Tesla, mladost

Vladimir Pištalo spada u red naših najznačajnijih savremenih pisaca. Rođen je 1960. u Sarajevu. Posle završenog Pravnog fakulteta u Beogradu, odlazi u Ameriku gde doktorira na Univerzitetu Nju Hempšir. Radi kao profesor američke istorije na Beker koledžu, u Vusteru, Masačusets. Autor je knjiga Slikovnica (1981), Noći (1986), Manifesti (1986), Korto Malteze (1987), Kraj veka (1990), Vitraž u sećanju (1994), Priče iz celog sveta (1997), Aleksandrida (1999), Milenijum u Beogradu (2000), O čudu (2002). Na jesen će iz štampe izaći njegov novi roman, lirska biografija Nikole Tesle pod naslovom Tesla, mladost. Delove ovog romana „Vreme“ će ekskluzivno objaviti u nekoliko nastavaka.

TESLA, MLADOST

OTAC

Lijepi fenomen

Šta je ovaj svijet?

Šta je razlog postojanju?

Takve misli su se, kao mačići, igrale u glavi Milutina Tesle. Neminovno, dolazio je do poslednjeg, strašnog pitanja – šta je „šta“? Tu bi misao ugasla, i sveštenik bi osetio vrtoglavicu.

– Misao ljudska je praktičan instrument – zaključio je Milutin Tesla. – Misao je kao testera napravljena zato da sječe drva. Na testeri se može i gudalom svirati, ali joj to nije svrha.

Učenicima je savetovao da u jednom trenutku prekinu umovanje i donesu odluku.

– Ja sam, na primjer – objašnjavao je – bio na putu da završim vojnu akademiju, ali sam to presjekao i otišao u sveštenike.

Prvo Milutinovo nameštenje bilo je u Senju, vetrovitom gradu opevanom u junačkim pesmama. U Senju je ponavljao parohijanima:

Nego vas molim i sovjetujem za vašu hasnu, nemojte biti tako prostii ljudi, imže njest ješće dovolno razuma, no uzmite duh onaj narodnij od napretka; bazirajte vaše povedenie na slobodi, jednakosti i bratstvu;…

Senjani nisu slušali popa-prosvetitelja. Ogovarali su ga. Optuživali ga da je budalast i bolešljiv. Držali da je zbog svoje bolesti kriv, i hteli da ga otpuste. Pop im je odgovarao da među ljudima kao što su oni čovek zdravlje održati ne može.

– Mislite li da me ovdje priteže kakvo dobro? – pitao bi Milutin Tesla zajedljivo Senjane. – Ta da odem odavde u Bezarabiju taman, baš ništa izgubiti nemam.

Umesto u Besarabiju, pop Milutin je prebačen u selo Smiljan u Lici. Za boravka u ovom selu, Milutin Tesla nikada nije propustio da uzjaši konja i ode da ispovedi bolesnika, čak i ako se zimska noć sva sjaktila od vučjih očiju. Nakon dugog jahanja, pop bi stresao sneg sa krzna-kunovine i ulazio u bolesničku izbu. Prišao bi krevetu, nagnuo se prema umirućem i toplo šapnuo: Sad moraš otvoriti srce i reći sve što ti leži na duši, kroz šapat, jer Bog najbolje čuje riječi izrečene šapatom. I grubi ljudi bi otvorili srce i ispričali svoj život onako kako ga niko nije čuo. Mnogo toga što mu je rečeno na ispovedi pop je bezuspešno nastojao da zaboravi.

U kući zavejanoj snegom, Milutin Tesla je mnogo čitao. Čitao je o železnici, Krimskom ratu i novoj palati od stakla izgrađenoj u Londonu. Za lokalne novine smiljanski pop je napisao tekst o koleri koja se razlila iz Dalmacije u Liku „kao zejtin po stolu“. Pisao je i o „bezčislenim preponama“ na koje nailazi zagovornik narodnih škola u najzapuštenijim eparhijama Karlovačke mitropolije. Za Srpski dnevnik je opisao „lijepi fenomen“ atmosferske svetlosti koja se javila baš na Petrovdan. Fenomen je, pisao je začuđeni Milutin Tesla, izgledao kao vodopad varnica, istovremeno dalek i blizak, da se mogao rukom dohvatiti. Ostavivši modre pruge za sobom, vodopad svetla nestao je za bregom. Pri tom se zaorilo kao da se srušila kakva velika kula i odjek se dugo protezao po južnoj strani Velebita. Od tog malog Božjeg fenomena zvezde su ostale „preblijeđene“. Dok je prostom narodu ova pojava dala povoda za svakojaka nagađanja, umnijemu posmatraču (očigledno Milutinu Tesli samom) ostalo je žao što ga se nije mogao sit nagledati „jer ovo pojavljenje Božje prirode toliko je trajalo koliko bi čovjek mogao takorekuć sinuti dlanom o dlan„.

Pojavi je prethodila teška omorina, a zatim kiša, da bi se predveče izvedrilo:

i bio je vazduh ladan, nebo se smješilo i zvjezde sjajile kako igda; najedanput blisnu od strane istoka i kao kad bi zabuktilo trista luča potegnu na zapad, zvjezde ukloniše se, i bi reći sva priroda stade…

Parlament sveta

Deca su se uvek plašila kada se otac preobražavao. Kad je pripremao nedeljnu propoved, Milutin bi ukućanima zabranio da otvaraju vrata njegove sobe. Iza očevih zaključanih vrata iznenada bi se zaorio gnevni bas. Zatim bi se čuo umirujući ženski glas, pa nekontrolisano vikanje. Slušalac bi se mogao zakleti da je u sobi više ljudi. Propoved je bila pozorište. Đuka Tesla i sinovi uplašeno bi pratili kako se zaključani Milutin svađa sa sobom, menjajući glasove. Ni ćerke se nikad ne bi usudile da iznenada otvore vrata jer su se bojale da će ugledati oca preobraženog u nepoznata obličja. Iza običnih vrata, koja su iznenada postala tajanstvena, pop je šaptao na nemačkom i vikao na srpskom. Šištao je na mađarskom i preo na latinskom. U pozadini svih tih glasova, neko je bobonjio na crkvenoslovenskom.

Je li to bio još jedan „lijepi fenomen“ koji je trebalo objasniti? Je li smiljanski sveti Antonije razgovarao sa svojim iskušenjima? Je li bio usamljen? Da li je taj izolovani poliglota zamišljao da je on sam – parlament sveta? Je li propoved uvežbavao kao dramu u kojoj je sam bio i tragični i komični glumac, i hor?

MAJKA

Iskra u kamenu

Sinovi Nikola i Dane su slušali i oči su im bile kao svici. Dok joj se mršava glava kokoške klatila sa krila, majka im je zadavala poslovice:

– Gorom ide ne šuška, vodom ide ne brčka – šta je to?

– Sijenka! – odgovarao je Dane, uvek brži od Nikole.

– Ko ne voli vodu? – pitala je dalje majka.

– Mačke i satovi.

Mlađem sinu su najdraže priče bile Pravda i krivda, Šta đavo snuje kad se pravi dobar i Čarobnjakov šegrt. U ovoj poslednjoj, đavo upita šegrta da li je nešto naučio, a on mu odgovori: „Nisam, nego sam zaboravio i ono što sam otprije znao.“ Nikola je voleo bajke jer je u njima budala i mlađi brat onaj koji je stvarno važan. Njega i Maricu Đuka je i uspavljivala pričama:

– Putujući po svijetu prerušen u prosjaka, sveti Sava dođe pred dvore bogatoga Gavana, koji je imao silno blago…

Nikoli su se oči sklapale. Lebdeo je na granici sna.

…Tada sveti Sava prekrsti štapom, i od Gavanovih dvorova stvori se jezero…

Je li ovo san?

– …Ljudi vele da svake godine na taj dan voda zaklokoće i pjetao zapjeva u jezeru…

Pored slepe majke, Đuka Mandić je rano preuzela održavanje domaćinstva. Sem majčinih priča, nije ni imala detinjstva. Sama je tkala sve tkanine u kući i brinula se o mlađoj deci. Da bi stvari bile gore, kolera se razlila po Lici „kao zejtin po stolu“. Dok je Đukin otac negde davao pričest pomrle su im prve komšije. Devojčica je sama oprala i presvukla petoro.

Kad se udala, Đuka je ponela još jednu kuću na leđima. Po ugledu na grčke filozofe i sa mnogo zdravog razuma, Milutin Tesla je primećivao da:

– Đe se pop privaća za motiku, ondje već nema pomisli o napretku.

Crkveno imanje obrađivala je Đuka sa razrokim slugom Manetom:

– Nemoj kuda gledaš, nego kuda smjeraš! – govorila je Manetu kad cepa drva.

Majka je učila Nikolu da trut oplodi maticu visoko u nebu i onda bude novih pčela ako joj ne do’aka lastavica.

– Neprijatelji pčela su lastavice i ježevi.

Jednom je Nikola pao i udario čelom o stolicu. Majka je poljubila „da ne boli“, pomilovala trouglastu glavu i, kroz smeh, uzviknula: „Udar nađe iskru u kamenu, bez njega bi u kam očajala.“ Kad bi ga zaboleo stomak, položila bi mu ruku na pupak i počela tiho i ritmično:

Mili bože čuda velikoga

Kad se ženi Milić Barjaktare…

Prema sebi ne nađe đevojke

Glavit junak svakoj manu nađe

Ženidbe se proći hotijaše…

Bol bi prestao i dečak bi osetio veliku bezbednost.

Preko dana je Đuka bila zabrađena. U zoru bi se digla dva sata pre svih. Sela bi u kuhinju ostavivši vratanca šporeta otvorena. Nikola bi se probudio i krišom je gledao kako se češlja. Vatra bi proplamsavala kroz vrata i šavove peći. A Nikola krišom… U svetlosti vatre, majka je postajala bronzana. Majka je postajala nešto drugo. Nikola ju je video krišom.

Majčin život bio je dubok.

Majčin život bio je tih, kao pad drveta u gori, gde nema nikog da ga čuje.

Drveće

Ona se okrenula prema šumovitom brdu Bogdaniću:

– Čujete li?

– Šta?

– Kako na Bogdaniću priča drveće!

– A šta?

– Kad će proljeće – uzdišu breze. – Kad ćemo skinuti ledene okove? – Strpite se – uče ih dubokim glasom borovi. – Za tri mjeseca mi ćemo skinuti ledene pancire. Vode će se zažuboriti, a na vama brezama izbiće prvo mlado lišće.

– I šta još kažu? – pitao je Nikola.

– Zornjača će otvoriti Sunčevu kapiju – ciliču breze. – Kroz kapiju će izjahati Bog Jarilo, i reći Majci Zemlji: „Vlažna zemljo, voli mene Boga Sunca, budi moja najdraža, i ja ću te prekriti smaragdnim jezerima i zlatnim pijeskovima, zelenim travama i hitrim potocima. I pticama, i voćem, i crvenim i plavim cvijećem. Oh! I ti ćeš mi roditi bezbroj djece. Zrake proljećnog sunca i žubor voda breze će pozdraviti prvim lišćem.“

Nikola je slušao netremice, i onda se nasmejao.

– Nije to tako. Lažeš ti mene.

Umesto basni o životinjama, majka im je najčešće pričala o bilju. Poznavala je trave i tvrdila je da retko koja biljka stoji sama, nego je obično kakva duša za nju vezana. Brest, jela i jasen, na primer, pripadaju vilama.

– Kako nastaju vile? – pitao ju je Dane.

– Vile postaju iz biljke mrazovac – spremno je odgovarala majka. – Zato momci nikad neće ovu biljku da zgaze. Naučiću te kako da poznaš mrazovac, da ga nikad ne zgaziš.

– Gdje žive vile?

– Već sam ti rekla koja su vilinska drveta. Ali i tisovina je vilinsko drvo. Ona raste samo na čistom mjestu – odgovarala je Đuka.

– Koliko žive vile? – nastavljao bi igru Nikola.

Majka slegne ramenima:

– Vile jedu sjeme od bijelog luka i žive dokle im život ne dojadi, a kad im dojadi, one to sjeme odbace i tako bez bola umru.

Nikola je bio ponosan što njegova majka zna toliko kao da je i sama nekad bila vila. Nikad nije razumeo zašto se otac duri na te priče o svetu punom duša koje zrače i u kome su biljke bile isto što i ljudi. Tad nije razumeo da te magične priče nisu samo o vilama i bilju, nego o bogovima starijim od Boga.

– Kad nema crkve, možeš se pomoliti pod jelom ili pod lipom – savetovala je majka Daneta i Nikolu.

Majka je stvorila svet, a onda je došao otac da ga popisuje u knjige. Na njene priče nabirao je nos. Nije mogao razumeti kako su se ta predanja sačuvala u familiji sa toliko popova.

– Pusti to – mrmljao je Milutin. – Pusti zlo, a uzmi dobro. Pusti bolest i jade, a prifati zdravlje.

GRUDVA

Na drugi dan pravoslavnog Božića tri dečaka su izmakla pažnji roditelja i zašla u šumu iznad Smiljana.

– Što je lijep snijeg – nasmejao se prvi dečak.

– Jes’ lijep… Sve u oči ide – oglasio se drugi.

Treći dečak je počeo da hvata pahulje u usta, kao mlad pas.

Uglavnom su gledali sebi u noge. Nije se znalo ko se više zadihao od uspona, Nikola ili njegova dva starija rođaka, Vinko i Nenad.

Okovane ledenicama, stene su ličile na čudovišta. Duboka tišina vladala je među borovima. Vetar bi povremeno zahujao u vrhovima drveća, i beli teret bi padao sa grana. Tada se čulo kako šuma diše.

Dečaci su upadali u dubok sneg, i noge su im bile mokre. Oslanjali su se rukama o kolena da bi se lakše uspinjali. Tako su se ispeli na kamenu glavicu nasred vododerine, po kojoj se vetar igrao snežnim prahom.

– Nećemo se više penjati ako hoćemo do noći da se vratimo kući – objavio je Nikola.

Dečaci su se držali za slabine i duboko disali. Na steni usred vododerine, dva potpuno različita rođaka sa dve su strane zagrlila Nikolu. Vinko je bio ćutljiv i gadljiv dečak s podočnjacima. Jednom je nestao i tražili su ga ceo dan. Najposle su ga našli kako sedi šćućuren u crkvi. U Nikolinoj porodici muškarci su uglavnom birali između svešteničke i vojničke službe. Činilo se da je Vinko, sa svojom tihošću i svojim podočnjacima, svoj poziv već odabrao.

Vinkov brat Nenad teško da je bio materijal za sveštenika ili oficira. Jednom prilikom je digao veliki kamen iznad glave i svom snagom ga spustio na kornjaču. Kad se mačka Teslinih omacila, on je u kofi podavio mačiće. Kad je Nikola to leto napravio motor koji su pokretali gundelji svojim letom, Nenad je pohvatao gundelje i pojeo ih.

Šumska tišina se produbljivala. Tri dečaka su disala u jednom ritmu. Mrazni vazduh im je ranjavao nosnice.

Vinko je polako skinuo ruku s ramena zamišljenog Nikole, i nagnuo se nad vododerinu. Nikola je pratio kako vena pulsira na Vinkovoj slepoočnici, dok mu je govorio:

– Negdje u ovoj šumi sad spava medvjed. Puhovi i jazavci spavaju u jazbinama. Bube spavaju pod smrznutim korijenjem. A pod svim spava neprobuđena sila.

Onda je i Nenad skinuo ruku s Nikolinog ramena i zagrcnuo se:

– Ja bih volio… Ja bih volio da sam u ovoj gori vuk.

Zabacio je glavu unazad, isturio grkljan uvis i zaurlao:

– A-oooo-uuuuu!

Kako su braća povukla ruke od njega, Nikola je osetio da su mu ramena gola i da mu je hladno.

– Ajde da bacamo grude nizbrdo – užurbao se on – i da vidimo čija će gruda stići najdalje.

– Ajde.

Sneg je zaškripao među dlanovima. Dvojica braće imala su rukavice. Nikola nije. Dok je pravio grudve i valjao ih nizbrdo prsti su mu se kočili od hladnoće. Kotrljajući se, grudve su kupile mokar sneg i rasle. Većina bi otežala i zaustavila se nedaleko od mesta gde su bačene.

– Gledajte moju… – piskutao je Nenad. – Moja je najbolja.

– Baš ti je glupa – vikao je Vinko. – Vidi ti moju.

– Pa i tvoja je stala.

– Pa sigurno, kad je udarila u panj.

Nikolu su šake bolele od zime. Činilo mu se da na dlanovima uopšte nema mesa, već da mu se promrzle kosti grče zbijajući sneg. Dečak je pokušao da nađe toplotu stavljajući prste ispod pazuha. Konačno, uvukao je ruke u pantalone i gurnuo ih ispod mošnica.

– Vidi moju grudu! – ciktao je Nenad.

– Vidi moju! – vikao je Vinko.

Nikola nije gledao. Oslobodio je smrznute šake koje je grejao među butinama. Ćutke je napravio grudvu. Bacio ju je kao da baca kocku. Grudva je žustro pojurila niz padinu, kupeći putem sneg. Brzo se okretala. Brzo je rasla. Za tili čas se pretvorila u ogromnu snežnu loptu koja je, vrteći se, šuštala. Zatim grudva više nije ni šuštala već je grmela, jureći niz vododerinu.

Dečacima je bilo jasno da je to postalo veoma ozbiljno kad je čudovišna grudva u svom zaletu počela da odnosi ne samo sneg nego i gornji sloj zemlje.

– Majko moja, majko mila – piskavo je šaptao Vinko. – Ovo je postalo lavina!

Grudva se pretvorila u stihiju. Ostavila je za sobom izrovan, iskasapljen pejzaž. Na udaljenom dnu padine lavina je s lakoćom pomela red breza i borova. Urlajući i odnoseći sve pred sobom izgubila se prema selu. Čitava planina se od udara zatresla.

Tad se pokazalo da je jedan Nikolin rođak uplašen, a drugi oduševljen životom.

– I – i – i! – ciktao Nenad-uništitelj – kao da mu strah predstavlja fizičko zadovoljstvo.

Dok im je zemlja pod nogama drhtala, njegov brat Vinko se rasplakao i molio:

– Ne daj bože da ovo pokrene lavinu nad nama… ne daj bože da ovo dolje u dolini poruši selo…!

Nikola je stajao hipnotisan. I sam je osetio ushićenje od destrukcije. Opio ga je trenutak oslobađanja prirodne stihije.

Mala bela stvar, bačena lakim pokretom ruke, na njegove je oči izvalila stene i pomela borove kao šibice. Pokrenula je materiju i oslobodila iskonsku silu. Ništa nije moglo zaustaviti grudvu zakotrljanu pod onim jedinim ispravnim uglom. Nikola se ježio između prestrašenog Vinka i oduševljenog Nenada.

– Sudbina – prošaptao je užasnuto.

ZIME

U Smiljanu je Božje stvaranje još trajalo. Seljaci su bili tako visoki da su se mogli smatrati divovima. Reči ljudi bile su žive, a ne mrtve. Priroda je bila iskonska. Miris mraza bio je Božji pozdrav.

Da, zime su bile hladnije od svih koje su došle posle njih. Takve zime su priličile Rusiji ili Finskoj više nego Balkanu. Činilo mu se da seljaci, prteći po snegu, ostavljaju za sobom svetlucav trag. Grudva bačena u drvo rasprsla bi se u blesak. Jednom u suton mačak sa kojim je Niko voleo da se hrve i grli počeo je da se ponaša čudno. Na putu da upali sveće, dečak je poželeo da ga pomiluje i osetio je pucketanje iskri pod dlanom. Pogledao je sleva nadesno, za milujućom rukom. Ono što je ugledao između sopstvenih prstiju i mačkovih leđa bila je ploča svetlosti. Ovde se očigledno radilo o još jednom „lijepom fenomenu“ Božje prirode.

– Vidi, boga ti! Vidi zaista – uzvikivala je Đuka.

Milutin se dosetio da je to što vide – a nije bilo sumnje da su videli – elektricitet. Objasnio im je tu pojavu najbolje što je umeo.

Nikola je upamtio da mu je tad prvi put palo na pamet da je i priroda jedna velika mačka.

Sinulo mu je: ko li je miluje?

– Živimo u iluminisanom svijetu – šapnuo je Milutin sinu i ženi.

– Šta je to iluminisano? – odšapnula je Nikolina majka.

– Osvijetljeno iznutra.

VIZIRI

… i zar mu se, kad bi dospeo na svetlost, oči ne bi zasenile tako da ne bi mogao videti ništa od onoga što mi nazivamo stvarnim?

Platon, Država, knjiga sedma

– To dolazi niotkud! – požalio se mali Nikola roditeljima.

Zatvorio bi oči i preplavila bi ga svetlost. Ceo svet bi se rastopio u tečnoj vatri:

– Ja nestajem. Ja se utapam – šapnuo bi dečak.

Nikola se upinjao da se vrati u dragoceni običan svet.

– To ima svoju volju! – kukao je on.

– Je li to kao kad zatvorenih očiju gledaš prema suncu? – pitala je majka.

– Slično. Zlatni vizir ti padne na oči, a oči nisu zatvorene. Pred očima bljesne i zalebdiš u svjetlosti.

– Da nije padavica? – pitao se Milutin.

Ispalo je to više nešto kao tavorska svetlost u istočnoj crkvi. Na Nikoline oči je padalo svetlo koje jednim potezom poništi propise sveta. Gledano iznutra, Nikolino lice zamenila bi zlatna polulopta. Popa Milutina je jako uplašilo to ozarenje koje narušava stabilnost života i potire ovaj naš svet.

I tu je Dane po prvi put u životu stao na stranu osam godina mlađeg brata:

– Ne. To o čemu Nikola govori i meni se dešava.

Roditelji su odahnuli. Sve što se i princu dešavalo nije moglo biti strašno.

– Da li ti se, pored bljeskova, pred očima javljaju i slike? – upitao je Dane brata.

Nikola je klimnuo.

– Ne boj ih se – govorio je mirno Dane. – Prepusti im se.

Nikola se suznih očiju upiljio u brata i jauknuo:

– Ali, to je strašnije od svega.