Čovek komunikacije

Od 17. februara 2005. više nemam kome da poverim i proverim urađeno, niti sa kim da popijem kafu kod „Kolarca“. Da, umro je dobri prijatelj, moj profesor Ranko Radović.

Podrum „Kolarca“ bio je tačka susreta prilikom naših istovremenih poseta Beogradu. Gore, velika sala Kolarčevog narodnog univerziteta bila je mesto susreta profesora Radovića, Ranka sa studentima, arhitektama, domaćicama, ljudima željnih proširenja horizonta, razumljive, duhovite i pametne reči, ukratko sa čaršijom kojoj je rado „stajao na crtu“. Ne pamti se da je iko od beogradskih arhitekata uspevao da napuni tu veliku salu a da pred vratima ostane buljuk inih koji su na čas zakasnili. Da, Ranko je bio čovek komunikacije – rečju, crtežom, projektima i niko pre njega nije toliko učinio za promociju i popularizaciju arhitekture.

U toj svojoj misiji profesor Radović je objavljivao tekstove u dnevnim listovima, priredio više serijala o arhitekturi na televiziji Beograd, održavao cikluse javnih predavanja, osnovao ediciju Agora u okviru koje je priredio izdavanje najznačajnijih dela iz oblasti arhitektonske teorije, sam preveo nekoliko knjiga, uređivao više stručnih časopisa među kojim i glasilo Saveza arhitekata Jugoslavije „Arhitektura i urbanizam“, osnovao je časopis „Re Aedificatoria“, objavio više knjiga u zemlji i inostranstvu, organizovao izložbe, učestvovao na mnogim savetovanjima i pisao iskrena, prijateljska pisma. Istovremeno, svojim širokim srcem i poznatim žarom neograničenog pozitivizma podržavao je kako inicijative studenata tako i kolega njemu slično predanih ideji arhitekture. Projekcija tog dugog filma je iznenada zaustavljena. Smrt se ukazala kao beg od predstojećeg, njemu neimanentnog stanja mirovine.

Ranko Radović rođen je 1935. godine u Podgorici, magistrirao je 1971. na beogradskom Arhitektonskom fakultetu radom „Fizička struktura grada“ a doktorirao na Sorboni 1980. radom „Kontinuitet ideja i oblika u suvremenoj arhitekturi“. Bio je dugogodišnji predsednik Međunarodne federacije za urbanizam i stanovanje IFHP i član Saveta Međunarodne unije arhitekata UIA. Realizovao je više objekata među kojima i Spomen kuću bitke na Sutjesci, koju je poznati teoretičar Čarls Dženks uvrstio u red najznačajnijih ostvarenja savremene vernakularne arhitekture.

Svoje pasionirano praćenje tokova arhitekture i ogromno teoretsko znanje prenosio je studentima na predmetu Savremena arhitektura i urbanizam, a njegovi postdiplomski kursevi bili su intelektualni fokus arhitekata iz cele Jugoslavije. Osamdesetih godina, posle decenija rada na beogradskom Arhitektonskom fakultetu, odlazi kao predavač u Japan i Finsku, da bi devedesetih, posle otkaza na matičnoj školi, osnovao Odsek arhitekture na Tehničkom fakultetu u Novom Sadu. Novosadska škola je bila novo polje zračenja enormne energije profesora Radovića. Tu je u protekloj deceniji predano i uporno usavršavao proces obrazovanja arhitekata suprotstavljen postojećem a prevaziđenom diskursu statične, etablirane škole.

Renesansni čovek, profesor Radović je bio figura, profesionalno izuzetna i ljudski, za lokalne pojmove, sasvim neuobičajena: topla, dobronamerna i principijelna. Iza njega ostaje velika praznina, tišina beskonačnog. Njegova reč i samo njegovo prisustvo u „opustelom selu“ nedostajaće svima koji su se zaveštali traganjima izvan banalnog tumačenja i arogantne upotrebe arhitekture.