvene zaštite, na svakih 40.000 do 100.000 stanovnika, trebalo bi da se otvori jedan centar za mentalno zdravlje, pisale su tada „Novosti“, što bi dovelo do smanjenja broja kreveta i trajanja lečenja u zatvorenim ustanovama, odnosno do lečenja ljudi u svom okruženju.

Za „Novosti“ je izjavu dala i direktorka klinike „Dr Laza Lazarević“ Ivana Stašević Karličić, koja je rekla da je Nacionalnim programom „predviđena sveobuhvatna reforma psihijatrijskih službi, u skladu sa konceptom zaštite mentalnog zdravlja u zajednici, na principima deinstitucionalizacije i socijalne inkluzije osoba sa mentalnim poremećajima kroz individualni tretman i aktivno uključivanje u zajednicu“.

Po rečima An Mari Ćurčić, razlog za prvo pismo predsednici Vlade Ani Brnabić bio je slučaj suicida 12-godišnjeg dečaka iz sela u blizini Medveđe:

„Način na koji su se tabloidi dohvatili te tragedije je, najblaže rečeno, bio skandalozan. Strašno je kada sami doživite takvu tragediju, nosite se sa tim i shvatite na jedan potpuno nenormalan način, uslovno rečeno, da ste vi u izvesnom smislu imali sreće u toj tragediji. Zašto sreće? Zato što je naša porodica imala ogromnu podršku ne samo užih i širih članova porodice, najbližih prijatelja, već i šire okoline. Imali smo sreće zato što su moje kolege novinari redom zvali tabloide i molili ih da povuku ručnu, da vode računa, neki od njih me i znaju sa snimanja. Naravno, to sam saznala par nedelja nakon što smo doživeli tragediju, listajući poruke – 11. novembra prošle godine smo mi izgubili Mariju. Dvanaestog novembra sam ja već imala u inboksu poruke kolega novinara koji su me molili da dam neku izjavu.

Dakle, ja i moja porodica smo bili zaštićeni. Naša porodica je imala podršku, i ono što je najvažnije, znali smo gde, kome da se obratimo za psihološku podršku. Veliki broj ljudi to ne zna. Kad pomislite da se takva tragedija dešava na jugu Srbije, da li se iko zapitao kako je toj porodici? Da li se iko zapitao kako je roditeljima tog dečaka? Majka je u tom trenutku bila u drugom stanju. Da li je neko pružio neku vrste psihološke, emotivne, kakve god podrške toj porodici, koja je, čini mi se, opet na osnovu pisanja tih tabloida, socijalno ugrožena porodica? Niko ništa. I sada, kad i sami prolazite kroz jezivu traumu, za to nema reči i ne bih ulazila u detalje, ali kada prolazite kroz to i uz to konstatujete da imate sreće, to je prosto nedopustivo.“

Moderatorka Jovana Gligorijević je podsetila da je u Srbiji 2015. kod oko 450.000 ljudi dijagnostifikovana neka mentalna smetnja, da je broj hospitalizovanih u konstantnom porastu od 2012. godine, te da, po proceni Svetske zdravstvene organizacije iz 2017. godine, u Srbiji samo od depresije pati 400.000 ljudi.

Ona je iznela i podatak da je smanjen broj stručnih saradnika u školama, odnosno da osnovne i srednje škole više nisu u obavezi da imaju psihologe.

Psihološkinja Branka Kordić je ocenila da je prošli Nacionalni program ličio na novogodišnje rezolucije koje prave adolescenti, kao i da je reč bila o uopštenim floskulama, poput „trebalo bi da obučavamo lekare opšte prakse“, a da nije bio planiran konkretan program edukacije:

„U prethodnom programu su bili hit centri za zaštitu mentalnog zdravlja u lokalnoj zajednici. Ali kako se kod nas sprovode stvari? Ne tako što sednemo pa razgovaramo o tim programima, ili kako to da sprovedemo, nego dođe dekret odozgo – hajde, mentalno zdravlje u lokalnim zajednicama. I to bude totalno glupavo jer možete da zamislite kako će u manjem mestu da naprave ovaj program i gde će ljudi ići. Treba da otvore svoju iznutricu, da povere najintimnije stvari ljudima sa kojima se svaki dan viđaju. U manjim mestima je to mnogo upadljivije nego u Beogradu. I umesto da se sedne i priča o tome, mi to tako. Zašto je ustanova ‘Dr Laza Lazarević’ dobila da vodi te centre za zaštitu mentalnog zdravlja u lokalnoj zajednici? Zašto je nacionalni telefon pod okriljem ‘Dr Laze Lazarevića’? Dnevni walk in centar, dakle, da može da ušeta ko hoće, takođe je napravljen pod okriljem ‘Dr Laze Lazarevića’. Kako to? Zašto nije raspisan tender, da vidimo ko to može da radi pa da se udružimo“, upitala je B. Kordić.

Ona je izjavila i da je „paranoidnost prema nevladinom sektoru“ najveći problem za preduzimanje bilo kakve akcije u vezi sa mentalnim zdravljem.

„Kad pričamo o deinstitucionalizaciji koja nas čeka, znači da se zatvore sramotne stvari kao što su Vršac, Kovin, itd, potrebno je partnerstvo sa nevladinim sektorom. Jer, bez tog partnerstva ne možemo govoriti. Zašto su izumrli mnogi programi protiv vršnjačkog nasilja? Zato što sistem jednostavno nije hteo to da prihvati. Znači, sistem nije bio podrška zato što to rade NVO. Jednostavno, dosta sa tim dekretima, ne znam kako može to pomirenje da se napravi sa NVO. Ja razumem zašto su nevladine organizacije nepopularne, zato što su nezavisna tela, dobijaju sredstva za neke programe, ali da bi se programi radili, potrebna je podrška.“

Jedan od predstavnika nevladinog sektora – Aleksandar Plavšić iz nevladine organizacije „Srce“ iz Novog Sada – rekao je da ne postoji nikakva komunikacija „Srca“, te da se nada da će novim Nacionalnim programom nevladine organizacije biti više uključene u zaštitu mentalnog zdravlja.

On je naveo i da problem ne moraju da budu finansije, već da je potrebno raditi na svesti o problemima mentalnog zdravlja, jer je „našoj populaciji teško da prosto to prihvati kao određen problem“:

„Skoro sam video jedan post, u nekoj srednjoj školi u Americi učiteljica je napravila pano sa šest redova u kojima piše „odlično sam“, „super sam“, „onako sam“, „imam problema“, „umirem u sebi“, „imam suicidne misli“, i svaki učenik, pre ulaska u učionicu, napiše svoje ime na samolepljivom stikeru i anonimno ga zalepi, tako da se ime ne vidi. Naravno, sa takvim osobama koje su zalepile stiker na te poslednje kolone se obavljaju razgovori, pruža im se pomoć. To košta nula dinara, samo je potrebna volja, potrebno je raditi na svesti o takvim problemima.

Ljudi koji nas zovu, naši korisnici, često kažu kako imaju problema i u komunikaciji sa lekarima. Nažalost, osnovni problem je to što oni kažu – mi dobijemo 20 minuta jednom u dva meseca. To im je osnovni problem, treba im podrška. Mi težimo da se približimo mladima, oni su, to je nezahvalno reći, ali najranjivija grupa. Nadamo se da će aplikacija koju smo napravili da olakša stvari, prisutni smo i na Fejsbuku i na Instagramu, uveli smo i chat od pre par godina, gde se uglavnom javljaju mladi. To je prosto dosta individualno, način na koji će se osobe obratiti za pomoć. Nekom više odgovara telefonski poziv, nekom više odgovara da iskuca mejl, da se posveti tome, posebno mladima kroz chat, da iskažu svoje probleme i tegobe.“

KOME SE OBRATITI

Jedan od prvih problema sa kojima se osobe koje žele da potraže pomoć susretnu jeste nedoumica – kako odabrati pravog stručnjaka, sa kim treba kontaktirati, kome se obratiti?

„Prava adresa su struka, profesionalci u oblasti mentalnog zdravlja“, jasna je An Mari Ćurčić.

„Da li ćete se vi odlučiti da idete regularnim putem, kod lekara opšte prakse, da zatražite uput za psihologa/psihijatra, ili ćete ići kod privatnika, to zavisi od materijalnih mogućnosti, ali isključivo, podvlačim, isključivo kod profesionalaca. Kad idete u privatnu praksu, pre svega treba da proverite njegove kvalifikacije – šta je završio, gde, kako, koje su dokvalifikacije, kroz koje je programe prošao, da vas ne bi dohvatio neki ‘life coach’ koji će vam napraviti potencijalno pakao u glavi.

Ja sam laik, ne mogu da preporučim ‘idite kod toga i toga’. Ono što je velika nesreća naše zemlje jeste odsustvo dostupne literature, čini mi se i za samu struku, a da ne govorimo o široj javnosti. Morate se raspitati, morate znati kod koga idete. Drugo, morate da budete svesni da ukoliko vam ja preporučim određenu osobu, ne znači da će moj psihoterapeut vama prijati. Sve je to proces, put koji se vodi u vama samima, jer treba vremena da se izgradi taj odnos između klijenta i psihoterapeuta, lekara, profesionalca. Treba vremena da se vi sami osnažite, da budete u mogućnosti da prevalite preko usta ono što vas zaista muči, odnosno da otkrijete šta je to u čemu je problem“, rekla je An Mari Ćurčić.

Branka Kordić je podsetila da ona ima autorsku emisiju na radiju, koja se bavi edukacijom i u kojoj se, između ostalog, priča i o tome kako izabrati psihoterapeuta. Ali, dodala je, deluje da je psihoterapija postala pomalo elitistička, jer naročito ljudi iz unutrašnjosti ne mogu sebi da priušte psihoterapiju, koja je, kako je rekla B. Kordić „jedna od najvažnijih stvari koje čovek može da uradi da bi započeo onaj proces promene, rasta, razvoja“.

„Čujem povratnu informaciju da psiholozi koji rade u domovima zdravlja više dobijaju da rade neke procene ličnosti, pripremanje za penziju, naterani su da to rade više, a mnogo manje psihoterapiju. Znači, taj besplatni deo nije baš dostupan. Može da se desi da se ljudi koji su na edukaciji vrlo često oglašavaju, da mogu da pomognu potpuno besplatno, ali je uslov da ih neko supervizira. Znači, tajne o vama i podatke o vama zna još neko, to je rizik, ali to je garantovano na neki način“, rekla je Branka Kordić.

Aleksandar Plavšić iz „Srca“ je rekao da ljudi koji se obraćaju ovoj organizaciji često nemaju ideju ni kuda bi mogli da odu, niti da postoje besplatna savetovanja ili terapija:

„Ljudi uopšte nisu usmereni i kreću ka traganju za tim informacijama tek kada dotaknu dno. Većina volontera kod nas nisu psiholozi i to je dokaz da svako ko poseduje kapacitete empatije može da bude obučen da pruži pomoć tim osobama. Mi ne dajemo nikakvo savetovanje, iako se naši razgovori često završavaju sa ‘hvala vam na savetu’, a mi smo zapravo samo slušali te ljude. Važno je da, kada slušamo o problemima druge osobe, ne bežimo od toga, da budemo spremni da preuzmemo deo njihovog tereta na sebe i da ih ne osuđujemo, da budemo tu za njih, jer će to tim osobama mnogo značiti. Možda će ih osnažiti da potraže stručnu pomoć, možda je to zapravo prvi korak, da kažu, da verbalizuju svoje probleme, da napišu mejl nekome. Možda to bude prvi korak ka odlaženju nekom stručnom licu i prvi korak ka rešenju tegoba“, rekao je Plavšić.

„Slušanje – to je sve“, nadovezala se An Mari Ćurčić. „Suština je u tome da, ako vas nešto muči, nezavisno od problema mentalne poteškoće sa kojom se suočavate, taj neko kome se poverava neće ‘složiti facu’, da mu neće izleteti komentar tipa ‘ma, proći će’. Ne, ne prolazi, zato ti i pričam, zato ti se i obraćam, zato što me nešto jako muči i ne mogu sa tim da izađem na kraj.

Naravno, bilo koju literaturu da pročitate, piše lepo šta se sme, šta se ne sme, ali slušanje, da pojednostavimo: treba da budemo ljudi. U najboljem i najlepšem smislu te reči. Svako ljudsko biće u tom lepom, osnovnom smislu reči u sebi nosi empatiju prema svojim bližnjima, prema ljudima, nezavisno od religije. Hajde pre svega da budemo ljudska bića vredna tog naziva, i to je to“, rekla je Ćurčić.

DESTIGMATIZACIJA

Moderatorka Jovana Gligorijević je kao jedan od glavnih problema vezanih za deinstitucionalizaciju navela veliku stigmatizaciju obolelih od psihoze – uprkos napretku psihoterapije i farmakologije, koji u razvijenom svetu ovim osobama omogućavaju da budu potpuno funkcionalni i da se nalaze na izuzetno odgovornim poslovima, kod nas kad vidimo osobu izmenjenog fizičkog izgleda kao posledicu lekova, „još uvek sklanjamo decu sa ulice“.

Ne treba u tim slučajevima postupati ništa drugačije nego što radimo sa ljudima koji imaju različite, ljudske probleme, rekla je Branka Kordić, dodavši da je važno da se obezbede adekvatni lekovi i psihoterapija.

„Treba da se promeni to gledanje na depresiju i na mentalne bolesti kao da je to moralna posrnulost, hajde, kao, malo se potrudite, pa da izađete iz toga. To vam niko ne kaže kada imate zapaljenje pluća ili grip, nego, jednostavno stručnjaci vam savetuju da popijete lekove. Treba skidati te stereotipe koje imamo, da je psihoza neizlečiva, da se klonite tih ljudi i sakrivate decu, i to su ti neophodni edukativni programi. Nema te drugačijosti, svima nama nekako je potrebno da naučimo veštine koje možda nismo naučili, ili treba malo da ih ispoliramo.

Isto tako, koje su to veštine koje nam nedostaju, kod deinstitucionalizacije tih odvratnih ustanova u kojima se ništa ne radi, nego ljudi sede i drežde i trunu? Šta je potrebno? Potrebno je da se neko o njima brine. Neke ljude će vratiti u porodice, ali tu je potreban veliki rad. Zamislite, posle toliko godina dobijete osobu koja više i nije dete. Povratak u porodicu podrazumeva rad sa članovima porodice i sa tom osobom. Deinstitucionalizacija podrazumeva da pomažete tim ljudima da žive nezavisno. Ništa drugačije“, istakla je Branka Kordić.

Jovana Gligorijević je navela i primere destigmatizacije koja proističe iz popularnih serija, poput serija Homeland, Most ili Trinaest razloga zašto.

Govoreći o ovoj poslednjoj seriji, Aleksandar Plavšić je rekao da je dobra stvar što je na kraju svake epizode istaknut broj i linija na koji ljudi mogu da se jave za pomoć, i da je to doprinelo da se mnogo više mladih javlja na taj broj.

„Problem stigme je zapravo mnogo kompleksan problem i treba raditi na njemu. Ja takođe volontiram u novonastalom udruženju koje se zove ‘Kompas’, pošto se, nažalost, u Novom Sadu ugasilo udruženje osoba lečenih od psihoze. ‘Kompas’ je nastao iz potrebe da se tim ljudima nekako pomogne – utorkom su radionice, petkom su neka neformalna druženja. Iz onoga što govore ti ljudi proizlazi da je osnovni njihov problem to što ih osobe popreko gledaju na ulici, što ih se boje. Tačno se sećam izjave jednog našeg korisnika koji je rekao da ljudi ne mogu da razumeju da mu curi pljuvačka zato što je pod lekovima. On kaže da dvadeset godina uopšte nije imao nijednu epizodu niti bilo šta pomišlja, ali zbog tog i takvog nedostatka ne može da postane ravnopravan član društva.

Tu se postavlja osnovno pitanje – kako sprečiti tu stigmatizaciju? Osnovna ideja je edukacija i iskreno me raduje što je ona barem malo pomenuta u novom nacrtu. Ali, opet, imamo primer iz prošlog nacrta, gde je čak smanjen broj saradnika u školama, koje su osnovni sinonim edukacije. To su adolescenti koji će sutradan možda čak postati profesionalci. Ako ih edukujemo u ranom periodu, prosto, imaćemo bolje rezultate.

Mislim da je vreme da prestanemo da vezujemo mentalne poremećaje i bilo kakve psihičke poteškoće sa mentalnim institucijama. I to je prvi korak ka toj deinstitucionalizaciji. Pričali smo dosta i o demedikalizaciji, nekako se mi u sklopu mentalnog zdravlja u Srbiji najviše fokusiramo na taj biološki model, a zapravo većina razvijenih zemalja ima tzv. psihobiosocijalni model, koji podrazumeva i psihološki i biološki i socijalni aspekt“, rekao je Plavšić.

Branka Kordić je navela i da je tugovanje ogroman problem sa teškim posledicama, kojim se niko ne bavi:

„Pogledajte koliko je osoba ostalo bez dece spontanim prekidom trudnoće, to su sve stvarno veoma ozbiljne stvari, a ne pripada mentalnim bolestima, to nije psihoza, to nije pod nomenklaturom, i ne može da se nađe u šifrarniku.“

Plavšić je podelio i svoja iskustva sa prakse na psihijatriji u Kliničkom centru u Novom Sadu, rekavši da su mu pacijenti govorili da su nezadovoljni jer ne dobijaju pažnju. Kada je zaposlene pitao da li rade psihoterapiju, dobio je odgovor da nemaju vremena, da su pretrpani, da je preveliki broj osoba koje dolaze po pomoć i da u toj situaciji nema nikakve mogućnosti za psihoterapiju.

„Što se tiče konteksta psihijatrijskih ustanova, tu bi trebalo napraviti neki sistem koji radi, da se to ne zasniva isključivo na medikalizaciji, da se ne prati samo taj medicinski model. Tako se šalje pogrešna poruka ljudima, mentalni problemi se izjednačavaju sa fizičkim bolestima i onda neki ljudi pomisle da će depresija otići kao grip. Ili, u drugoj krajnosti, da je to nešto neizlečivo, da ljudi mogu da se zaraze…

Laici i ljudi koji nisu stručni i na takve načine to mogu da razumeju. Svašta sam čuo preko telefona, posebno tzv. pozivi za treću osobu, gde su osobe imale situaciju da je osoba bliska njima pokušala suicid i prosto ne znaju kako da pruže prvu pomoć tim osobama. Čak je bila i jedna situacija gde su mislili da mogu da se zaraze, da će oni sada postati suicidni, ali i pored svega toga, pored svih ličnih tegoba koje imaju ti ljudi, dodatni problem je ta stigmatizacija. Kažu – kako ću sutra izaći iz kuće, čula sam komentare komšinice, njena ćerka je pokušala suicid, kakva je ona majka… Odmah dobija osudu, uz sve probleme koje imate trenutno i u vezi sa tom situacijom, okolina samo pogorša stvari, a trebalo bi da bude obrnuto“, rekao je Plavšić.

PROBLEM MEDIJSKOG IZVEŠTAVANJA

Naročita pažnja na tribini bila je posvećena ulozi medija – kako u prevenciji, tako i u onome što je u praksi, nažalost, mnogo češća situacija – da se načinom na koji većina medija izveštava o mentalnom zdravlju zapravo doprinosi da se publika koja to čita oseća gore, te da se u takvim tekstovima nalazi mnogo „okidača“ koji mogu da podstaknu negativan proces kod osoba sa problemima.

„Kada su mediji u pitanju, osim, naravno, novinarskog kodeksa, postoji uputstvo Svetske zdravstvene organizacije koje je dostupno na srpskom i gde lepo piše kako se izveštava, na primer, o slučajevima suicida“, rekla je An Mari Ćurčić.

„Moramo da vodimo računa i o načinu na koji govorimo o suicidu, o osobama preminulim od suicida, a ne osobama koje su izvršile samoubistvo, o jeziku moramo da vodimo računa. E sad, da ne bude da smo mi najgori, neki znaju, neki ne znaju, ja sam od sestre saznala da je u Velikoj Britaniji do 1961. pokušaj suicida bio krivično delo. Tek 1961. je izmenjen zakon, za to krivično delo bila je zaprećena i zatvorska kazna, kako za osobu koja je pokušala suicid, tako i za porodicu koja je izgubila nekoga od suicida. Postoji uputstvo SZO, postoje uputstva i centra ‘Srce’, izdali su priručnik, nije da se to ne zna.

Nedavno, na Svetski dan mentalnog zdravlja 10. oktobra je pri klinici ‘Dr Laza Lazarević’ organizovana radionica za medije. Otišla sam tamo i bilo je sasvim ok. Šta je problem? Nije ‘pešadija’ problem, koja ide na teren. Problem su glavni i odgovorni urednici. Ja se izvinjavam, klinika je imala najbolje namere, ali kako je moguće da nijednom nismo čuli da se oglasi nakon čitavog niza skandaloznih naslova, fotografija, detalja, nadležnog ministra zdravlja? Šta je sa ministrom kulture i informisanja? Šta je sa strukom, u krajnjoj liniji? Zašto profesionalci ne reaguju?“, upitala se An Mari Ćurčić.

Ona je dodala i da bi stvari mogle da se promene ako bi se, između ostalih, pojavili direktorka klinike „Dr Laza Lazarević“, direktor Instituta za mentalno zdravlje na javnom servisu, na televizijama sa nacionalnim frekvencijama i reagovali na ovaj gorući problem.

„Znamo da su dometi Saveta za štampu minimalni. Bez obzira na to što mi imamo i zakone koji su vrlo jasni, tu se krše elementarna ljudska prava, pravo na dostojanstvo, pravo na privatnost… Krši se zakon i nikom ništa, niko ne snosi posledice skandaloznih tekstova po portalima ili u štampanim medijima“, istakla je An Mari Ćurčić.

Jovana Gligorijević je pomenula zloupotrebu mentalnih oboljenja za diskreditaciju političkih protivnika: „Imate jednu stranku i jednog opozicionog političara koji je predsedniku države već odredio i šifru, iako je, ja mislim, ekonomista po struci.“

Ona je podsetila i da je u jednom dnevnom listu objavljen lični stav jednog lekara koji je izveo dijagnozu predsedniku Srbije, a da ga nije ni pregledao – nešto slično onome što su uradili pojedini psihijatri u SAD nakon što je izabran Donald Tramp. Jovana Gligorijević je dodala i da je prisustvovala slučaju da se na tribini iz publike javio čovek koji je u etičkom odboru Instituta za medicinska istraživanja, i koji je rekao da smo mi „svi žrtve dijagnoze jednog čoveka, jer on na televizijama sa nacionalnom frekvencijom umesto gostovanja zapravo drži psihijatrijske seanse i preko puta njega treba da sedi psihijatar, a ne novinar“.

„Imali smo, nažalost, slučajeve gde su mediji objavljivali celo oproštajno pismo, detalje svega toga. To je opasan okidač, to može osobama koje su u krizi da da neke ideje, da da način“, rekao je Aleksandar Plavšić.

„Često osećam potrebu da razbijem neku zabludu u kojoj dosta ljudi misli da ako suicidne osobe pitamo da li pomišljaju na samoubistvo, da ćemo mi kod njih pokrenuti neki proces, da će oni možda, ako nisu razmišljali, sada dobiti tu ideju. To, naravno, nije tačno, to je ozbiljan proces koji ne nastaje preko noći. Ali, prosto, takav način izveštavanja osobama koje su suicidne može da doprinese, da ih ‘trigeruje’ da se oni osećaju dodatno loše. I zato se nadam da će se u novoj strategiji obratiti ogromna pažnja na medijsko izveštavanje, zato što je to ozbiljna stvar. Ljudima su danas glavni kanal informisanja društvene mreže, mediji generalno, televizija. Mislim da je zbog toga osobama koje su u krizi i suicidne potrebno da čuju na adekvatan način takve vesti“, rekao je Plavšić.

An Mari Ćurčić je dodala da je, nažalost, odgovornost danas „postala misaona imenica“ i da niko ni za šta nije odgovoran.

„Možete napisati, možete uraditi bilo šta ukoliko ‘imate leđa’, da ne govorimo o rečniku na društvenim mrežama. Niko ne snosi odgovornost i prosto smo se navikli da nam je sve to postalo normalno. Ne, nije normalno, hajde da krenemo da nazivamo stvari pravim imenom. Nije normalno. Mora neko da reaguje, moramo mi kao građani reagovati. Ne mislim da dižemo bunu, ali, znate, mahom smo opsednuti političkim dešavanjima, a u međuvremenu nam prolazi život. Bavimo se stvarima u mejnstrimu, to su sve neke velike teme, a ne bavimo se vlastitim životima. Kakav nam je sistem zdravstvene zaštite? Ako ja danas odem u dom zdravlja, kada ću moći da zakažem kod psihologa, psihijatra, profesionalca koji mi je potreban? Čekamo taj famozni program da vidimo šta tu piše, koliko je centara predviđeno, gde će biti ti centri za mentalno zdravlje, šta će se raditi na edukaciji, na koji način će se sprovoditi taj program“, naglasila je An Mari Ćurčić.