Лудо заљубљени

Топола је лепо, живописно месташце смештено на висоравни. Породична кућа Ђорђа Петровића-Карађорђа и његове жене Јелене је на једној узвишици око које се простире густа храстова шума. Поред оближње месне школе ограђене зидом је Богородична црква, мала и тесна коју је саградио наш домаћин Карађорђе. Сам конак окружују високи зидови са кулама. Унутрашњост куће је врло скромна: у великом предсобљу огњиште, а у дневној соби ормани у турском стилу, ормани за луле, испод прозора миндерлуци. И на поду и на зидовима ћилими са живописним цикцак орнаментима. Изнад врата некакав турски орнамент. Неколико мушкараца, али и старијих жена седи а ла турц и пуше чибук.

Госте дочекује Карађорђева жена Јелена, изразито лепа и висока жена у коју се Карађорђе загледао још као млад момак. И други су бацали око на Јелену, стаситу ћерку Николе Јовановића, оберкнеза јасеничког. Међу њима и неки Вукоје који је на вашару у селу Јагњилу покушао да Ђорђа Петровића одвоји од Јелене, па је чак и по рамену ударио супарника: заљубљени, а по жестокој нарави познати млади Ђорђе, сасуо је супарнику кубуру у груди. Кад су после и неки Турци покушали да отму Јелену, Ђорђе их је све побио. После тога није било друге: оженио се Јеленом, а онда, плашећи се освете, поново одлази у хајдуке, у чету Станоја Главаша.

Јелена је увек била уз свог „Црног Ђорђа“: док су други говорили да је човек изузетне храбрости, али прек, непокоран, па и суров, она је у свакој прилици истицала његову приврженост породици (изродили су петоро деце), али и правичност. Ето, и очуха је наредио да убију зато што је то његова мајка захтевала: када су кренули у Срем, очуху би жао да напусти завичај, а онда Карађорђева мајка Марица заповеди: „Убијте га! Грех на моју душу! Боље да ја једна пред Богом одговарам него да нас све Турци воде у робље!“

У конак људи улазе без икавог церемонијала, пуше, причају: не скривају дубоку мржњу према Турцима и жељу да се освете за године потлачености и страдања. Сви имају исту жељу: да Србију виде као слободну, независну и срећну земљу.

Међу свим тим људима Карађорђе се издваја по стасу: веома је висок – то су његови васојевићки корени, његов деда Јован дошао је у Шумадију после ратова 1737–39. Ђорђе Петровић је прави горштак: широка рамена, маркантне црне очи, повијен нос, црна коса и црни бркови… Иако му је лева шака остала крива од неке ране из хајдучких времена, изврсно барата пушком. Не памти се да је Карађорђе икад промашио.

По начину облачења не разликује се од осталих сељака: на глави шубара (под којом је изгледа и фес), на ногама опанци или чизме, сељачка кошуља од белог платна, јелек, чакшире, појас иза кога вири дугачак пиштољ и велики нож. Преко рамена пребацио огроман гуњ.

Неки кажу да је Карађорђе чудак: реч – дукат. То и његова Јелена потврђује: уме данима да седи, пуши, не проговара ни речи, само грицка нокте. Понекад, кад му се неко обрати, окрене главу не одговарајући ништа.

Јелена га хвали на сва уста: смеран према женама, не гледа друге. Умерен је и у јелу и пићу: погача и пасуљ за пост, а погача и суво месо уз мрс, кад уз то иде и чутурица ракије то је за њега најбоља гозба. На раскош и сјај не даје ништа. Када му је једном Аганлија понудио да престане с нападима на Турке, а он ће му преко, у Аустрији, купити кућу и имање, лепше од оног у Тополи, Карађорђе је све одбио и прекинуо преговоре с Турцима.