Luka Tripković, pisac i akademski slikar, prvi roman Osmeh pod gorom maslinovom objavio je 2016. godine (Laguna), a Crna knjiga (Booka 2019), iako tek nešto više od mesec dana u knjižarama, privukla je priličnu pažnju. S Lukom razgovaramo o nužnosti političkog angažmana i (ne)mogućnosti umetnika da stvara umetnost sasvim izvan sfere političkog, o virtuelnom i „fizičkom“ svetu, o romaneskoj viziji Srbije kao najsiromašnije zemlje Evrope…
„VREME„: Kom žanru pripada vaš roman?
LUKA TRIPKOVIĆ: Nemam pojma (smeh).
Da probam ja: krimi–zaplet, politički triler, distopija…
Da, to je kolaž. Isti je postupak kao i u vizuelnim umetnostima, samo je drugačiji jezik.
Radnja se odigrava u neposrednoj budućnosti. Zašto vam je, u književnom smislu, bio potreban taj pomak u budućnost?
Distopija nije tu radi distopije, već je pomeranje radnje u budućnost uslovljeno tehnologijom. Danas nemamo tehnička sredstva kojima bismo mogli do te mere da manipulišemo virtuelnom realnošću. Ali to je malo izmeštanje u odnosu na sadašnjost, ono što se događa u budućnosti veoma liči na ono što imamo danas. Hteo sam, pre svega, da ispitam mogućnosti zombifikacije: kojim će se tehnikama od prekarijata praviti masa koja ne misli. Virtuelni prostor je beskrajan, pa su beskrajne i mogućnosti manipulacije. U književnom smislu mogao sam da pustim mašti na volju, ubacivao sam reference iz raznih oblasti, iz supkulture, recimo, ili popularne kulture, naprosto sam dozvolio sebi da se igram: šetam po Nju Orleansu ili ulazim u robovlasnički poredak… To, međutim, ne znači da je ono što se događa u virtuelnom svetu – proizvoljno. Reference su tu: odgledam seriju o stanju u Nju Orleansu nakon uragana Katrina, na primer, i tu proključaju ideje, pa se onda slažu i spajaju u romanu poput mozaika, poput tetrisa. Sve to, naravno, zahteva dodatna istraživanja, nova čitanja, jer moram čvrsto da stojim iza svakog stava. A to je zabavan posao.
Kao književna funkcija, međutim, distopijski momenat bio mi je potreban da bih istražio šta bi jedno takvo društvo, kakvo je opisano u knjizi (a to društvo, da ponovim, veoma liči na ovo u kojem živimo), moglo da ponudi uspešnom mladom čoveku. Virtuelni svet stvara potrebe i junak postaje zavisan od onoga što mu se nudi. Virtuelna realnost svojevrsni je katalog beskonačnog broja mogućnosti. Poenta je u tome što možeš da kupiš onu realnost koja ti odgovara.
Zar to nije beg od realnosti?
Zapravo zamena realnosti. To mi je bilo ključno. Ali zamena realnosti u kojoj se, kao konzument, povinuješ nekim drugim gospodarima realnosti. Čovek postaje homo prostheticus, proteza samome sebi, sopstvena proteza. To je proces stvaranja protetičke svesti koja dolazi na mesto, recimo, ambicije, ili najprostijeg seksualnog užitka, čega god. Ta realnost, naravno, nije karnalna, nije osuđujuća: platiti ženu u virtuelnoj stvarnosti, ili se napiti, drogirati se, nije isto kao u ovoj realnoj realnosti. Posledice, međutim, mogu biti neočekivano slične.
Onda tu nema bekstva. Vaš virtuelni svet jednako je opasan, ako ne i opasniji od stvarnosti.
Opasnost je deo zapleta i deo raspleta.
Vaš roman je obiman i u njemu se spliću različite perspektive i različiti književni postupci. Da li ste i pre pisanja znali da ćete napisati „masivan“ roman?
Ne, nisam znao da će roman biti ovoliki. Pre početka pisanja imao sam jedino naslov i nekakvu strukturu, ali knjiga se širila kako su se pojavljivali likovi. Pisao sam njihove rodoslove, izučavao vreme u kojem su živeli – kako su se oblačili, koju su muziku slušali ili su mogli da slušaju (za „šezdesetosmaše“, recimo, to je važno), koje su se televizijske emisije emitovale u to doba. Krimi-struktura se nametnula jer sam opsesivno gledao serije, pre svega skandinavske, i zbog toga su poglavlja romana poput epizoda. Bilo mi je važno kada se i kako otkriva ubica, gde je kulminacija, kako postaviti žrtvu koja se, u ovom slučaju, pojavljuje u prvom poglavlju. Krimi-priča je nešto poput armature, pa onda na tu armaturu nabacujete materijal, glinu na primer. Dodajete, gradite.
Knjiga je prožeta učenim odlomcima. Otkud poriv za erudicijom?
Kada sam izučavao istoriju Britanske imperije – jer deo radnje smešten je u Engleskoj – iščitao sam hiljade stranica i otud uzimao ono što mi se činilo korisnim za roman. Zanimalo me je kako funkcioniše anglosaksonsko pravo (koje se razlikuje od našeg), jer jedna od junakinja je advokatica, pa sam i tome morao posebno da se posvetim. Fikcija mi, utoliko, služi da bih poentirao. Erudicija za mene ima naročitu funkciju u pisanju, bilo mi je bitno da, recimo, nabrojim biljke koje rastu kraj jezera u Luganu, ali ne zato da bih se rasipao nekakvim znanjem, nego zato što je to važno za karakter lika. Kada biste me sada pitali da ponovim o kojim je biljkama reč, ne bih se setio nijedne.
Radnja se, najvećim delom, odigrava u zemlji koja se zove Srbija i koja je, kako kaže jedan od junaka, najsiromašnija zemlja u Evropi. Na vlasti je ekipa koja na ravne časti deli plen s mafijom. U kojoj meri vam je, kao piscu, važna sličnost onoga što pišete s realnošću?
Pa, ja sam posmatrač – dobar, nadam se – i pišem o onome što vidim i što živim. Volim da analiziram društvena i istorijska kretanja. U tom smislu, rekao bih, sve je politika. Čini mi se da je danas to gotovo jeretički reći, naime, da je sve politika, ali mene naglašeno nervira apolitički stav. Šta je politika u umetnosti, recimo? To me zanima. Ili gde počiva razlika između policy i politics, što je, između ostalog, problem jezika: u našem jeziku za te dve potpuno različite stvari imamo jednu reč – politika. Sve su to konstitutivni delovi realnosti, a ja nastojim da ih zahvatim jezikom.
Ako je sve politika, onda je i pisanje nekakva politika. Kako biste se odbranili od prigovora da umetnik mora, makar delom, da bude izvan ili iznad politike?
Ne, ja mislim da on mora da bude apsolutno u politici. Ne znam uopšte kako je moguće ne biti u politici. Naravno da postoje ljudi kojima je mešanje boje najvažnije na svetu, oni su istinski uzbuđeni slikanjem, ali sve dok umetnička priča ostaje intimna, sve dok se tiče samo vas, ona ne dobija na vrednosti. Imate beskrajno duhovite i šarmantne stvaraoce i oni me beskrajno zabavljaju – ne volim smrtno ozbiljne umetnike – čak možda pomalo i zavidim ljudima koji su u stanju da se igraju u sopstvenom ograđenom prostoru, ali ako se sve oslanja na duhovitost i šarm, ako su šarm i duhovitost ograde izvan kojih se ne izlazi, pisanje gubi smisao. Danas imamo larpurlartističke, dekorativne trendove koji kažu: što si dalje od politike to si bliže istini. Neće, međutim, biti baš da je tako. Recimo, najveće kolekcije savremene umetnosti nalaze se po bankama ili su u posedu naftnih magnata, pa je sad pitanje da li je neki naftaš iz Teksasa, zbog svoje zbirke, sofisticiraniji od, recimo, Bogoljuba Karića. Ili zašto je Roman Abramovič platio 33 miliona funti za sliku Lisjena Frojda – Frojdovog unuka i jednog od likova mog romana – što je tada, pre 10 godina, bila najveća cena za sliku živog autora? Šta stoji iza toga, šta je motiv? Strogo uzev, to s umetnošću nema veze. To je kao tržište fudbalera: nađete nekoga ko obećava, uložite u njega, a onda zarađujete na njegovim sposobnostima.
Mauricio Katelan je, svojevremeno, napravio skulpturu u javnom prostoru u vidu monumentalnog nadgrobnog spomenika na kojem su, međutim, umesto epitafa uklesani svi porazi engleske fudbalske reprezentacije. Meni je to genijalno, cinično, otrovno, čitljivo i, ako hoćete, demokratično: svako to može da pročita. I angažovano. Umetnost jeste politika.
Jedan od glavnih likova je nekada veliki novinar koji je, zarad novca, ali i zbog ličnih lomova, pristao da svoj talenat stavi u službu tabloidnog uništavanja ljudi. Iz koje realnosti je izronio taj lik?
Ja čak verujem da sam tog svog junaka ublažio u odnosu na ono što u stvarnosti imamo na delu. U realnosti je mnogo gore nego što je to prikazano u romanu. Mogu da naslutim zašto pojedinci provode u politici i po petnaestak godina (samo menjaju funkcije), ali želeo sam da ispitam koji bi to unutrašnji motivi mogli biti: zašto se, dakle, ljudi koji su imali nekakav integritet prodaju za male pare? Koja je cena koruptivnosti? Polazim od pretpostavke, možda neopravdane, da male pare mogu da se zarade i na drugačije načine, ne morate baš da budete plaćeni ubica ili plaćeni novinar. Svedoci smo toga da pojedinci promene svoje stavove za 180 stepeni. Ispisujući lik novinara i samome sebi sam želeo da objasnim motive takvih preokreta i lomova. To su šekspirovski likovi, kao Kevin Spejsi, recimo, u Kući od karata: obožavao sam tog lika, svaki trenutak njegovog zla. On se obraća direktno vama. On je Jago koji se obraća publici u pozorištu. Ali i Jago je, iako oličenje zla, fascinantan. Verovatno je slično bilo i s nacistima.
Vaša knjiga prati združeni rad političara i mafijaša i tu vezu dovodi do paroksizma. Imamo li šanse u takozvanoj realnosti da izađemo iz tog stiska?
Pa, da ne mislim tako, možda ne bih bio ovde. Pokušavam da ne dajem otrcane odgovore na ove dileme, ali ako niste pobunjeni, onda niste građanin, a ako niste građanin, onda… ako bih, recimo, emigrirao, koji god status da dobijem tamo negde – građanin ne bih bio. Bio bih gost i bila bi to, možda, udobna pozicija, ali osećao bih se glupo. Bio bih među nekim ljudima koji su se stotinama godina borili protiv svojih kraljeva, svrgavali ih, osvajali slobodu, a ti sad ubiraš plodove nečijeg truda, krvi, buna, čega li već. To mi je licemerno. Jer šta, ovde sam iznad situacije, svi ste mi gadni, nesposobni, a ja sam tako divan i zaslužujem privilegije. Hteo bih građanska prava, ali ne tako što ću se izboriti za njih, ne tako što bih i neke obaveze preuzeo na sebe…
Da li to znači da osuđujete ljude koji masovno napuštaju zemlju?
Većinu onih koje poznajem čak ni ne osuđujem, jer to nije bio njihov izbor. Hoću reći, pokušali su sve osim oružane pobune. S druge strane, da su svi ti ljudi koji su otišli iz zemlje u jednom trenutku izašli na ulice, od ovog režima ne bi ostalo ništa. Možda, u stvari, ljudi ne žele da budu građani, nego podanici. Meni je simptomatično to što sam na proteste išao sa ljudima koji mesečno zarade pet ili šest prosečnih plata, i koji sutra mogu da se presele negde gde će zarađivati još više, a ne sa onima koji jedva sklapaju kraj sa krajem. Pritom odbijam da poverujem u tezu da stepen ljudskog dostojanstva zavisi od visine primanja, jer sopstvena istorija nas uči drugačije, i ta tužna stvarnost me pomalo onespokojava.
U vašem romanu nijedan lik ne veruje ni u kakvu veliku priču, svi rade za lične interese, za novac (osim, možda, novinara koji kao da otkupljuje sopstveni proćerdani život).
To sam i hteo, opis sveta bez ideja. Ali čak i to mislim da sam ublažio, da sam smanjio količinu zla koja je prekrila stvarnost, valjda zbog toga što ni samog sebe nisam uspeo da ubedim da postoji apsolutno zlo, što mi je, priznajem, bila namera na početku. A možda je to i dobro, jer ne volim mistifikacije zla.
U redu, ali ministar Pašić, recimo, oličenje je banalnosti, banalnosti zla.
Da, ali on je sporedan lik. Mislim na ove glavne. On mi je bio potreban da povežem nekoliko ljudi, da ocrtam kontekst i stvorim atmosferu.
Jedan od nosećih likova je žena, Sena: sposobna, beskrupulozna, opasna, dvolična, upečatljiva. Da li ste od početka znali da će priča da se vrti oko nje ili se ona sama nametnula?
Ona se kroz roman, tako da kažem, osamostalila. U jednom trenutku ona je preuzela inicijativu i roman je postao senocentričan. S lakoćom sam izneo njen lik, a kada mi je kliknulo da ona može da bude unuka glavnog junaka moje prve knjige, stvari su se, naprosto, same složile, a ja sam dobio praktično beskonačan prostor za igru. Ona je, između ostalog, plod srpskih podela: dvojica deda, otac i majka koji su potpuno suprotstavljenih pozicija, a Sena je razapeta između njih. Deda je španski borac građanskog vaspitanja, otac će, pak, pristati uz Miloševićev nacionalistički režim. Sena je proizvod te rascepljenosti, ali je i dete Jugoslavije i, kao takva, ona kao da u sebi nosi protivrečnosti te ubijene zemlje. Ako se Jugoslavija raspala zato što je previše stvari vuklo na različite strane, i Senu, u istom trenutku, na različite strane razvlače različiti interesi i različite sile. Zbog svega toga što živi – dakle sve njene zablude i njene istine, dileme, duhovi prošlosti i jezivi likovi sadašnjosti – Sena počinje da razara svet oko sebe, te postaje svedok ne sopstvene smrti, već sopstvenih pogrešnih izbora i kompromisa. Nekada pravi izbore iz najboljih namera, ali oni se ipak ispostave ubilačkim. Sena je, zapravo, poput ajkule koja ni jednog trenutka ne sme da stane, nego neprestano pliva, neprestano se kreće, neprestano traga za plenom, opasna i fascinantna.
Kod vas nema pozitivnih likova. Niko nije nevin. Otkud to?
Negde na pola rukopisa bio sam stao, nisam znao kako dalje, pa nisam imao problem da ih pobijem…
… onako tarantinovski…
… da, tarantinovski, ali zarad višeg cilja. Ovo užasno zvuči, ali sve te smrti su bile u službi teksta, planirane: romanom je, zapravo, zapovedao tekst. Dakle, na samom početku romana bio sam odlučio da ću da se lečim od ovoga ovde tako što ću sve frustracije da izguram do kraja, pa šta bude.
Niste li upravo dali odgovor na jedno od ranijih pitanja: šta bi trebalo uraditi da izađemo iz pakla u kojem živimo? Potrebno je, izgleda, da se dogodi nešto baš ružno.
Da, ali ja ne želim da verujem samome sebi. Sve opcije koje nam se nude – užasne su. Neću, recimo, sebi da dozvolim da ne koristim pravo glasa, a ne znam na koji način to da uradim i da to ima bilo kakvog smisla. Sve je u nekakvoj izmaglici.
Živimo u doba laži. Zato je istina najveći ulog i pisanja i građanskog života. Kojoj biste istini dali prednost?
Meni je nekako najvažnije da prestanem da verujem u apsolutne istine i da saslušam svaki put drugu stranu. Nekada mi je mučno da slušam argumente druge strane, ali se trudim. Kada slušam polemike na stranim medijima, uživam u toj vrsti slobode iako su rasprave ponekad žestoke i ideološki i na svaki drugi način. Ali valjda to i jeste smisao. Istina nije nešto što se servira, već se do nje dolazi, osvaja se. I ne moram biti isključiv da bih do istine došao.