Bal kadeta

Najgori plasman na kadetskim prvenstvima Evrope Jugoslavija je ostvarila 1991. – osmo mesto. Generacija koju su predvodili Predrag Drobnjak, Zlatko Bolić i, nažalost, pokojni Haris Bekić, već bez igrača iz Slovenije i Hrvatske, nije bila kadra da se suprotstavi vršnjacima. Usledile su godine sankcija, naših dečaka nije bilo na prvenstvima kontinenta 1993, i 1995. a kada su se 1997. vratili, zaseli su na prvo mesto koje ne ispuštaju. Posle trijumfa u Kvanjeronu (Belgija) 1997, zlato je potvrđeno 1999. u Sloveniji a prošle nedelje odbranjeno u Letoniji. Naše košarkaške nade ostaju na tronu bar do 2003.

Kod kuće im je priređen srdačan doček, čestitke su stigle, kako je red, i sa najvišeg mesta, od predsednika SRJ Vojislava Koštunice i ministra za sport Vojislava Andrića do A reprezentativaca koji su se svojim naslednicima javili sa priprema u Nemačkoj.

VELIKI I BEZ TITULA: Treći uzastopni trijumf kadeta i uopšte pregled osvojenih medalja na šampionatima kontinenta za najmlađe nedvosmisleno pokazuje gde se najbolje radi sa mladima, ko najbolje fabrikuje talente, ko najbrže stvara igrače. Jugoslavija, i ova skraćena, osiromašena, dugo godina izolovana i na neki način proskribovana zbog prethodnog režima, i dalje je uzor za rad sa mlađim kategorijama mada se poslednjih godina javljaju problemi koji ranije nisu postojali. I letimničan pregled sastava naših kadetskih reprezentacija na šampionatima Evrope pokazuje koliko je i kakvih igrača izbacila koja generacija. Čak i kada nije bilo medalja, što se desilo samo dva puta na 14 učešća, bilo je igrača koji su kasnije bili vrhunski. Recimo, generacija koja je 1981. bila peta imala je u sastavu Dražena Petrovića, Zorana Sretenovića, Velimira Perasovića, Stojka Vrankovića i Sašu Radunovića! Od Kićanovića, Delibašića, Žižića i Todorića 1971. u Gorici pa do Drobnjaka, Bolića i Brkića 1991. u Atini, svaka generacija izbacivala je bar po nekoliko odličnih igrača. Tri poslednje generacije još uvek su u razvoju, mada se već sada može predvideti da iz tima koji je 1997. bio prvi u Belgiji osim Šekularca i možda Tice neće biti igrača koji će ostaviti dublji trag u našem basketu. Iz tima koji je pre dve godine odbranio titulu mnogo obećavaju Bakić, Matović, Kovač i Gajić ali vreme dokazivanja tek je pred njima. Od poslednjih junaka u idealnu petorku šampionata izabran je Luka Bogdanović (Radnički). Treba sačekati još sezonu-dve da se vidi koliko će nova generacija napredovati, odnosno koliku će šansu dobiti u svojim klubovima.

„Problem je prelazak iz juniorske u mladu selekciju, odnosno ulazak među seniore. Sticajem okolnosti, poslednjih godina treneri u našim klubovima nisu imali ni prostora a ni hrabrosti da se čvršće, po cenu rezultata, opredele za mlađe igrače i to je počelo da nam se sveti. Zato na juniorskom prvenstvu Evrope prošle godine u Zadru i za mlade na Ohridu nismo postigli očekivane rezultate. Sada je, na sreću, situacija počela da se menja na bolje“, kaže za Vreme Predrag Bogosavljev, generalni sekretar KSJ.

STAROSNE GRANICE: Bogosavljev podseća da je KSJ nizom admistrativnih mera uspeo da natera klubove da forsiraju mlade igrače. Na primer, u republičkim ligama mogu da igraju samo četiri igrača (po klubu) starija od 23 godine, u B ligi ima mesta samo za po tri igrača starija od 26 godina a do ove sezone u prvoligaškim klubovima bila je obaveza da u ekipi uz 10 seniora budu i dva juniora. Sada je broj licenciranih seniora povećan na 15 ali među 12 koji sede na klupi i dalje moraju biti dva juniora.

Primer Vlade Divca iz 1986, kada je u polufinalu Svetskog pervenstva u Španiji izgubio odlučujuću loptu posle koje su Sovjeti izjednačili trojkom i iznudili produžetak koji su dobili, danas zvuči gotovo nestvarno. U redu, tačno je da nema novog Divca, ali je isto tako nezamislivo da bilo koji 18-togodišnjak bude na terenu u završnici meča koji odlučuje o finalu svetskog šampionata. Da bi izgubio tu ključnu loptu morao je biti u igri. I bio je… Na EP-u u Turskoj u našem timu neće biti ni jednog igrača mlađeg od 22 godine, dok će Špance, recimo, predvoditi Pau Gasol, Raul Lopez (obojica izabrani na ovogodišnjem „draftu“ u prvoj rundi) i Huan Karlos Navaro, svetski juniorski prvaci pre dve godine. Ono što je godinama bila karakteristika naše košarke, hrabro uvođenje mladih igrača, sada, utisak je, brže i hrabrije rade drugi. Ipak, ne bismo da se menjamo…Važno je da imamo talentovane dečake, u klubovima se radi bolje nego prethodnih godina, publika je počela da se vraća (prosek posete u prošloj sezoni bio je 2.059, jos uvek malo ali znatno više u poređenju sa sezonom 97-98. kada je prosek bio 1.250), Divac i Danilović vratili su se u našu košarku kao funkcioneri. Pešić se posle 14 godina vratio u zemlju, pola sezone u Podgorici je bio Tanjević, vratio se i Dule Vujošević. Dušan Ivković će narednu sezonu verovatno više provesti u Beogradu nego u Atini, tu je i Vlada Đurović… Za brže stasavanje talentovanih klinaca bilo bi dragoceno da se što više vrsnih trenera vrati u našu košarku, a taj proces je, čini se, konačno otvoren.