U devedesetoj godini života umrla je Agneš Heler, filozofkinja koja je stvorila impozantno životno delo i koja je, barem od šezdesetih godina 20. veka, uživala visok rang na međunarodnoj intelektualnoj sceni. Prva reakcija je bila: zaprepašćenje. Ona ne može da kapitulira pred smrću, njena smrt se ne može zamisliti. Svi smo situirani u svetu na taj način da se neprestano približavamo finalizaciji života, no to kao da nije važilo za nju. Njen posebni vitalizam, odveć zbunjujuća intelektualna svežina i neobična žilavost žene koja je u desetoj deceniji života, činjenica da se rugala starenju i prkosila svim pretnjama života, te večito, neprekidno zveckanje njenog brzog govora, nije samo u meni stvaralo utisak da je ona iznad ljudske krhkosti. To što je govorila da nju iscrpljenost nikada ne pogađa, eventualno može da bude pospana, te da je mišljenje s one strane zamora, nije predstavljalo izraz samomitologizacije.
I primetimo neku čudnu, takoreći mističnu, igru vode i plivanja u njenom životu. Jevrejska devojka uoči kraja II svetskog rata stoji na obali Dunava. Napeta je kao puška, ukoliko će fašisti podići pušku da je streljaju, ona će da skoči u reku, odlična je plivačica, možda je to mogućnost bekstva. Ali, slučajnost, koja zna da izigra čak i istoriju, spasava je, zapravo nekim čudom ostaje u životu. Posle toga usled traume dugo ne može da hoda u blizini reke, od nje će izbaviti revolucija 1956. godine kada je, zabrinuta za sudbinu druga s druge strane reke, pretrčala u drugi deo Budimpešte, i oslobodila se tog tereta. Plivanje je postalo njena opsesija ali i zalog vitalnosti. U devedesetim godinama, kada se vratila iz SAD u Mađarsku, tačnije podelila svoj život između Njujorka i Budimpešte, počela je da predaje u Segedinu, gde sam i ja boravio kao predavač, bili smo stanovnici istog univerzitetskog hodnika: direktor našeg odseka je revnosno nosio kupaće gaće u torbi, jer, eto, Helerova, ta međunarodna zvezda je poručila da je osim opere u Segedinu zainteresovana za plivanje u Tisi, te da traži nekoga ko će joj pokazati staze za plivanje. Zaista, u to vreme se pročulo da je postala naslednica katedre čuvene Hane Arent u Njujorku. Prošle nedelje je Agneš Heler na potpuno misteriozan način nestala u talasima jezera Balatona, šturi zvanični izveštaji i ne daju više informacija.
Ona je živela nešto više od sedamdeset godina u prošlom veku, i nešto manje od dve decenije u tekućem, zapravo preživela je obrte krvave istorije regiona. Ova istorija se zapravo na neki način i zgušnjava u njenoj ličnosti. Određujući aspekti su poznati: Aušvic, mađarski realni socijalizam komandovan od sovjetskog carstva, 1956, 1968, te rasap socijalizma, kao i uobličavanje nekakvog post-socijalističkog kapitalizma. Da bi se oslobodila od pritiska vlasti u gulaš-socijalizmu Janoša Kadara, i dakako da bi slobodno disala, Helerova će u drugoj polovini sedamdesetih istupiti iz konsolidovanog sveta kadarizma. Postaje predavač u Australiji i u Brazilu, živi život nomadskog međunarodnog akademskog intelektualca. Piše knjige, publikuje u stranim časopisima, ima učenike, najzad, o njoj će se pisati i monografije. Mađarske vlasti je inače rado puštaju iz zemlje: samo da govorljiva filozofkinja ne uskovitlava političku prašinu kod kuće.
Kada sam počeo da upoznajem disidentski svet Budimpešte, ona je već otišla u inostranstvo, i postala je odsutni subjekat alternativne javnosti real-socijalizma. Ocene o njoj su bile protivrečne u okviru nastajajuće mađarske opozicije koja se vezivala za emancipatorsku ulogu civilnog društva sa ciljem da se razori gvozdeni kavez vlasti. Helerova je imala značajne i lojalne mađarske učenike koji su je poštovali i u njenom odsustvu, no bilo je i izraza nipodaštavanja u odnosu na nju, kroz tvrdnje da pati od hroničnog deficita u pogledu dijagnoze stvarnosti. Neki su birokratski računali koliko je grešaka pravila u teorijskim radovima, koliko puta se našla na pogrešnim stazama: kao da su neke moguće greške ikada mogle da diskredituju njenu živahnu, neprestano vibrirajuću i najzad nadasve originalnu refleksivnost koja je ostala njena karakteristika do kraja života!
To što Agneš Heler povezuju s Đerđom Lukačem, velikim predstavnikom marksizma, ili kako se nekad govorilo filozofikacije marksizma, jeste izvor za orijentaciju, ali i za mnoge zablude. Naime, odgovara stvarnosti da je njeno intelektualno sazrevanje neodvojivo od pedagoške delatnosti pisca čuvene knjige Istorija i klasna svest. Štaviše, pozni Lukač je nalazio za shodno da bude mentor za poletnu filozofkinju koja je tražila afirmaciju na međunarodnom terenu. Helerova se među različitim teoretičarima oko Lukača, koji su inače zajedno predstavljali tzv. Budimpeštansku školu, izdvajala na osnovu toga što je veoma rano pokazivala ambiciju u odnosu na razvijanje sistematskog mišljenja. Naravno, današnjoj je Mađarskoj Lukač pre svega teret, ali njegova zvezda još uvek sija u inostranstvu. No, krivotvorenje počinje onog trenutka kada se nastup Helerove tumači kao parafraza ionako zabludelog intelektualnog oca, odnosno, Lukača. Nije to bilo davno kada je jedan predstavnik mađarske vlade izjavio da je kritički raspoložena Helerova još uvek stara i bigotna komunistkinja.
Na nju vešati odijum komunizma: kakve li tragikomedije! Bila je ona, doduše kratkotrajno, dodirnuta boljševizmom i njeni zlonamerni tumači uvek pronalaze njenu denuncijatorsku knjigu iz pedesetih godina o desničarskom piscu koji je inače rođen u Subotici, naime o Dežeu Kostolanjiju. No iz toga se ne mogu izvlačiti nikakve dalekosežne pouke. Ono što je bitnije, Helerova, kao i mnogi drugi u šezdesetim godinama, veruje da se marksizam može izbaviti iz ćorsokaka, da su sazreli uslovi prevrednovanja ideološkog marksizma koji se servira na pokretnoj traci. Njena posebna intelektualna produktivnost, kao i agilnost, predodređuju je za misionarsko samorazumevanje: to se tumačilo kao renesansa marksizma koja je obećavala povraćaj protraćenih kritičkih impulsa.
I Helerova je mnogo toga tematizovala u domenu i pod zastavom pomenute renesanse. Ali, pogledaju li se obazrivo njeni učinci, brzo nestaje mit o komunističkoj/marksističkoj Agneš Heler koja je tobože posle pada socijalizma oportunistički postala liberal. Uvek se ona pozivala na Marksa, čak ni u poslednjim decenijama nije mislila da je Nemac crknuti pas, ali je pisac Kapitala bio tek jedan od njenih junaka. Nadalje, procenjuje li se ozbiljno njeno delo, tada dobijamo sliku o filozofkinji koja je nekad upriličavala određenu vrstu „marksizma“, ali koja u stvari nije sledila metodu Marksa, te koja je jedva napisala i jedno delo koje bi se bez dodatnog objašnjenja moglo kvalifikovati kao „marksističko“. Danas bi to trebalo da bude jasno svima onima koji čitaju njene misli o liberalnoj demokratiji kao jedinom preostalom okviru za navigaciju u nesigurnom okeanu istorije. Nije to nastalo preko noći, njeno mišljenje se razvijalo, ali je uvek sintetizovalo različite orijentacije.
U zamišljenoj knjizi jedno poglavlje bi se bavilo oblicima njenog prisustva u Jugoslaviji. Ovde, tačnije na Korčuli, ona potpisuje protestno pismo protiv sovjetske invazije na Čehoslovačku, ona je član međunarodne redakcije „Praxisa“, nje se sećaju čitaoci različitih časopisa („Marksizam u svetu“, itd.), kao što je se, između ostalog, sećaju čitaoci njenih prevedenih knjiga.
Oko nje su uvek sevale varnice, znala je da izaziva. Recimo, sa velikom pažnjom sam pratio njeno kasno i suptilno rvanje sa religijom, naročito sa jevrejskom religijom, ali njene apologije u odnosu na nacionalnu politiku države Izraela me nisu ubedile. Znala je, uprkos upozorenjima prijatelja, da se meša u „prljavu praksu“ mađarske politike, davajući problematične sugestije, zaboravljajući na njen status intelektualca sa međunarodnom reputacijom.
Jedan od njenih poslednjih gestova je laudacija za rođendan drugog doajena socijalne teorije, njenog poznanika Jirgena Habermasa, koji upravo ima devedeset godina. Simbolično, zar ne?
