Neslavan odlazak Titovog omladinca

„Ovo je osveta i preki sud. Problem je moj i ja ću se sam, sa svojom porodicom, nositi s njim. Ne tražim pomoć ni od koga“, izjavio je dr Vasil Tupurkovski posle prošlonedeljne presude Osnovnog suda u Skoplju, kojom je nepravosnažno osuđen na tri godine zatvora. Naloženo mu je i da vrati 1,4 miliona evra, zbog navodnih zloupotreba sa kreditima iz Tajvana, koje je počinio kao direktor državne Agencije za obnovu i razvoj, AOR. Tupurkovski je osuđen jer je prema mišljenju tužilaštva, koje je sud prihvatio, sa svojim tadašnjim zamenikom u Agenciji, Jovanom Andonovom Reganom (jednim od svojevremeno najuspešnijih privrednika u SR Makedoniji, koji je na istom suđenju dobio dve godine zatvora), zloupotrebio službeni položaj prilikom nezakonite raspodele tajvanskih kredita. Sud je obojici dodatno naložio da zajedno vrate još oko milion evra. Iako je krivična prijava o slučaju famoznih tajvanskih kredita pokrenuta još 2002, slučaj protiv Tupurkovskog i Andonova je na osnovu izveštaja državnih revizora otvoren tek 2005, da bi presuda bila donesena posle 14-mesečnog suđenja. Kao svedok se pojavio i Ljupčo Georgijevski, koji je bio premijer u vreme predsednikovanja Tupurkovskog AOR-om i čiji je iskaz bio u njegovu korist.

Da li je ovom presudom stavljena tačka na bogatu karijeru jedne od najvećih političkih figura u Makedoniji, koja je zanat pekla i u SFRJ, tek će se videti, jer „Cile Nacionale“ najavljuje da će, kada dobije presudu, svakoga dana od 18 do 19 časova mirno protestovati na centralnom skopskom trgu. Takođe hoće da otvori veb-stranu na internetu na kojoj će prezentovati celokupnu dokumentaciju povezanu sa slučajem. Tupurkovski će se obratiti i Evropskom sudu za ljudska prava, Etičkom sudu Međunarodnog olimpijskog komiteta, ali i Udruženju mladih pravnika, da bi naučili „kako ne treba da rade“. Nema sumnje da će slučaj jedne od najinteresantnijih političkih ličnosti Makedonije podići prašinu i u zemljama nekadašnje SFRJ i na međunarodnom planu.

DEO YU MITOLOGIJE: Tupurkovski (58) je rođen u Skoplju gde je diplomirao na pravnom fakultetu 1972, da bi 1973. magistrirao uporedno pravo u Мičigenu (SAD). Doktorirao je kao 25-godišnjak i postavljen je za vanrednog profesora međunarodnog javnog prava. Od 1981. je redovan profesor i član Мeđunarodnog udruženja pravnika. Držao je predavanja u šezdesetak zemalja. Obјаvio je knjige Legal aspects of Peasekeeping and the United Nations, Ujedinjene nacije i mir i Mеđunarodno javno pravo, као i nekoliko knjiga o Аleksandru Makedonskom i Filipu II.

U nekadašnjoj državi je imao bogatu biografiju koja mu je obezbedila i mesto u leksikonima YU mitologije. Bio je predsednik Saveza socijalističke omladine Jugoslavije 1979–1980, od kada i nosi nadimak „Titov omladinac“, s kojim je započeo ekspresnu političku karijeru. Prva stanica mu je bila funkcija predsednika Košarkaškog saveza Jugoslavije 1980–1982, sa koje mu je ostala hipoteka od skandala oko dodele titule šampiona i „Bosni“ i „Šibenki“. Od 1986. do 1989. bio je član Predsedništva SKJ, a od 1989. do 1992. najmlađi član poslednjeg Predsedništva SFRJ, pošto je na izborima u Makedoniji pobedio iskusnog političara Dragoljuba Stavreva sa skoro osamdeset odsto glasova. Njegova kovanica na poslednjem 14. kongresu CK SKJ o „neprincipijelnoj koaliciji“ katapultirala je njegove slike na šoferšajbne kamiona u tada „ustaloj“ Srbiji i na transparente mitingaša poput „Tupurkovski, kako to gordo zvuči!“. Istovremeno mu je stvorila negativni rejting u Hrvatskoj gde je, i pre tog događaja, zbog šarenih džempera koje je nosio umesto odela nazivan „Džemperovskim“ i „makedonskim članom CK poznatim po džemperima i ćevabdžijskim brkovima“. Pošto se sa Bosancem Bogićem Bogićevićem posle devetomartovskih događaja 1991. u saveznom predsedništvu suprotstavio uvođenju vanrednog stanja u SFRJ po čijem osnovu bi vladala JNA pod kontrolom Miloševića, odjednom je u Srbiji svrstavan u redove „grobara Jugoslavije“, iako je njene poslednje dane proživeo leteći s jednog na drugi njen kraj, u pokušajima da je spasava. Njegova zalaganja za mir u periodu kada je makedonskom omladinskom magazinu odgovore za intervju pisao rukom u helikopteru kojim je dolazio na mirovnu manifestaciju u Skoplje, bila su propraćena vicem o neuobičajenom sudaru dva aviona iznad Bosne, jer je „Cile bio u oba aviona“.

VIZIONAR NA METI: O ocenama u Makedoniji da je bio jedan od onih koji su rušili Jugoslaviju, Tupurkovski je 2006. napisao da se radi o konceptu vladanja i propagandnoj mašineriji Branka Crvenkovskog i pre svega Kire Gligorova, koje je tada smatrao svojim najvećim političkim protivnicima. „Znali su da su građani cenili moje napore da ne dođe do rata u bivšoj Jugoslaviji. Uostalom, sećanje o mojim aktivnostima nije moglo da izbledi preko noći. Tada su glumili nacionalne lidere koji su stvarali državu. Tada im je odgovaralo da se Jugoslavija raspadne, a mene su prikazivali kao jugoslovenski orijentisanog. Kasnije, pošto su uništili razvojne perspektive zemlje, svesni da će se građani sećati boljih vremena pre 1990, podsetili su nas na Tita i na svoje visoke funkcije u tom prethodnom periodu.“

Ipak, pre razilaženja sa Gligorovom, Tupurkovski je bio njegov savetnik, a do otvorenog sudara je došlo tek posle prvog pokušaja da se na dnevni red stavi neizbežan, a i danas aktuelan problem sa Grčkom oko upotrebe ustavnog imena Makedonije, što je protumačeno kao Ciletova „rasprodaja nacionalnih interesa“. Tupurkovski je tada bio optužen da je pregovarao o promeni imena, iako se, po njemu, radilo o neformalnim razgovorima sa austrijskim ministrom spoljnih poslova Alojzom Mokom o imenu Makedonije za međunarodnu upotrebu. Iako se godinama govorilo i pisalo o „jakim američkim vezama“ Tupurkovskog, i danas je nejasno zašto ih Gligorov kao predsednik države nije koristio, već je za makedonskog ambasadora u Vašingtonu izabrao potpuno anonimnu Makedonku iz SAD, koja je tamo imala biznis sa cvećem.

Na unutrašnjem planu, pošto je SDSM preuzeo kompletnu vlast u državi zbog bojkota opozicije na parlamentarnim izborima 1994, Tupurkovski je uviđajući da makedonski partneri u vlasti nemilice „troše“ koalicionu albansku partiju i njene umerene lidere i da će neminovno doći do radikalizacije u etnički albanskom političkom kampusu, još 1996. predložio „istorijski dogovor“ između Makedonaca i Albanaca u Makedoniji, zbog čega je ponovo bio meta koncentrisanih napada političara i kontrolisanih medija. I dok je ta dva njegova vizionarska poteza opravdalo vreme, kako Ohridskim dogovorom iz 2001. tako i budućim, ali neizbežnim dogovorom sa Grčkom zbog evropskih integracija, nisu retki njegovi kritičari koji ga optužuju da je kratkovido i ishitreno doveo na vlast VMRO-DPMNE 1998, što je izazvalo i njegov politički krah i iniciralo aktuelno suđenje.

TAJVANSKA MILIJARDA: Dok su makedonski mediji prošlog ponedeljka komentarisali pobedu na predsedničkim i lokalnim izborima kojima i do sada vladajući VMRO-DPMNE preuzima kompletnu vlast u državi, skopski sud je presudio da je Agencija na čijem je čelu bio Tupurkovski raznim kompanijama isplatila 20 miliona američkih dolara iz povoljnog kredita koji je dodeljen Makedoniji pošto je 1999. zvanično priznala Republiku Kinu – Tajvan i uspostavila s njom diplomatske odnose. Ta sredstva deo kompanija kasnije nije vratio, pa će država Makedonija morati da ih vraća do 2020. Reč je o čuvenoj „Ciletovoj milijardi“, kojom je međunarodno šire nepriznati Tajvan platio makedonsko priznavanje i kojom je, prema kampanji Tupurkovskog i njegove tadašnje partije Demokratske alternative, trebalo započeti privredni preporod Makedonije. Tupurkovski je direktor Agencije postao pošto je na čelu DA, a na talasima euforije izazvane delimično i „projektom milijarda“, došao na vlast 1998. u koaliciji sa VMRO-DPMNE-om. Iako su prethodne tranzicione godine hajdučke privatizacije širom otvorile put za smenjivanje sa vlasti dotad neprikosnovenog SDSM-a Branka Crvenkovskog, baš ulazak u koaliciju popularnog Cileta dobrano je pomogao Georgijevskom da privuče neopredeljene glasače dotad uplašene ekstremnim VMRO-DPMNE-om.

Pošto je DA i bila formirana više kao klub profesora i biznismena, čiji su zajednički interesi pre svega bili locirani oko tajvanske milijarde, nego kao ozbiljna politička partija, ona nije mogla da izdrži na političkoj sceni iako je Tupurkovski postao vicepremijer u kabinetu Georgijevskog. Iako je Tupurkovski tvrdio da je „ponosan na Tајvanski projekat iz koga se moglo izroditi čak 96 novih fabrika“, i da su 1999. i 2000, кada su Тajvanci bili u Makedoniji – dve najbolje ekonomske godine za Makedoniju, sva obećanja o investicionim ciklusima su potonula u bunaru koji nije uslišio nijednu od želja dvojca Tupurkovski–Georgijevski te se koalicija raspala. Tupurkovski nije uspeo da sa socijaldemokratama formira parlamentarnu većinu za rušenje sa vlasti VMRO-DPMNE, a Makedonija je uletela u spiralu nesigurnosti, delimično i zbog hazarderskog poteza sa Tajvanom: zbog novostvorenog kineskog neprijatelja u Savetu bezbednosti UN-a nije produžen mandat UNPROFOR-u i stvorena je slika o „banana-državi“ čiji su političari spremni na svakojake neozbiljne poteze. Iako je kasnije povučena odluka o priznanju Tajvana i koliko-toliko izglađeni odnosi sa NR Kinom, kritičari Tupurkovskog rastežu posledice tajvanske avanture sve do konflikata 2001. Posle neuspeha da ujedini male makedonske partije u koaliciju „Trećeg puta“, koja bi se suprotstavila SDSM-u i VMRO-DPMNE-u, i teškog poraza DA na izborima 2006, posle 25 godina povukao se iz politike.

CILE NACIONALE: I u javnim nastupima u SFRJ i kasnije u političkom životu Makedonije, Tupurkovski, koji govori engleski, ruski, grčki i španski, zadržao je i na srpskom i na makedonskom svoj kitnjasti rečnik, pun stranih reči i izraza, zbog čega su ga optuživali da „puno priča, a malo kaže“, a neretko ga nisu razumeli ni novinari kojima je odgovarao na pitanja, pa ni šira javnost. I dok mu supruga Biljana i sin Dimitar, koji je diplomirao ekonomiju, desetak godina žive u Vašingtonu, Cile Nacionale se najčešće može videti u bifeu skopskog Dramskog teatra, kako igra „tablu“ sa prijateljima. Oni pak znaju da kažu da je dobar čovek, pa i da u medijima izjave „da Cile ima sve što je hteo u životu, da želi da pomogne, da iskoristi svoje veze i znanje, ali ga ovi naši nikad nisu shvatili“. Shvaćen ili ne, iako je za neke njegove fraze bio neophodan Vujaklija, njegov rejting je svejedno bio visok. Narod ga je voleo i kao voditelja muzičke emisiju na jednom skopskom radiju i kao dugogodišnjeg predsednika Makedonskog olimpijskog komiteta, iako su rezultati makedonskih olimpijaca bili „tanki“.

Mada je poznat kao sladokusac („stigao sam i do 147 kilograma“), u medijima je izjavljivao da je zbog jedne povrede kad je bio dete celog života imao probleme sa težinom, ali da mu je kao nekadašnjem fudbaleru sport velika ljubav. Kao i džez i rok, film i knjige južnoameričkih pisaca. Pored knjiga o Filipu i Aleksandru Makedonskom, zbog kojih su ga optuživali da je preteča aktuelne karikaturalne antikvizacije makedonskog društva, kao politički penzioner napisao je i porodičnu melodramu Kole Egejče, o Koletu iz Egejske Makedonije, vazduhoplovnom asu JNA. Prema njegovim rečima, to je drama o lojalnosti porodici i generalno državi, koja se odvija 1991, a prema rečima režisera koji priprema predstavu, nekadašnjeg poznatog JU-glumca Koleta Angelovskog, radi se o temi koja do sada nije obrađivana u Makedoniji.

U saopštenju povodom povlačenja iz političkog života (o čemu je izjavio da je „dobio puno prijatelja, ali izgubio zdravlje i 20 godina sa sinom“) napisao je „da prihvata presudu naroda“ i da će nastaviti da radi u interesu Makedonije. Tri godine kasnije, tužiteljka Vilma Ruskoska ipak smatra da je on u slučaju tajvanskih kredita radio u svoju korist i u interesu njemu bliskih biznismena, čije kredite sada vraća država, a Tupurkovski odgovara da ne prihvata njenu presudu. Prema Tupurkovskom, ta arogancija tužiteljke koja nije dokazivala svoje optužbe jeste i dokaz da je presudom nad njim izvršena politička egzekucija, i da se radi o „ocrnjivanju Ustava i njegove ličnosti“. „Mene ne mogu da involviraju ni u kakav kriminal, ne zbog toga što sam ja savršeni zločinac, već zbog toga što nisam počinio nikakav kriminal“, izjavljivao je Tupurkovski još 2007, kada je napisao belu knjigu „Istina o Tajvanu“ u kojoj je navedeno svih 90 firmi koje su podizale kredite. Posle izricanja presude Tupurkovski je izjavio da se protiv njega vodi hajka, da sud nije prihvatio svedočenja u njegovu korist desetina svedoka, da Agencija nije bila pravno lice i da je ispunjavala odluke Vlade i da se tačno zna ko je uzeo kredite. „I sad, ja treba da platim? Ne znam kako. Nemam pojma. Da li će plaćati mojih sledećih deset pokolenja? I da li će mi uzeti platu sa Pravnog fakulteta? Da li će mi uzeti i to što ponekad dobijem na sportskoj prognozi?“

Iako je još 2007. odgovarajući SDSM-u tvrdio da onima „koji su opljačkali naše kompanije u privatizaciji, koji su krali na izborima da bi ostali na vlasti i ne bi odgovarali za počinjeni kriminal, očigledno treba žrtva i zašto da ne budem neskroman – neko sa višim profilom“, Tupurkovski je osuđen u vreme kada je na vlasti VMRO-DPMNE. SDSM je imao ogroman uticaj na sudstvo, a Tupurkovski je samo još jedan u nizu optuženih nekadašnjih visokih funkcionera, kojima aktuelna vlast premijera Nikole Gruevskog (koji je u vreme dodele tajvanskih kredita bio ministar finansija!) dokazuje svoju rešenost da se obračuna sa kriminalom na svim nivoima, počevši od jednog eks-premijera, direktora Uprave za javne prihode, zamenika ministra… sve do nacionalnog Cileta. „Slučaj Cile“ završiće najverovatnije kao „Tupurkovski protiv Makedonije“ u Strazburu, jer je teško poverovati da će makedonsko sudstvo i u višoj instanci imati hrabrosti i vrline da se suprotstavi političkim pritiscima. Sve po principu – ni po babu ni po stričevima.