Mira Furlan, dakle, nije mogla da se – osim pro forme – opredeli za lični utisak nedelje u istoimenoj TV emisiji; više joj je nekako dolazilo da sa nama podeli utisak dekade. Ta, kako i ne bi: žena nije bila u ovim krajevima nekih Tuce Krvavih Godina. Glumica je, pak, otišla onomad sa Balkana i tiho ugasila svetlo za sobom (da se kavgoljubivi i govnojedivi Krčmeni Gosti bolje snađu), ne toliko zbog straha nego – kako sama veli – zbog nepodnošljivog gađenja; verujem joj u potpunosti, savršeno poznajem tu vrstu nežnih osećanja prema razlarmanoj kasti potkontinentalnih Dvopapkara, radosnih da smrde i da taj svoj „dubinski“, neotklonjivi smrad nameću drugima kao Meru Stvari.
Nego, sama je ona situacija u televizijskom studiju bila blago nadrealna: zamislite Miru F. kako odgovara na pitanje da li više veruje izvesnom Čedi Jovanoviću ili još (ne)izvesnijem zatvorskom čuvaru Banđuru, tom novom remek-delu ingenioznog DSS-marketinga? Dakle – prvo i prvo: who the fuck is Čeda?! Što se, pak, onog Banđura tiče, ni mi ovdašnji do pre neki dan nismo znali da ta Koštuničina i Maršićaninova tamničarska Moralna Vertikala obitava tu negde pored nas, samozatajna ali osetljiva na nepravdu.
Mira je Furlan, dakle, dovoljno dugo i dovoljno temeljito „napolju“ da prilikom povratka u „region“ doživi neku vrstu blagog „kulturnog šoka“. No, ne važi li ista stvar i za drugu stranu, tj. za „nas“ koji gledamo i slušamo tu osobu, kao kakvog Duha koji se iznenada pojavio u svom nekadašnjem obitavalištu, pa sada nezgrapno – ili tek provokativno – rušucka tanjire i škripucka po nameštaju? Utoliko je pre sve ovo moralo izgledati egzotičnim što je Furlanova došla ovamo tek koji dan nakon sveg onog džilitanja nacifašističkog Morons United podmlatka po Kranju, Beogradu i Novom Sadu, što nekom privremenom povratniku sa dalekih prekoatlantskih strana – a visoko senzibiliziranom za lokalno Ludilo, koje je dobrano osetio na svojoj koži – može izgledati kao sumanuti i suicidalni povratak ne samo na mesto nego i u vreme zločina. Ovo bi, dakako, bila varka: u međuvremenu su stasale nove naci-generacije, one stare, njoj predobro poznate, već su umorne i rezignirane, i tek još veteranski smrduckaju uprazno, penzionerski šlajfuju po kućama i kafanama setno se sećajući Dana Slave.
Ključnom stvari koju je Furlanova u narečenoj emisiji izrekla čine mi se njene reminiscencije na onu prožetost osećanjem nepripadanja koje ju je obuzelo u danima kada ju je šovinistička Furda nazivala najpogrdnijim imenima i preporučivala joj da se izvoli tornjati iz vlastite zemlje, da ne prlja svojim izdajničkim stopalima sveto domovinsko tlo; nepripadnosti, dakle, ne (nužno) ovom ili onom „etničkom kolektivitetu“ nego nečemu mnogo opipljivijem, delatnijem i opasnijem, jednom (polu)svetu koji je masovno podilkanio za petparačkim floskulama, sad, da li „istočnim“ ili „zapadnim“, najmanje je važno. Ali, nije li ovo nepripadanje, ono gađenje kao njegova prirodna posledica, nije li sve to reakcija jednog zdravo „apolitičnog“ uma – ili antipolitičnog, u onom smislu kako je još osamdesetih o tome pisao Konrad – onog, dakle, uma koji istinski veruje jedino u strategije ljudskosti (iliti u fundamentalne istine srca, ako se ne plašite i ne grozite „patetičnih“ odrednica) dočim je sve ostalo, sve tobože „praktičnije“ i „realnije“ od toga, tek „politika“ u onom najminornijem, najogavnijem smislu, dakle nešto kao gladijatorsko-sadistička zabava za filistre, vazda naoštrene za potragu za nekom aktuelnom Legitimnom Žrtvom svojih patoloških poriva? A žrtva se, da se ne lažemo, uvek zove Drugi, samo se opis tog Drugog – tog nepripadajućeg, uostalom! – menja u skladu s promenama aktuelnih Ideoloških Pokliča.
Moj je Utisak da u ovome mora biti nečega: jer, mnogi, premnogi koji su tokom devedesetih ponosno mislili da „misle politički“ dopustili su sebi ovu ili onu formu paktiranja sa đavolom, zaljubljenog njuškanja pod njegovu repinu: u gorim i „doslednijim“ slučajevima, s dotičnim su obavili i Povoljnu Trgovinu, s kartom u jednom pravcu… Dopustiću sebi malo muškog autošovinizma: nisu li sve to što je takve ljude opsedalo nekakve „muške stvari“ – politika, fudbal i slično? A gde su politika i fudbal, ni organizovano ubistvo ne može biti baš daleko. Mira Furlan je daleko od tog sveta, ne zato što biološki pripada ženskom rodu nego zato što je očevidno mentalno-emotivno ustrojena po kulturološki „ženskom“ obrascu vrednosti. Valjda mi je zato bilo tako tužno da gledam tu dragu osobu u društvu vrlog Alekse Đilasa, sociologa ovdašnjeg, po vlastitom uverenju Slobodnog Mislioca koji je koliko pre nekoliko godina – sve onako tolerantno, jugonostalgičarski i liberalno-levičarski kako mu već dolikuje – objasnio u intervjuu tada još banjalučkom „Reporteru“ kako ne bi trebalo dozvoliti da se baš mnogo tih proteranih muslimana vrati u Banjaluku i Tvorevinu RS, ne bi to, je l’ te, bilo dobro za „geopolitičku ravnotežu“ ili kako već tu ciničnu domislicu nazivaju ti Veliki Dečaci, kao ispiljeni iz neke odbačene verzije Pekićeve drame „Generali ili srodstvo po oružju“… O tom je skandaloznom i sramnom Izlivu Sluzi U Javnost gorepotpisani, uostalom, pisao za vakta, baš u ovim novinama.
Zamislite Miru Furlan (Dubravku Ugrešić, Radeta Šerbedžiju… name it – bilo kojeg prognanika/cu od gađenja) kako izgovara – kako, uostalom, samo pomišlja! – nešto „strukturalno“ barem slično ovome? Ne možete? Naravno. To dolazi otuda što te osobe nisu baždarene tako da misle „politički“ po amoralnim, paraintelektualnim aršinima jednog Svračijeg Zakutka. Štaviše, detinjastima i sentimentalnima kakvi već jesu, njima bi bilo žao!, njima bi bilo strašno!, njima bi bilo nezamislivo! da se zalažu za to da neki čovek nema pravo na svoj dom samo zato što se to njegovo prirodno pravo kosi sa „geopolitičkim“ ili-kakvim-već „realijama“ u kakve sujeverno i praznoglavo veruju-da-veruju oni kojima treba dovoljno milozvučno opravdanje za leganje na rudu bestijalnog i genocidnog šovinizma i „etnočistačkog projekta“, čije udarničke rezultate treba zacementirati i post festum legitimizovati svojim tolerantnim i liberalnim mudrovanjem. Eto, zato mi je bilo žao da vidim Miru F. u takvom društvu, ali možda ni to nije bez neke hasne: u društvu lažnjaka, ljudski dragulji ponekad još lepše sjaje!
