Палежом до ексера

Вест да су се кнезови српски после дугог нећкања најзад сложили и договорили да се дахијама мора дохакати, истина тек кад им је до ноката догорело и кад су се закотрљале главе највиђенијих и најмоћнијих од њих, брзином муње пронела се и кроз најудаљеније нахије: сви оружју вични, и стари и млади, гуслањем о славној прошлости осокољени а за голе животе уплашени, опасали су се се и под команду кнезова и хајдучких харамбаша ставили да, како кажу, „за крст часни и слободу златну“ војују. Нема сумње, устала је Србија и како се у једној новој песми вели, „умирит’ се не може“.

Нису се, међутим, баш сви оружја латили само узвишених циљева ради. Ти „други“ ханџар и кубуру не потежу на аскере, већ се битака клоне а на уму им је, како то и иначе бива, само пљачка. Чим је оружје звецнуло, много се турских породица на брзину иселило, остављајући своју имовину на извол’те овим „јунацима“ који све што се понети може из турских кућа односе, а куће пале и кад пламен уради своје, чак по пепелу пребирају скупљајући ексере и кланфе којим су греде и друга јапија биле повезане, док је кућа још стојала.

Оваква дела имиџу устаника могу само штетити јер Европа, која иначе на устанак са скепсом гледа, може због тога главу сасвим окренути у уверењу да су сви на Балкану исти и да је само питање ко је јачи. Највише забрињава што се још нико од главара није огласио и оградио од ових „патриота“, па се с правом може помислити да и они у томе имају удела, што такође негативно може утицати на став европских дворова спрам устаника. С друге стране, и српске куће горе – по неселективним паљевинама, изгледа, Балкан још није ушао у деветнаести, већ чами у мраку средњег века.

„У високу политику се не разумем, али зато о железу знам подоста и чини ми се да ово на добро неће изаћи“, прокоментарисао је најновије догађаје један ковач подно Рудника за „Време“, инсистирајући на анонимности јер, како је рекао, „витлају ханџари и јатагани на све стране и ничија глава не стоји на раменима чврсто, а он би радо и даље коње поткивао и плугове клепао, те зато не би да му се име по новинама повлачи. „Ексер или кланфа из ватре извађена није поуздано везиво за градњу“, тврди. Објашњава да, иако је гвожђе захвалан материјал који се може више пута рециклирати, клин који јапију повезује мора бити добро откован, да је температура на којој се гвожђе кује тачно одређена, као и начин и брзина каљења. „У пожару се такви услови не могу остварити“, категоричан је. Каже даље да су такви ексери или крти или мекани, да се лако криве или ломе, укратко – непогодни су за озбиљну градњу. Да би се ризик избегао, саветује све који буду овај материјал убудуће на црном тржишту набављали да се консултују са својим ковачем и да му, ако овај установи да је то потребно, грађевинско гвожђе дају да га доради. „То ће, наравно, додатно коштати“, осмехује се и додаје да се „кућа, као и држава, за век прави и да на гвожђу зато не треба штедети већ квалитетан материјал користити. „Ко не плати на мосту, платиће на ћуприји“, закључује.