Naš tunel nije iskopan do kraja

Malo je ljudi u ovoj zemlji koji su rok muziku izabrali kao jedini životni poziv. Među njima je Nikola Vranjković, koji se već pune tri decenije, kako na sceni tako i iza nje, rve sa izazovima koje donosi život na finansijski večito ugroženoj, medijski skrajnutoj, a od strane najšire javnosti nedovoljno prihvaćenoj alternativnoj sceni. Svojim egzistencijalističkim i angažovanim stihovima, koje uparuje sa muzikom kompleksne i mračne atmosfere, nametnuo se kao respektabilan kantautor osobenog stila. Nedavno je izdao trostruki koncertni album Biološki minimum, što je prava retkost u domaćoj diskografiji. Nikola Vranjković je sagovornik koji promišljeno skenira društvenu zbilju, a kao umetnik i pesnik svestan je da se slika stvarnosti ponekad može preciznije i bolje opisati uz stilske figure poput hiperbole i metafore.

„VREME„: Da krenemo od najaktuelnije teme ovih dana – da li si se prijavio za vakcinu i da li si se premišljao kojoj „nacionalnosti“ cepiva ćeš se privoleti? Snalaziš li se uopšte u tom galimatijasu informacija o pandemiji kojima nas nadležni i mediji već mesecima svakodnevno bombarduju?

NIKOLA VRANJKOVIĆ: Prijavio sam se. Odabrao sam opciju „bilo koja vakcina“. Toliko sam stručnih komentara čuo na tu temu, da sam doneo zaključak da je „bilo koja“ najbolja od svih ostalih vakcina. Pre neki dan sedeo sam sa prijateljima koje dugo nisam video i razgovarali smo baš na temu odabira vakcine i onda je jedan od njih, na svu sreću, rekao: „Jebote, o čemu mi pričamo, čoveče…“

U poslednjih nekoliko meseci sam postao maltene „ekspert“ za DNK, za RNK, za taj „mrtav“ virus koji se ubrizgava u telo i na načine na koji naš organizam prepoznaje vakcinu i pokreće odbrambenu reakciju. Kada prođe pandemija, očekujem da ljudi nastave da diskutuju o sličnim temama, recimo, da li im je udobniji kokpit u erbasu ili u boingu, koji kompresor i koja količina kompresije je najbolja za snimanje bubnja u studiju; a možda će biti i „lakših“ tema za diskusiju, iz oblasti medicine, arhitekture, nuklearne fizike… Prosto je. Nije me sramota da kažem da o tome nemam pojma i da bih samo voleo da sve ovo što pre prođe.

Ima li, u kreativnom smislu, bilo kakve koristi od perioda prinudne (samo)izolacije i zaključavanja, ili je višemesečna „saturacija samoćom“ bila previše opterećujuća čak i za umetnike naviknute na osamu?

Videćemo. Znam dosta njih koji su vredno radili i stvarali u poslednjih godinu dana. Koliko sam imao koncentracije i sâm sam ponešto napravio. Videćemo, rekoh, ako se uopšte i steknu uslovi da vidimo (smeh).

Album Biološki minimum presek je tvog tridesetogodišnjeg stvaralačkog opusa, bilo u grupi Blok aut, bilo u potonjem periodu kada si, sticajem brojnih okolnosti, uronio u „solističke“ vode. Zar nije bilo lakše objaviti grejtest hits album?

Nisam razmišljao šta bi bilo lakše, nego šta može da me pokrene da idem dalje i šta bi ljudima koji prate moj rad zaista bilo zanimljivije. Koliko je interesovanje za novi album, sada sam već siguran da nisam pogrešio. To je trostruki živi album sa skoro trideset pesama odsviranih na našem koncertu u Kombank dvorani u decembru 2019. Bio je to, bez lažne skromnosti, zaista odličan koncert.

Da li je postojala nekakva institucionalna podrška tokom svih ovih „sušnih“ meseci bez koncerata i kulturnih događaja koji su, realno gledano, jedini izvor prihoda za većinu muzičara u našoj zemlji?

Muzičari koji imaju status umetnika dobili su tri puta po 30 000 dinara početkom maja, mislim za tri meseca unazad. Znam da je SOKOJ svim svojim autorima koji nisu zaposleni uplatio neki novac. To je ono što znam. Mnogo ljudi je, međutim, ostalo bez posla. Veliki broj tehničara, dizajnera zvuka, ton-majstora, promotera, pa i muzičara. Mnogi su bili prinuđeni da potraže druge poslove van struke, a neretko se radi o vrhunskim znalcima, koji se možda više nikada neće vratiti starim poslovima nakon iskustva koje su preživeli. To je jako tužno.

Živimo u postfaktualnom dobu, gde se čini da je mera svih stvari postala – naviknutost na laž. Mimikriju vidimo na svakom koraku – od ponašanja funkcionera na najvišim nivoima vlasti, pa sve do neiskrenih, „zakamufliranih“ odnosa među ljudima. Ima li muzika snage da ponudi istinitu sliku društvene zbilje ili je prilagođavanje okolnostima, ukusima i trendovima definitivno ugasilo iskru pobune?

To doba traje od devedesetih godina, tako da se komotno može reći da neki od nas ceo život žive u njemu. Jedni će reći da su postojale „vremenske rupe“, u kojima se naziralo svetlo na kraju tunela. Sada je, međutim, već svima jasno da taj tunel uopšte nije bio iskopan do kraja, niti je to svetlo bilo svetlo sa druge strane tunela, već bioskopsko platno na nekoj kamenčini u sredini – dokle se nekada davno stiglo sa kopanjem i odustalo od daljih radova – na koje pojedini političari, u određenim vremenskim intervalima, projektuju svetleće efekte.

Ne može niko da vam zabrani da pišete muziku i tekstove koji nude tu istinsku sliku. Pitanje je koliko nekoga to više uopšte interesuje da sluša, naročito mlađu publiku, i gde bi ona takvu muziku i mogla da čuje. Lično, jedino mogu da, sa manje ili više uspeha, pokušam da opišem neke delove ovog vremena (kao što sam i ranije činio) i dam svoj prikaz kako se odavno prevareni pojedinac oseća u njemu.

A šta je sa idejom pobune, koja je brojnim generacijama muzičara bila važan deo inspiracije?

Ukoliko pozivate na pobunu, valjalo bi da makar gajite nadu kako iz te pobune može da se izrodi nešto zaista iskrenije i pametnije od proste anarhije. U našem slučaju, od povratka družine koja je mojoj generaciji uništila ideale i veru dok se bahatila i plandovala o našem trošku desetak godina između 5. oktobra i današnjeg „zlatnog doba“ – u kojem njihovi naslednici, čvrsto stojeći na putu u bolju budućnost, vređaju inteligenciju svakog prosečnog čoveka.

Pobuna sa srcem i stavom je otpor ljudi iz organizacije „Odbranimo reke Stare planine“ i sličnih grupacija. To je, recimo, nešto čemu verujem, jer je opipljivo, iskreno i nema nikakvu „sujetnu“ predistoriju. Ti ljudi su golim rukama pomerili onu kamenčinu u tunelu, pocepali bioskopsko platno, prekinuli projekciju i tunel sami iskopali do kraja. Sada se konačno vidi neko pravo svetlo, izlaz u daljini, za razliku od ove „pećine“ u kojoj se svi nalazimo.

Slična situacija je i svuda u svetu, samo je ona „zakamuflirana“ na bolji ili na gori način. Mene više ništa ne vređa, navikao sam se na sve, oguglao, i zato se možda malo bolje osećam. Ili zato što živim u Zrenjaninu, za koji kažu da nema ispravnu vodu za piće, kao da je ta smrdljiva tekućina koja izlazi iz česme pogodna za kupanje ili kuvanje. Kad god idem nešto da snimam u Beogradu, vraćam se kući tegleći velike kante sa vodom od po 20 litara. Naviknu se ljudi na sve. A sve mi se više čini da ljudi ovde vole takav sistem društvene organizacije i da su uglavnom zadovoljni takvom vrstom „demokrature“.

foto: marija janković / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Brojni mediji, društvene mreže i pojedinci skriveni iza lažnih profila, bez ikakvih posledica šire ogoljenu propagandu i lažne vesti, huškaju ljude da mrze svoje neistomišljenike i političke protivnike. Srbija, ali i čitav svet, izbezumljeni od zdravstvenih, ekonomskih i socijalnih nedaća, sve više liče na vreli ekspres lonac. Da li je „na vidiku samo mrak“ ili čuvaš zrno optimizma da će, na kraju, ipak sve biti u redu?

U redu je i sad. To je to. To živimo. Slično danas živi i prosečan Rus ili Amerikanac, a o Francuzu da i ne govorimo. Jer, iz Francuske nisu samo Zidan ili Platini, već ima i nekih koji nose žute prsluke. Čak je i smrt postala vest od par sekundi, nakon koje sledi zaborav. Idemo dalje, jurimo u krug, a zaboravili smo da plačemo, pa da isplakani i smireni donosimo zaključke i odluke. Nadamo se, ipak, skorom povratku normalnom životu u kojem ćemo, kao i do sada, okretati glavu od ljudi koji kopaju po kontejnerima.

Ja, sa svoje strane, pokušavam da se fokusiram na porodicu; a čekam sunce i lepše vreme kako bih svaki slobodni minut proveo na reci. Polako počinjem da bivam svestan nekih stvari i sada ih ispravljam u nadi da nisam zakasnio. Niko od nas ne zna koliko dugo će živeti da bi trošio vreme na gluposti. A ja sam ga trošio na devete martove, na pete oktobre, na svašta. Napunio sam pedeset godina i ako bih mogao nešto da menjam, zabranio bih ljudima starijim od 50 godina da glasaju. Zašto bi neki matori ljudi svojom sebičnošću mladima sjebavali budućnost? Imao si barem 30 godina da glasaš i svi vidimo rezultate toga. Mislim da je to pošteno. A i poslednja strofa Bremeplova glasi: „Gde ja da stanem, koji nisam ni za tebe, ni za nju, ni za njega, ni za njih?/ Kako ja da kažem, a da mi ne zalepe cenu i naziv?/ Ništa. Čekam svoj sekund sreće i ležim na šinama…“

Na svirci u Kombank dvorani bilo je primetno da je generacijski prosek posetilaca bio negde između 30 i 45 godina. Šta je sa mlađom generacijom? Da li im je muzika koju praviš nedovoljno razumljiva ili su omladini – naviknutoj na kratke forme iz aplikacija poput TikToka – numere koje umeju da traju 11 ili 13 minuta „predugačke„?

Ja iskreno ni ne znam šta je TikTok. Možda se tu krije odgovor, ali zaista nisam upućen. Prosečna starost publike na svim rok festivalima u svetu je slična. Moguće je i da neki izvođači alternativne ili rok muzike na našim prostorima jednostavno ne obraćaju pažnju na marketing kada su klinci u pitanju.

Ili da pokušam da objasnim to ovako: gledam sa ćerkom crtaće na Jutjubu i bio sam prinuđen da instaliram ad bloker koji sprečava da vam na svakih par minuta na ekranu izlaze kojekakve reklame. Trenutno crtane filmove najviše „napada“ neki novi domaći fank bend… da ne ulazim u detalje. Sa druge strane, nikada nisam video da nam „iskoči“ reklama za neku domaću rok grupu.

Još od Azrinih „mnogostrukih“ živih albuma, objavljenih pre više decenija, prvi si muzičar koji se odvažio da učini nešto slično. Izjavio si negde da je to zapravo nadoknada onima koji, zbog poznatih okolnosti, već neko vreme ne mogu uživo da vas gledaju. I Blok aut je svojevremeno imao dvostruki živi album. Zbog čega ti je važno da koncerte „pretočiš“ u nosače zvuka?

Ravno do dna je verovatno najbolji živi album sa ovih prostora. Obožavao sam kao klinac takve albume koji nisu previše „našminkani“ i koji, dok ih slušaš, izazivaju osećaj kao da si ponovo na koncertu. Imajući u vidu da sam još od najranije mladosti voleo različite bendove i njihove žive albume – recimo, Pink Floyd – Ummagumma, The Cult – Dreamtime Live at the Lyceum, The Cure – Live Concert, Minimal Compact – Live Rennes i mnoge druge – nikada nisam obraćao pažnju na „vrstu muzike“, već isključivo na emocije koje mi je ona donosila i koje sam iznova i iznova upijao.

Pomenuo si da si vezan za prirodu, pecaš, ploviš brodom, „vodom se lečiš„… Javnost kao da je otupela na sistematsko razaranje svega što čini biološku raznovrsnost: planinske reke trpaju se u cevi, šume besomučno krče, „šampionski“ se zagađuje vazduh koji dišemo. Preostaje li nam onda samo da urliknemo sočan refren iz pesme Zvezdane staze i kako smo postali ravnodušni prema događajima koji ugrožavaju zdravlje, pa i fizički opstanak, svih nas?

Pa, to je oduvek bilo tako. Sećam se Beograda osamdesetih, iz skoro svakog kućnog dimnjaka izlazio je gust, crni dim. Kada bih zimi odlazio pešice do škole, stizao bih maltene garav nakon desetak minuta hoda. Nije moglo da se diše kada nije bilo vetra. Danas se zagađenost meri instrumentima i zahvaljujući društvenim mrežama, dosta se o tome i priča. Velike elektrane i neke fabrike još uvek rade na taj isti ugalj iz mog detinstva i to se baš fino oseća u vazduhu. Očigledno da neke stvari koje su se pokazale dovoljno kvalitetnim svih ovih godina jednostavno ne treba menjati (smeh).

A što se planinskih reka tiče, mislim da će priroda, potpomognuta raznim dobrim i hrabrim ljudima, uspešno da reši taj problem. Jednostavno, postoje stvari koje su vredne svake žrtve i to mnogi „genijalci“, koji to doskora nisu razumeli, polako počinju da uviđaju. Videćemo.

Osnovu tvog benda čini šest članova, uživo na bini bude i osam muzičara. Veliki broj ljudi na sceni kao da nadomešćuje činjenicu da se uglavnom sâm baviš promocijom grupe, administriranjem naloga na društvenim mrežama, zakazivanjem i organizacijom svirki… Otkud takva disproporcija u ovim važnim segmentima građenja svačije, pa i vaše karijere?

Imam mnogo prijatelja koji mi pomažu na razne načine i veoma sam ih zahvalan. Meni je to što se mnogim stvarima oko muzike, uključujući tu promociju, bavim sâm, u stvari, najnormalnija stvar na svetu. Navikao sam. Ali, ako se pojavi neko ko se zaista razume u autorski rad, odricanje, žrtvu i posvećenost ovome čime se bavim, sa zadovoljstvom ću mu prepustiti deo obaveza.

Šta je figurativni „biološki minimum“ pojedinca Nikole Vranjkovića, koja je to nevidljiva crvena linija koju kao građanin nikada ne bi prešao?

Nisam baš sto odsto siguran da znam odgovor na ovo pitanje, a glupo mi je odgovorim reda radi, jer će to možda biti i neistina, imajući u vidu koliko se ta „linija“ spuštala svih ovih godina. Mnogi veruju da je u ovom vremenu najvažnije da čovek nauči da bude „nevidljiv“, da se „pravi mrtav“ dok sve ne prođe. A mrtvi nas posmatraju odnekud i čude se verovatno. Posmatraju nâs nevidljive kako se pravimo mrtvi. Možda zapravo i ne želim da znam koja je to „crvena linija“ jer osećam da nemam snage kao nekad, a ostatak energije bih ipak sačuvao da pokušam da napravim još neku pesmu i da se nađem svojim najbližima dok još mogu.