Najbolji prijatelj svih srpskih predsednika

Jedna od retkih konstanti na srpskoj političkoj sceni u poslednje skoro tri decenije – koliko god to zvučalo apsurdno – ne potiče iz Srbije. Naravno, reč je o Miloradu Dodiku, najboljem „prijatelju“ svih srpskih predsednika, od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića, i vernom savezniku svake ovdašnje vlasti.

Retka je, zaista, na ovim prostorima takva umetnost političkog preživljavanja. Vešto manevrišući između svih Scili i Haribdi ovog veoma burnog perioda, Dodik je uspevao ne samo da se održi na površini, već i da permanentno drži Beograd u nekoj vrsti amnezije. Intenzitet njegove podrške aktuelnim vlastodršcima u Beogradu uvek je bio srazmeran ovdašnjim potrebama političkih vođa da zaborave šta je najmoćniji čovek Republike Srpske govorio koliko juče.

Dodik se očigledno vrlo dobro snalazi u ovoj ulozi još od 1997. godine. Pri čemu ovde retko ko pamti da je Milošević jedan od najzaslužnijih za Dodikov politički uzlet. Naime, na ondašnjim izborima Biljana Plavšić i koalicija „Sloga“, koji su osim njenog, novoformiranog SNS-a, činili i socijalisti i Dodikov Savez nezavisnih socijaldemokrata, došli su u poziciju da mogu da formiraju vladu.

Nakon što je Mladen Ivanić, tada nestranačka ličnost, odbio ponudu, predstavnici koalicije su otišli na sastanak kod Miloševića u Beograd. Jedan od učesnika tog sastanka tvrdio je kako su svi bili iznenađeni kada im je Milošević sugerisao da mandat povere „mladom i energičnom Dodiku“.

DAŠAK SVEŽEG VETRA

Pošto je to bilo vreme kada se Slobini „saveti“ ne odbijaju, Dodik je 18. januara 1998. godine postao entitetski premijer. Tada se govorilo da mu je „u jedno jedro duvao Milošević, a u drugo Medlin Olbrajt, koja ga je odmilja prozvala ‘daškom svežeg vetra na Balkanu’“. Prvi mandat mu je trajao do 12. januara 2001, ali je mlađani premijer iz Laktaša brzo savladao balkanska politička pravila. Samo nešto više od dve godine kasnije, 28. septembra 2000. godine, u otvorenom pismu Miloševiću Dodik poručuje svom dojučerašnjem patronu:

„Vreme je da odeš, Slobodane. Nikad nijedan srpski car, knjaz, kralj ili predsednik, od dolaska Srba na Balkan, nije svom narodu naneo toliko jada, pustio toliko krvi, ogradio ga od celog sveta, kao što si ti učinio“, navodi se u pismu uz naznaku da Srbi u Hrvatskoj „više ne znaju gdje je Beograd, oni iz Knina ne znaju šta ih je snašlo, dok je kosovskim Srbima ostala samo vera i nada“.

Ipak, u skladu sa novom klimom, rekao je u intrevjuu „Politici“, 6. marta 2016. i sledeće:

„Sa ove vremenske distance moram veoma jasno da kažem da je, sa istorijske strane gledano, kada bih eliminisao sva neslaganja koje smo imali, uloga Slobodana Miloševića i Srbije sa stanovišta Srba u Republici Srpskoj bila veoma pozitivna“.

Skenirajući Dodikovu političku biografiju, slične ili iste storije mogle bi se ispisati i o njegovim odnosima sa Đinđićem, Koštunicom, Tadićem i – možda jednog dana – sa Vučićem.

Mladen Ivanić, bivši srpski član Predsedništva BiH i predsednik Vlade Republike Srpske od 2001. do 2003, smatra da kada je u pitanju odnos sa političarima, Dodik nije ničiji iskreni prijatelj.

„Bio je najbliži saradnik i čovek od poverenja Slobodana Miloševića tokom i neposredno nakon rata, kada je imao lične političke i ekonomske interese od toga. A kada je njegov interes bio saradnja sa Zapadom, okrenuo mu je leđa i okupljao u Laktašima vođe opozicije u Srbiji i direktno ga rušio. Bio je žestoki protivnik Koštunice i ovaj njega, ali mu je postao blizak čim je Koštunica postao predsednik. Nije izlazio iz Tadićevog kabineta, da bi, čim je ovaj izgubio izbore, prekinuo bilo kakvu komunikaciju. Vređao je Nikolića i Vučića, a čim su pobedili – počeo je da im podilazi kao da nikad ništa ružno nije rekao. Za Dodika sve je dozvoljeno, pa i isprljati obraz ako to znači ostati na vlasti. Ukoliko politički opstane, lako će se odreći bilo koga iz Srbije, još će biti taj koji će gubitnika, ma koliko ranije s njim bio dobar, dodatno gurnuti pod vodu da brže potone“, kaže za „Vreme“ Ivanić.

Boris Tadić, bivši predsednik Srbije, ipak malo drugačije vidi svoje relacije sa Miloradom Dodikom, pre svega u poređenju sa aktuelnim odnosom Vučić – Dodik.

foto: sava radovanović / tanjug

„Nikada nisam instrumentalizovao Republiku Srpsku, a time i Dodika kao njenog predsednika, zarad osnaživanja pregovaračke platforme o Kosovu. To Vučić radi na prikriven ili otvoren način, uprkos tome što zna kakve su međunarodne implikacije i rizici po nacionalne interese takvog postupka. Druga bitna razlika je u tome da su naše dve stranke SNSD i Demokratska stranka u to vreme bile članice Socijalističke internacionale i pripadale porodici evropskih socijalista, pa je i naša međusobna podrška bila utemeljena u unutrašnjem ustrojstvu tih organizacija. To je u osnovi značilo da gde god je bila potrebna moja podrška sestrinskim strankama u Evropi, tamo sam išao, bez obzira da li se radi o Grčkoj, Nemačkoj, Švedskoj, Moldaviji ili Bosni i Hercegovini“, objašnjava za „Vreme“ Tadić.

Dodik, naravno, ima svoje objašnjenje. U jednom intervjuu, nakon što se ponovo vratio na vlast, Dodik je na pitanje kakva je saradnja sa Srbijom, u vreme kad je Boris Tadić bio predsednik, a Vojislav Koštunica premijer, odgovorio:

„Saradnja sa Srbijom je dobra, odlična je! Rehabilitovana je pod vođstvom Vojislava Koštunice, a nastavljena naročito sa predsednikom Borisom Tadićem. Moja je dužnost kao predsednika Vlade RS da imam dobre kontakte sa državnicima u Srbiji. Imam veoma dobre odnose sa Tadićem. Sa Koštunicom zbog nekih nerazumevanja u proteklom periodu i nije bilo posebnih kontakata. Ja govorim kao predsednik vlade i nemam nikakvu vrstu emocija. Za mene je važno da ljudi koji su na važnim funkcijama u Srbiji opažaju RS. I ja ću ih samo ceniti po tome da li to rade dovoljno dobro i jasno ili ne.“

Sudeći prema bliskosti sa Aleksandrom Vučićem, aktuelna vlast više nego dobro „opaža“ Mileta Dodika. Ali, nije uvek bilo tako.

POBAČAJI I IDIOT

Oni sa boljim pamćenjem setiće se da se Dodik direktno uključivao i u predizborne kampanje, otvoreno se stavljajući na stranu Borisa Tadića i Demokratske stranke. Te 2007, u jeku kampanje, pismom je poručio Tadiću:

„Tokom svog prvog mandata učinili ste mnogo na afirmaciji Republike Srpske na međunarodnom planu i na unapređenju političkih, ekonomskih, kulturnih i drugih odnosa između Beograda i Banjaluke.“

A kada je bila izvesna Tadićeva pobeda, bio je još oštriji:

„Izbori su pokazali da su oni marginalne političke figure. Pobačaji! Pobačaji na izborima. Kandiduju se na izborima, a moje skromno znanje o politici kaže da bi jedva prošli na izborima u mesnim zajednicama.“

Tako je govorio Milorad Dodik o premijeru Srbije Aleksandru Vučiću i predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću, pružajući u izbornoj noći podršku Borisu Tadiću. Ni druga strana nije bila nežnija.

Početkom 2008. godine, tadašnji prvi čovek Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić je optužio Borisa Tadića da je, u zamenu za podršku, „gotovo poklonio Miloradu Dodiku vilu u ulici Vaska Pope 16 na Dedinju“. „Dodik je 1992. godine bio jedan od najboljih saradnika Slobodana Miloševića. Kao čovek se obogatio na tuđoj nevolji. On je upao u politiku i sada ga određene snage u Beogradu forsiraju. On je idiot kada kaže da neće sa mnom sarađivati ako postanem predsednik Srbije kojeg je legitimno izabrao narod Srbije“, kazao je Nikolić te 2008. godine.

Kako se, onda, desilo da „pobačaji“ i „idiot“ postanu tako bliski? Odgovor je, naravno, u zajedničkim interesima. Pitanje je samo ko je kome potrebniji – Dodik Vučiću ili obrnuto?

„Poznati evropski novinar mi je onomad kazao da mu je Vučić rekao da nije tajna da nema dobre odnose sa Dodikom“, kaže za „Vreme“ Aleksandar Trifunović, glavni i odgovorni urednik banjalučkog magazina „Buka“. „Imam osjećaj da se u tim sastancima sa predstavnicima međunarodne zajednice i dalje tako referira. Sa druge strane, Vučić Dodiku više treba, pre svega za dodvoravanje desnijem biračkom telu, jer Dodikove političke poruke trenutno su više ili jednako desno nego što su to bile političke poruke koje je Vučić slao onomad kao funkcioner Radikalne stranke. Međutim, Dodik i bez Vučića gotovo potpuno kontroliše politički život u Srpskoj. Iako predsjednika Srbije protokolarno zove na završne predizborne skupove, on mu ne treba za izborni rezultat“, zaključuje Trifunović.

Boris Tadić smatra da su strateški interesi definisani Dejtonskim sporazumom i pravnim dokumentima Srbije i Republike Srpske i da je nesumnjivo da Dodik i Vučić, oslanjajući se na zakonske obaveze i prava koji iz toga proističu, proširuju međusobnu podršku na prostor ličnih interesa u Srpskoj i Srbiji. Bilo bi tragično, upozorava Tadić, ukoliko bi se na kraju ispostavilo da nisu u pitanju samo lični politički, već i neki drugi interesi.

„Aktuelni odnos Vučića i Dodika vidim pre svega u svetlu interesa srpskog naroda u celini. Sigurno je da postoje i politički benefiti, vjerovatno više za Dodika, jer većina građana Republike Srpske doživljava Srbiju kao zaštitnika, pa onda Dodik čestim viđenjima sa Vučićem sebi diže cenu u RS i narod mu daje veću težinu nego što je on realno ima“, mišljenje je Mladena Ivanića.

PRELOMAN TRENUTAK

Ono što se nameće iz retrospektive političke biografije Milorada Dodika je pitanje do kad će se podudarati njegovi putevi sa Vučićevim. Odnosno, da li postoji eventualna tačka mimoilaženja, a da to nije odlazak sadašnjeg predsednika Srbije sa vlasti. Iz sadašnje perspektive, čini se da ovaj dvojac homogeno pliva kroz sva iskušenja i da njihovoj političkoj ljubavi nema kraja sve dok su obojica na vlasti.

Trifunović smatra, ipak, da rešenje kosovskog pitanja može biti preloman trenutak u političkom savezništvu Dodika i Vučića: „Definitivno se postavlja pitanje kakva će biti cena koju će zbog Vučićeve odluke politički platiti Srbi koji žive u Bosni i Hercegovini. Vučić se ponaša sa te strane dosledno kao i sve srpske vođe do sada. Srbi iz Bosne su graničari, međaši političkih interesa Srbije vekovima unazad, oni koji zbog talova Srbije uvek izvuku deblji kraj. Podsećam da je Srbija presudu Međunarodnog suda pravde u tužbi BiH protiv Srbije, u kojoj je Republika Srpska proglašena odgovornom za genocid u Srebrenici, tretirala kao svoju pobedu jer je tom presudom oslobođena odgovornosti za rat u BiH. Mislim da i taj prekid savezništva odgovara i jednom i drugom, jer Dodiku neće ići u prilog da ima dobre odnose sa nekim ko je priznao Kosovo, a taj trenutak je sve bliži“, objašnjava Trifunović.

Kako god bilo, „najboljeg prijatelja svih predsednika Srbije“ gledaćemo i dalje kako tercira Vučiću. Bar dok Srbija ne izabere nekog drugog. Kad će se to desiti? Posmatrajmo pažljivo Mileta Dodika. On do sada nije grešio u prognozama.