Istorija jednog naroda je često istorija migracija. To je i slučaj zajednice vojvođanskih Ukrajinaca koju danas predstavlja nacionalna zajednica koja se na ovo područje masovno doselila iz Bosne i Hercegovine posle Drugog svetskog rata
Ukrajinci se u Vojvodini pojavljuju još u 17. veku. „Spomenuta zajednica Ukrajinaca iz 17. veka tokom vremena je nestala, ostali su samo poneki tragovi materijalne kulture, a ova oblast za jugoslavensku istoriografiju nije dovoljno istražena“, kaže Jaroslav Kuleba, profesor klarineta u Školi za muzičko obrazovanje u Kuli.
„Ukrajinska istorijska nauka i ukrajinsko društvo oduvek su smatrali delom ukrajinskog nacionalnog kontinenta one Rusine koji su se sredinom 17. veka iz ukrajinskih etničkih zemalja u Karpatima preselili u Bačku i Srem, i danas žive u Vojvodini“, kaže Oleg Rumyantsev, profesor Univerziteta u Palermu koji se godinama bavi istorijom istočnih Slovena, kao i pitanjem manjinskih zajednica na Balkanu i dodaje: „To je sve zbog činjenice da su se najistaknutiji članovi rusinske zajednice smatrali ne samo Rusinima i čuvarima svog maternjeg jezika, već i Ukrajincima. Dovoljno je pomenuti majstore rusinske reči: Gabrijel Kostelnik, Mihajlo Kovač i Mikola Kočiš.“
Profesor Rumyantsev podseća na to da se ove godine obeležava 130. godišnjica preseljenja Ukrajinaca u Bosnu koja itekako ima veze i sa ovdašnjom ukrajinskom zajednicom. „To su bili migranti iz drugog dela Zapadne Ukrajine, iz Galicije. Odatle su Ukrajinci (koji su se takođe zvali Rusini!) 1890. godine počeli preseljavanje u Bosnu i Slavoniju. Razlika je u tome što pod uticajem ukrajinskog nacionalnog preporoda, a zbog intenzivnih kontakata sa Galicijom, ovi doseljenici su brzo promenili staro ukrajinsko ime ‘Rusini’ u novo – ‘Ukrajinci’“, objašnjava Rumyantsev.
U ovom drugom talasu naseljavanja prostora bivše Jugoslavije Ukrajincima, najveće grupe se koncentrišu oko Prnjavora i Banja Luke, u selima severne Bosne i Slavonije. Posle Drugog svetskog rata, zbog nepovoljnih društvenih i ekonomskih uslova života, preselili su se u Vojvodinu, gde je danas prisutna njihova najveća grupa, dodaje Oleg Rumyantsev.
Veliki broj Ukrajinaca naseljava region Bačke na potezu Kule, Vrbasa i Novog Sada sa okolinom, a u Sremu na potezu od Šida, Sremske Mitrovice, Inđije, Zemuna i Beograda sa njihovim okolinama. „Doseljenici sa sobom donose jako malo ili dolaze bez ikakvog imetka. Mnogi su našli zaposlenje na poljoprivrednim dobrima ili u fabrikama. U takvim uslovima, kada je komad hleba i krov nad glavom, za često brojnu porodicu, bila glavna preokupacija, ipak se u osnovi nisu zaboravljale nacionalno-kulturne i duhovne potrebe, ali na organizovan kulturni život trebalo je još pričekati“, dodaje Jaroslav Kuleba.
Prema zvaničnom popisu stanovništva iz 2011. godine, zajednica Ukrajinaca u Srbiji broji 4903 pripadnika. „Međutim, nezvanični podaci govore o tome da našu zajednicu čini skoro 10.000 Ukrajinaca. Zna se da je svaka osoba sa prezimenom koje se završava na –enko ukrajinskog porekla, i uglavnom iz tzv. belogardejske migracije“, kaže Miroslav Hočak, član Nacionalnog saveta ukrajinske nacionalne manjine i potpredsednik Evropskog kongresa Ukrajinaca. Hočak dodaje i to da je 90 posto pripadnika ukrajinske zajednice na ovim prostorima grkokatoličke veroispovesti.
Prvi ukrajinski dečiji hor u Kuli 1971.
KULTURNI ŽIVOT UKRAJINACA U VOJVODINI
Kulturni život Ukrajinaca u Vojvodini bio je, kako kaže profesor Rumyantsev, usko povezan sa kulturnim radom Rusina. „U rusinskoj štampi bili su objavljeni članci na ukrajinskom jeziku, a ukrajinske pesme su se mogle čuti na rusinskom festivalu u Ruskom Krsturu. Rusinska inteligencija, koja je bila bliže povezana sa kulturnim svetom vojvodstva, pružala je pomoć Ukrajincima, čiji je kulturni život prošao kroz znatne teškoće,“ objašnjava profesor Oleg Rumyantsev i postavlja retoričko pitanje:
„Dakle, ako pričamo o Ukrajincima, kako ne uključiti i Mihajla Kovača, koji je ceo svoj život posvetio razvoju ukrajinske kulture i ukrajinske svesti među Rusinima? I kako ne ubrojiti među Ukrajince njegove sledbenike – na primer, akademika-istoričara književnosti Julijana Tamaša i profesora-istoričara Janka Ramača, koji su danas važni predstavnici ukrajinske naučne misli?“
Za mnoge nacionalne zajednice značajnu ulogu u očuvanju njihovih kultura i identiteta u prošlosti imali su pre svega sveštenici i učitelji. Upravo na ovu činjenicu, koja je karakteristična i za Ukrajince na ovim prostorima, ukazuje Oleg Rumyantsev.
„Ako govorimo o ukrajinskoj galicijskoj zajednici u Jugoslaviji u 20. veku, prvo moramo ukazati na značajnu ulogu grkokatoličkog sveštenstva u očuvanju identiteta ovih doseljenika. Između dva svetska rata sveštenici su bili jedina inteligencija ovih kolonista, obavljali su kulturne poslove, očuvali jedinstvo ove grupe“, kaže Rumyantsev i dodaje:
„Na primer, osnivač i urednik prvog ukrajinskog lista „Ridne slovo“ je bio ukrajinski sveštenik Mihailo Firak. Kasnije je komunistički režim kaznio brojne sveštenike za njihov rad na nacionalnom polju. Jedna od najaktivnijih kulturnih ličnosti u socijalističkom i modernom periodu bio je otac Roman Miz (parohija u Novom Sadu). U novoj Jugoslaviji, u Vojvodini, na ovom polju delovali su predstavnici lokalne inteligencije: Ivan Terljuk, Petro Ljahovič, Jaroslav Kombilj, Eugen Kuleba i brojni drugi aktivisti.“
U jugoslovenskim vremenima, ukrajinske zajednice Srbije, Bosne i Hrvatske bile su blisko povezane. Kako kaže Oleg Rumyantsev, u svim delovima tadašnje zemlje mnogi aktivisti su radili u korist cele dijaspore – aktivista Ivan Svatok, književnik Pavlo Holovčuk, otac Petro Ovad, učitelj Vasilj Strehaljuk i veliki broj drugih građana ukrajinskog porekla.
Prvi pokušaji organizovanja Ukrajinaca u novijoj istoriji i njihovo uključivanje u redovne delatnosti u oblasti kulture bili su u Vrbasu. „Zahvaljujući stečenom znanju i iskustvu u delatnosti „Prosvite“ – ukrajinske organizacije između dva rata koja je delovala u Bosni, doseljenici iz Dubrave, Kamenice, Prnjavora i angažovanjem Mihajla Burde, a kasnije svešteničke učiteljice Slave Bilenjkij, pokrenut je rad dramske, muzičke i folklorne sekcije, kao i učenje ukrajinskog jezika i književnosti za decu i omladinu. Rad ovih ukrajinskih sekcija je prestao sa odlaskom učiteljice iz Vrbasa,“ približava kulturnu istoriju vojvođanskih Ukrajinaca Jaroslav Kuleba.
Uvođenje fakultativnog predmeta ukrajinski jezik sa elementima nacionalne kulture u osnovnim školama „Isa Bajić“ i „Petefi brigade“ u Kuli 1968. godine predstavlja svojevrsnu prekretnicu u organizovanom kulturnom životu ove manjinske zajednice. „U Kulu dolazi mladi učitelj Petar Kurman, i bez obzira na nedostatak programa i udžbenika, on organizuje nastavu, okuplja decu, animira roditelje“, kaže Kuleba.
Miroslav Hočak ukazuje i na to da su pripadnici ukrajinske nacionalne zajednice u novije vreme uspešni i u oblasti nauke. „Imamo i docente i vanredne i redovne profesore, ali oni u zajednici nisu poznati i nisam siguran koji je razlog za to. S druge strane, sveštenici, kao što su otac Stepan Pitka iz Sremske Mitrovice, otac Roman Miz iz Novog Sada, otac Josafat Vorotnjak iz Kule, otac Feliks Bilenkij iz Vrbasa i novinari, kao što su Ivan Terljuk i Eugen Kuleba, činili su jezgro kulturnih prosvetitelja u redovima vojvođanskih Ukrajinaca.“
„Od izuzetnog značaja za sve nacionalne manjine pa i za Ukrajince je osnivanje manjinskog nacionalnog saveta 2003. godine, koji je nosilac svih aktivnosti na institucionalnom uređivanju odnosa, razvoja i negovanja nacionalnog identiteta Ukrajinaca na ovim prostorima. Rezultati delovanja Nacionalnog saveta su već vidljivi u 2004. godini, kada je organizovan 1. Festival ukrajinske kulture Kalina, koji se održava jednom godišnje, zatim je osnovana Novinsko-izdavačka ustanova na ukrajinskom jeziku ‘Ridne slovo’ i Dečiji festival Veselka“, objašnjava Jaroslav Kuleba i zaključuje:
„Ukrajinci u Vojvodini dostojno čuvaju svoju tradiciju i velika je retkost uticaja savremenog stvaralaštva. Gledajući da ulogu čuvara tradicije ima starije pokolenje, savremeno stvaralaštvo njima nije interesantno, dok mlađa pokolenja sve više zaboravljaju svoje korene, svoju nacionalnu kulturu i jezik. Postoji velika pretnja da u nekoj bliskoj budućnosti neko kaže: Ovde su živeli i Ukrajinci.“
POZITIVNI STEREOTIPI KARAKTERISTIČNI ZA UKRAJINCE U VOJVODINI
Stereotipi o nacionalnim zajednicama su još uvek duboko ukorenjeni u našem društvu. Iako nisu svi stereotipi negativni, oni postoje. „Pitanje stereotipa oko Ukrajinaca je veoma važno, i to ne samo u kontekstu bivše Jugoslavije. Međutim, ne bih se želio zadržavati na političkim stereotipima (‘ukrajinskih nacionalista’ ili ‘Ukrajinci, to su pogrešni Rusi’, to jest onih ideja koje ruski imperijalisti, evroazijci, slavofili i predstavnici drugih radikalnih ideologija žele promovisati)“, objašnjava Oleg Rumyantsev, koji ukazuje i na one dobre, pozitivne stereotipe.
„Šteta je što nestaju takvi stereotipi kao što je ‘ukrajinska pesma’ – ona narodna, višeglasna, koju su nakon preseljenja Ukrajinaca u Bosnu proučavali i pevali čak i drugi autohtoni stanovnici Bosne. Ili ukrajinski jezik, koji je jedna od jugoslovenskih pedagoških komisija svojevremeno prepoznala kao ‘pevački’ (‘oni ne govore, pevaju!’)“, dodaje profesor sa Univerziteta u Palermu i naglašava da Ukrajinci imaju čime da se ponose, zaključuje Oleg Rumyantsev.
Projekat „Manjinske zajednice u Srbiji“ podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Intervju: Tanja Ćirković Veličković, profesorka Hemijskog fakulteta i članica SANU
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!