Bili Ajliš još uvek ima 19 godina, zamislite! Zagazivši jedva nešto dublje u punoletstvo od početka kovid 19 pandemijske ere, mogli smo joj samo poželeti sreću nakon onolikog uspeha sa „When We All Fall Asleep, Where Do We Go?“ (Darkroom/Interscope/Polydor, 2019). Jer, kad kao donekle iskusan i već primećen mladi umetnik – ali, novajlija svejedno – svoje prvo ostvarenje prodate u sasvim nezamislivom broju primeraka, dosegnuvši multiplatinaste tiraže nizom singlova, te osvojite čak sedam Gremi nagrada, a zatim i različita MTV, BRIT i Billboard muzička priznanja – ne ostaje vam baš previše nade da ćete narednom pločom nadmašiti sebe, makar vam hipertalentovani Finijas O’Konel i dalje bio brat rođeni, i to stalno pri ruci u punom kapacitetu.
Debitantskim albumom „When We All Fall Asleep, Where Do We Go?“, Bili Ajliš preokrenula je naglavačke čitav koncept popularne muzike. Svojim krhkim i ekscentričnim otkrovenjima ‘iz spavaće sobe’, mala O’Konelova uspela je da hitne celokupan diskografski biznis u potpuno neočekivanom smeru: ka njegovim avangardnim i samim tim tržišno mnogo neizvesnijim resursima. Krajnji rezultat sadržao se u susretu komercijalno brutalno uspešnog, ali temeljno oneobičenog elektro-popa, sa upadljivo plamtećom punk estetikom. Taj prevratnički prodor, naoko doslovno preuzet iz kakvog stripa o superherojkama, imao je ipak jednu kvaku: navedeni strip još nije bio izmišljen. Hrupivši kao đule u prostor industrije zabave, tradicionalno rezervisan za isprane artističke konstrukte, čija se inventivnost merila isključivo bizarnim stupnjevima transformacije imidža – naša junakinja vratila je muziku u pesmu i svežinom svoje pojave izazvala pravu pomamu za onim ‘autentičnim’ na svetskoj pozornici. U tom ambijentu niste ni mogli od nje biti istinskiji i neobjašnjiviji – i tada i sada.
Bili Ajliš na ovaj svet praktično je ‘pala s Marsa’, ali poput svog kreativnog pretka Dejvida Bouvija, i njen pad prouzrokovao je dalekosežne promene u esnafu. Sličnim načinom na koji je Bouvi renovirao sve žanrove, investirajući ih od samog starta svoje karijere u muzički izraz bez premca, što se više i nije mogao zvati drugačije nego njegovim imenom, i Ajlišova danas – sa svojim mudrim bracom Finijasom – nestašno čupka dark, trip i hip hop, džez, r’n’b, elektro, soul, i ko zna koje sve istorijske pop travke, da njima napuni autorski herbarijum i potom prione na posao pravljenja pesama, savršeno različitih od svega što je mainstream u stanju da ponudi. A u tome i jeste glavni zbun! Kako jedna toliko alternativna ličnost – sjajno opremljena interpretatorka, aktivna učesnica procesa nastajanja kompozicija i scenska persona zapanjujuće provokativne spoljašnjosti, koju u ovom času veoma teško mogu da dostignu Lejdi Gaga i ostala ekstravagantna bratija – uopšte hara top listama, kada se svaki put hrabro usuđuje da sa Finijasom, kao maštovitim producentom i tvorcem skroz neuobičajene zvučne aure oko svog jedinstvenog glasa, izvuče nekog novog keca iz porodičnog rukava i uperi svoj profesionalni instinkt ka totalno neistraženim pop oblastima?
SREĆA U NESREĆI
Finalni rezultat na njenom grozničavo iščekivanom drugom albumu „Happier Than Ever“, koji se pojavio bukvalno pre neki dan, zapravo je veoma intenzivan u svojoj navodnoj prigušenosti: čak i ako vam se muzika na prvi pogled učini čudnovato suzdržanom i previše lo–fi u poređenju sa debijem, a pevanje Bili Ajliš nekako nevoljno otrgnuto sa usana kao utrnulih od anestetika, poruka njenih pesama vrišti proživljenošću, pogađajući u samu srž, poput užarene poslanice ispisane rukom iščašene apostolkinje koja je predaje svom mladalačkom stadu. Moguće je da Bilino pokolenje svoje emocije zaista i odražava kroz svojevrsnu frapiranost pred događajima. Njihova tela osetljive su igle na potenciometru sezone bez ikakve sumnje i to se podrhtavanje očigledno registruje unutar naraštaja. Govorimo li o ranim inspiracijama Bili Ajliš, onda smo toj tinejdžerskoj preneraženosti upravo svedočili na već pominjanom „When We All Fall Asleep …“ – gde se usamljenička mašta ćudljive klinke iz komšiluka u svojoj pobuni razularuje do granica neverovanja. Duboko povučena i prepadnuta svetom napolju, izolovana od odraslih sa kojima odavno ne dele isti jezik, deca kao da samo fantaziraju o divljem životu, ne konzumirajući ga izistinski – a to je sad, gle odjednom, metafora za sve ljude, odvojene od okruženja iluzijom ekrana mobilnog telefona ili ličnog kompjutera.
Vizionarska promisao Ajlišove učinila je njen dugosvirajući debi lektirom za sve uzraste u karantinu. Šta se, međutim, dešava sa ovim prenadraženim balavcima, koji besno luduju u svom otkačenom budoaru, kada nekim originalnim potezom zarade hrpu para, pa ih zatim strefe sve moguće časti što su ih do tada viđali jedino na tv-u, a reflektori i blicevi uđu u njihove zaštićene zone komfora, obrnuvši zabavu u svakodnevni posao? E, baš o tome govori najnovije delo ove neobične devojke, koja u njegovom nazivu tvrdi da je ‘srećnija nego ikad’. O, da li? Srećna, malo sutra.
SREĆA KAO TAKVA
Za razliku od one dijabolične tamnokose prikaze na omotu prethodnog „When We All Fall Asleep, Where Do We Go?“, Bili Ajliš na naslovnoj strani albuma „Happier Than Ever“ nenadano zatičemo kao prefinjenu plavokosu zavodnicu. Sa nešto naslućenog mraka u glamurozno istaknutim očima i suzom što klizi niz obraz, njen telesni stav jednako sugeriše izveštačenu holivudsku čežnju za dalekim dragim, ali i realnu teskobu pred uljezima koji se upravo spremaju da banu u njen život iza zaključanih brava.
Taj metafizički prodor nezvanih gostiju – i doslovan, i zamišljen – uz nemogućnost da se sa prijateljima i svojim voljenim povežeš na idiličan način, bez priseni one strepnje da li su izabranici iskreni ili ti se samo lažljivo ulaguju – pritiska te dok neprestano trpiš još i zajapurenu radoznalost čitave planete u vezi sa svojim izgledom, intimnim životom, političkim i seksualnim opredeljenjem, uz gomilu izmišljotina i zluradih komentara pride. Sve to provejava kroz album broj dva Bili Ajliš. Ukletost ovih drugih ostvarenja u popularnoj muzici, fenomen je za sebe. Naročito ako si već planetarno poznat superstar. Ideje akumulirane godinama obično eksplodiraju na prvencima, a za one sledeće ostaje manje snage i stvaralačkog okrepljenja, nadahnuće se nekud izgubi u varljivoj etikeciji šoubiznisa i jao si ga onom ko se za svoj zanat nije dobro pripremio u nekadašnjoj srećnoj anonimnosti.
Ne i u slučaju Bili Ajliš. Njen novi album se, sasvim namerno, bavi slavom i njenim vrlo konkretnim posledicama. Iako se kao uzori za žuđenu ‘vanvremenost’ ploče navode džez-pop velikani Džuli London, Pegi Li i Frenk Sinatra uz koje je odrastala, kroz ovaj delikatni zvučni pejzaž definitivno probija zaostavština Bitlsa, pa i turobna oštrica Kurta Kobejna. Tako je već uvodna zvučna blagost pesme Getting Older pomračena ubojitim rečima: „Things I once enjoyed / Just keep me employed now / Things I’m longing for / Someday, I’ll be bored of / It’s so weird“, a u I Didn’t Change My Number, Bili se uz sudbinsko elektronsko rezanje u pozadini još i hladnokrvno obračunava sa tipom: „I didn’t change my number / I only changed who I believe in“. Setimo se na ovom mestu kako je Lusinda Vilijams pre tridesetak godina naglas poručivala svom dragom da je promenila broj telefona u Changed the Locks. Vremena se zaista menjaju.
Billie Bossa Nova oporo je podsećanje na pravila igre u ljubavi sa slavnom osobom: „Some information’s not for sharing / Use different names at hotel check-ins“, dok se u My Future do mile volje mesečari potezom od melanholičnog džeza do ozarenog soul-fanki ritma: „I’m not here / I’m just a mirror (…) I’m in love / With my future / Can’t wait to meet her“. Vrlo važna pesma koja trasira željeni put Ajlišove u pozitivnu sutrašnjicu – što bar znači da svetla budućnost postoji, čim je ona vidi!
Oxytocin je Orijentom omamljen i potmulo razularen, senzualni plesni elektro-ritam, koji momentalno budi asocijacije na Kobejnovo izvođenje „Love Buzz“ ili čak „Blew“. Stihovi pomalo prizivaju i film „Dogma“ u kome je – setimo se – Bog bio žena u tumačenju Alanis Moriset: „If you only pray on Sunday / Could you come my way on Monday? / ‘Cause I like to do things God doesn’t approve of if She saw us“.
U eteričnom skladu pesme Goldwing, anđeoski glasovi podižu se u slavi, da prenesu specijalnu poruku o ugroženosti nevinosti, tekstom iz drevne zbirke hinduističkih himni, poznate pod imenom Rig Veda: „He hath come to the bosom of his beloved / Smiling on him, she beareth him to highest heav’n / With yearning heart / On thee we gaze, O’ gold-wing’d messenger of mighty Gods“. Ta uzvišenost ubrzo će biti iseckana do pulsirajućeg trip hop iskaza, sa mrvicama bluza i džeza, u numeri Lost Cause na temu bivšeg momka – propalice. Proživljavanje neuspeha prethodne veze, uvek se nekako kod Bili nadomesti verom da je prava ljubav i te kako moguća. Predivna Halley’s Comet, sa spiritualnim klavirom koji stvara utisak kao da će iznenada krenuti „Let It Be“, upravo je o tome: „Halley’s Comet / Comes around more than I do / But you’re all it takes for me to break a promise / Silly me to fall in love with you“. Radi se, naravno, o onom iskonski čistom osećanju, što se pojavljuje obično jednom u životu, kao i nebesko telo o kome je reč.
Ključna pesma albuma mogla bi biti Not My Responsibility koja ogoljuje priču o ranjivosti mlade autorke pred svačijim razmatranjima njenog tela i njegovog oblika: „We make assumptions about people / Based on their size / We decide who they are / We decide what they’re worth“. Bili tokom spota svlači svoju široku odeću do crnog grudnjaka, potonuvši gotovo istovremeno u lagunu mraka, a njen rečiti gest praćen je šaputavim recitovanjem: „Is my value based only on your perception? / Or is your opinion of me not my responsibility?“.
Everybody Dies ponovo dotiče suptilnu astralnu notu, ali nas škriputav glas hitro vraća u stvarnost: „But it’s okay to cry / And it’s alright to fold / But you are not alone / And you are not unknown“. Jesu li ovde možda sadržani odjeci onih Bouvijevih besmrtnih stihova iz „Rock ‘n’ Roll Suicide“: „Oh no, love! You’re not alone / You’re watching yourself, but you’re too unfair / You got your head all tangled up / But if I could only make you care“?
Beznadežnost pogrešne veze sa manipulativnim starijim muškarcem, oličena je u baladi Your Power klasičnom alternativnom oštricom u jednom antonionijevskom eksterijeru, da bi u magičnom spotu za NDA priviđenja stalkera i pomahnitalih automobila zapretila Ajlišovoj dok kompletno nezaštićena posrće sredinom puta po noći. A evo sada i malo filozofije: u Therefore I Am – Bili trčkara apsolutno pustim tržnim centrom, zabavlja se za sebe i služi slobodno hranom iz šanka, putuje liftom, kao što bi to učinio svaki tinejdžer, do trenutka kad nekakav radnik obezbeđenja ne počne da viče, a ona slatko smejući se pobegne prema garaži. Ovaj dark pop, baziran na onom Dekartovom „mislim, dakle jesam“ (na engleskom „I think, therefore I am“), pokušaj je Ajlišove da dokaže ili opovrgne naše postojanje, kao i to da li je svet san ili ipak java: „Top of the world, but your world isn’t real“, kaže suštinski tačno Bili, i smesta se upisuje među tinejdžerske mislioce 21. veka.
Naslovna Happier Than Ever iznova evocira moćno romantične zvuke – da bi se oko polovine pesme, celo to šik ustrojstvo jednog udobnog doma i Bilinih skupocenih vokalnih objava izobličilo do vodene ruine, razorno ispljunuvši svaku istinu, sa mnogo rokerskijom gitarom nego što biste to ikad mogli pretpostaviti. Ajlišova urla, dovikujući se sa nebom, konačno spasena: „You ruined everything good / Always said you were misunderstood / Made all my moments your own / Just fuckin’ leave me alone“. Konačno, Male Fantasy nepretenciozan je završetak ploče što uz nežnu akustičnu gitaru ispoveda ona najintimnija devojačka razmišljanja: „If I’m getting over you / Or just pretending to / Be alright, convince myself I hate you…“.
Na omotu albuma „Happier Than Ever“ suze teku niz obraze Bili Ajliš, naglo pretvorene u lepoticu. Jasno je da sreće tu nema, i nije ni bila predviđena. Ali, to su u isti mah nepokorne suze nekog ko će sve izdržati, i izboriti se da ne kompromituje svoju ljudskost zarad uspeha. Bili Ajliš već sada je velika umetnica, koja dostojanstveno radikalizuje pop matrice po sopstvenim kriterijumima. Njena saga o ženi što joj je društvo namenilo ulogu mučenice, ali koja to sebi neće dopustiti da postane – relevantno je štivo u svim vremenima. Zato nam je Bili Ajliš u svojoj novootkrivenoj zrelosti još i draža nego pre. Samo napred, sestro, sad i tako nema nazad!
