Hartmut Roza, nemački sociolog i politički filozof, jedan je od onih upornih mislilaca koji nastoje, uprkos otporima, da ustanove drugačije pojmovne strukture, da u teorijski život uvede pojmove koji svojom sadržinom nastoje da nas izmeste iz utvrđenih i zabarikadiranih položaja. Njegova knjiga Odnosi prema svetu u doba ubrzanja (Akademska knjiga, Novi Sad 2019, prevod Željko Radinković) pravi svojevrsni nered u poleglom stanju (teorijskih) stvari makar utoliko što ne pristaje na olaka rešenja: kritičar ubrzanja Roza se oštro suprotstavlja veličanju sporosti jer, kaže, za sporost se uvek kače virusi konzervativizma, za sporost su uvek zalažu nekakvi „autentični načini života“ koji nas, bez izuzetka, uvaljuju u nevolje. Nasuprot, dakle, velikoj filozofskoj tradiciji koja je pokušavala da učvrsti odnose između ljudi, da osigura odgovarajuće političke i individualne mehanizme kako bi se očuvao slobodan život – pri čemu su se ti mehanizmi, koliko god u međuvremenu bili uspešni, vremenom pretvarali u sopstvene suprotnosti – Roza nudi pojam rezonancije: ono što nam je tuđe nužno kako bi naše biće počelo da podrhtava, da šalje i prima odjeke, da ostane savitljivo i spremno da izađe iz sopstvenog rova. Zbog toga ubrzanje, samo po sebi, nije problem, ali jeste problem ako nas ubrzanje odvaja od Drugog, ako postanemo neosetljivi na njegove titraje jer, jednostavno, isuviše žurimo da bismo mogli da ih uočimo.
„VREME„: U podnaslovu vaše knjige pronalazimo sintagmu „nova kritika“ društva. Po čemu bi se nova kritika razlikovala od stare?
HARTMUT ROZA: Društvena kritika sama po sebi nije ništa novo; postoje dobri razlozi za pretpostavku da je kritika vladajućih društvenih odnosa upravo deo čovekove prirode kao jezičkog bića, a najkasnije s početkom moderne kritička društvena introspekcija postaje neizostavan element ne samo društvenog života, nego čak i institucionalne i strukturalne reprodukcije. Moja kritika modernog društva počinje vremenskim odnosima. Doduše, i pre mog pokušaja bilo je pritužbi na veliku brzinu modernog života, ali niko ranije nije pokušao da od te pritužbe napravi sistematsku društvenu teoriju. Po mojoj početnoj ideji društvo je postalo toliko dinamično i promenljivo da ga možete razumeti samo ako ga gledate kroz vremensku dimenziju, ako analizirate proces ubrzanja. Kritika vremenskih odnosa prva je zaista nova stvar u ovakvom pristupu. Suština moje kritike jeste da pokažem kako potreba za stalnim ubrzanjem dovodi do međusobnog otuđenja ljudi, otuđenja od prirode i od samih sebe. To je stara misao kojom se, polazeći od Marksa, dugo vremena bavila kritička teorija, ali je potom ta ideja zaboravljena. Druga novina u mom pristupu je to što sam tragao za onim što se suprotstavlja otuđenju: šta je neotuđeni odnos prema svetu? S obzirom na to da stara društvena kritika nije raspolagala adekvatnim odgovorom, pokušao sam da kao odgovor ponudim pojam rezonancije. Te dve stvari, kritika vremenskih odnosa i analiza uspešnih rezonantnih odnosa, čine srž moje teorije.
U kom smislu ubrzanje smatrate modernim fenomenom?
Procesi društvenog ubrzanja nisu počeli tek u 21. ili 20. veku, nego mnogo ranije, najkasnije u 18. veku. Od tada, svedoci smo sistematskog i trajnog društvenog ubrzanja u tri oblasti: prvo, ubrzava se saobraćaj – najpre železnica i parobrod, zatim automobil, ne treba zaboraviti bicikl kao moderan izum, tu su tramvaj i podzemna železnica itd. i, naposletku, avion. Proces još uvek nije završen – svake godine se u svetu povećava broj vozila, brodova, kamiona, aviona, pa čak i broj bicikala. Međutim, takođe smo ubrzali komunikaciju – od goluba pismonoše, preko telegrafa, do interneta – ali i proizvodnju roba i usluga. Drugo, raste brzina društvenih promena, što znači da se povećava brzina stope promena u našem okruženju. I najzad, raste tempo života: ljudi pokušavaju da urade sve više stvari u sve manje vremena, to jest da povećaju broj epizoda delanja. Za mene nije presudno to što postoje procesi ubrzanja – u mnogim pogledima oni postoje i u drugim epohama i društvima. Od ključnog značaja je to što se moderno društvo mora ubrzavati da bi se održao postojeći institucionalni sistem, status quo. Ako ne rastemo, ubrzavamo i uvodimo inovacije svake godine, ne možemo zadržati radna mesta, a usled toga ni da isplaćujemo penzije niti da finansiramo zdravstveni sistem, ne možemo da imamo škole i pozorišta itd. Iz godine u godinu moramo da se krećemo sve brže kako bismo zadržali svoje mesto. Ja to nazivam sistemom dinamičke stabilizacije. Društvene strukture, a i pojedinačno mesto u društvu, mogu se održati samo ako se iz godine u godinu brže krećemo. To je poput stajanja na pokretnim stepenicama koja se kreću nadole: ako ne želite da vas odnesu nadole, morate da trčite prema gore. To je institucionalna i strukturalna društvena stvarnost koja kao takva nikada ranije nije postojala. Dugo smo to doživljavali kao društveni napredak: ubrzavamo da bi deci jednoga dana bilo bolje. Međutim, danas se u celom svetu proširila percepcija koja kaže da se moramo kretati sve brže da deci ne bi bilo lošije. To je razlika između moderne i pozne moderne. Zbog sve veće dinamizacije sveta u opasnosti smo od pojedinačnog izgaranja (burn out) i ekološkog izgaranja (burn up).
Da li u doba pandemije kovida–19 prisustvujemo nečemu što bi se moglo nazvati usporavanje?
Bez sumnje i uistinu virus korona doveo je i do istorijski jedinstvenog usporavanja. Od 18. veka „kinetička energija“ u svetu je u porastu, što znači da se iz godine u godinu povećava prosečna masa ili količina ljudi i dobara u pokretu, čak ni ratovi ne mogu to da promene, naprotiv. A sada dolazi korona i skida 85 odsto aviona s neba i gotovo svuda zatvara granice, zaustavljajući kretanje na više načina. S mog gledišta najvažnije je to da nije virus taj koji avione skida s neba, zaustavlja krstarice, fabrike, zatvara škole i univerzitete, otkazuje sportske i pozorišne događaje: sve se to dešava usled političkih akcija. To se graniči sa sociološkim čudom: moderno društvo, koje se do sada nije moglo usporiti ničim – ni ratom, ni privrednim slomom, ni efektima staklene bašte – u nekoliko nedelja se potpuno zaustavlja političkim akcijama, kolektivnim odlučivanjem. U slučaju privrednog sloma, privremeno usporavanje je stvarno prisilno: akteri ne žele usporavanje. Međutim u ovom slučaju smo ga želeli – dakako, da se zaštitimo. Ipak, mislim da taj rez takođe može da pruži priliku za ponovno osmišljavanje društva.
Da li je odnos ubrzavanja društvenih odnosa i ličnog života strogo komplementaran njihovom usporavanju? Da li bismo mogli da govorimo i o autentičnom obliku ubrzanog života?
Veoma mi je važno reći da ne izjednačavam uspešan život sa usporavanjem ili razbrzavanjem. Ne ciljam na usporavanje života, jer sporost nije sama sebi cilj: život ne postaje bolji kada je internetska veza loša ili voz spor ili kad se vatrogasno vozilo sporije kreće. Ubrzanje postaje problem tamo gde dovodi do otuđenja. To se dešava onda kada ni u jednom trenutku u našem životu nemamo priliku da se zaista pozabavimo stvarima koje nas se tiču – krajolikom kroz koji se vozimo, ljudima sa kojima imamo posla, poslovima koje „odrađujemo“. Dakle, kao problem identifikujem otuđenje, a ne ubrzanje: ponekad sporost dovodi do otuđenja, tada patimo od, na primer, bore out. A suprotnost otuđenju nije sporost, niti autentičnost, nego rezonancija. U moderni, mnogi procesi ubrzanja poboljšali su mogućnost doživljavanja rezonancije i, dakle, mogućnost boljeg života: to počinje već sa štampanjem knjiga. Dakle, ono o čemu sanjam nije usporavanje kao takvo, nego društveni sistem koji izmiče slepoj prisili uvećavanja, a koji iz godine u godinu ne mora ubrzavati samo da bi ostao u mestu.
Da li pojam autentičnosti, danas, ima smisla?
Sigurno postoji rizik da će čežnja za autentičnošću i usporavanjem jednostavno dovesti do konzervativnih ili čak reakcionarnih pozicija i takođe motivisati takva kretanja. Zapravo, usporavanje i razbrzavanje za mene nikada nisu bili od centralnog značaja. Pre će biti da su štampa i javni diskurs od mene napravili „gurua usporavanja“. Nisam napisao nijedan članak i zasigurno nijednu knjigu o usporavanju. Međutim, kritikovao sam slepu prisilu na konstantno ubrzavanje i to činim i dalje: ubrzanje može biti korisno u mnogim aspektima, a u nekim slučajevima čak je i preko potrebno. Međutim, ako se iz godine u godinu mora ubrzavati – a to je takođe direktno povezano sa rastom i znači: više proizvoditi, više distribuisati, više trošiti – a da nema napretka – samo da biste mogli da sačuvate ono što je već tu: onda „slepo“ ubrzanje više nije produktivno nego samo reakcionarno.
Kada je reč o autentičnosti, veoma sam sklon tome da kažem: ne, to nije smisleno, ubedljivo merilo društvene kritike. Ne ciljam na autentičnost. U stvari, neko vreme sam pokušavao da spasim taj pojam koristeći ga u smislu Čarlsa Tejlora: autentično ne znači „onako kao što je uvek bilo“, nego „onako kako odgovara mom sasvim individualnom, sopstvenom biću, kako se uklapa u moje dispozicije i sposobnosti“. Međutim, tokom godina – takođe posebno pod uticajem poststrukturalizma i delimično Adorna – ustanovio sam da to pojedinačno unutrašnje biće nije nužno fiksirano, da je promenljivo, te da život ponekad uspeva upravo onda kada ne ostanemo onakvi kakvi smo uvek bili, nego se damo preobraziti. U međuvremenu, verujem, doživljavamo trenutke uspešnog života, živosti, kada dozvolimo da nas tuđin, drugi, dodirne i pokrene i kada pokušamo da odgovorimo na to: tada može da nastane most između nas i drugog preko koga možemo ići – ali samo po cenu promene: ne ostajemo identični ili autentični u odnosu na ono što smo bili, nego postajemo novi i različiti; ne prevladavanjem, nego samodelotvornim pokretom koji istovremeno potiče i od nas i od drugog. Zato je u mom razmišljanju pojam rezonancije zamenio pojam autentičnosti (pa čak i identiteta).
