Autobiografska uspomena o ocu – bukvalna je odrednica romana Sećanje na ljubav Jicaka Bar Josefa, jednog od devet romana ovog izraelskog pisca, u kome pričom o porodici govori o uporištima identiteta, o onome što nas gradi, i o prtljagu s kojim se krećemo kroz život. Sećanje na ljubav je u prevodu sa hebrejskog Dušice Stojanović Čvorić nedavno objavila izdavačka kuća Clio.
„VREME„: Kaže se da umetnost čuva sećanja od zaborava. Da li se slažete?
JICAK BAR JOSEF: Teško mi je da govorim o umetnosti i o sećanjima kao o različitim stvarima. Nema umetnosti bez sećanja. Umetnost je sadašnji trenutak, trenutak kada sedate za svoj sto i počinjete da pišete. Tad sećanja postaju sadašnji trenutak. Tako da je kada sam nakon očeve sahrane seo za sto, prošlost bila sadašnjost. Prošlost je ulegnuće na dnu vrča. Kada sam počeo da pišem, izvrnuo sam taj vrč i sećanja su počela da plutaju poput zlatne pokorice koja se uhvati na mleku.
Od početka je postojala borba između sećanja koja naviru iz detinjstva a koja su i danas jasna, i svesti koju danas imam. Svest često nosi u sebi nešto osuđujuće, želju odraslog da oceni svoju prošlost. Sećanja su u toj borbi prevagnula, a intervencija, sud koji bi dolazio iz mog sadašnjeg stava pokleknuo je. Zato su sećanja ta koja vode priču.
Sećanje na ljubav je pre svega roman o ocu. Na početku ukazuje se kao gigantska, mitska figura. Šta je vaš otac, inače znameniti pisac Jošua Bar Josef, bio za vas?
Glavni junak romana jeste moj otac, a tako je bilo i u životu. Nisam ništa izmišljao u knjizi, sve je sačuvano, kao da sam prepisao dnevnik iz detinjstva. Imao sam 43 godine kada mi je umro otac, a samo 11 kada je umrla majka. Kada je ona umrla, nisam bio u stanju da to svesno doživim, čuvao sam je na nekom skrivenom mestu, u posebnoj ćeliji, i to tako dobro da godinama nakon njene smrti ni sam nisam mogao da dođem do nje. Pisanje knjige bilo je nalaženje tajnih vrata do tog mesta.
Otac me napustio kad sam se rodio i otišao da živi sa drugom ženom. Dolazio je ponekad, kupovao mi sladoled, vodio na igralište. Plakao sam kad bi me vratio kući, majci. A ona, koja je i sama silno tugovala za njim, morala je da me teši. I, odjednom, on se vratio. Zauvek. Imao sam skoro šest godina. To je bilo veliko iznenađenje. Pao sam u njegovo naručje kao kad žedni u pustinji pohrli ka flaši sa vodom koja je upravo pala sa neba. Bio sam očajnički gladan očevog prisustva. Deca iz komšiluka su mi se rugala i vikala: ti nemaš oca! I odjednom, otac se vratio. Bio je tu. I to kakav otac! Slavan, veoma harizmatičan, zabavan, sa urednom bradom, sjajnom ćelom, pun viceva i ogromne žudnje za životom. I, desilo mi se ono što se desi čoveku koji se prejede nakon dugog posta: majka je prešla u senku, a otac je postao mitska, gigantska figura. Dotad dete bez oca, sada sam imao nekog ko me hrani, štiti, uči me da vredim. Važeća dimenzija je bila: naš otac, naš kralj. Božanska dimenzija. Zato, kada mi je njegova žena javila da je umro, doživeo sam kolaps. Odjednom sam bio sam, iako sam tada i sam bio otac troje dece. Ova knjiga mi je pomogla, srećom, da se ponovo suočim sa životom.
Neophodan deo vaše priče je i jevrejski folklor.
Naravno. Moji roditelji dolaze iz religioznih porodica. Živeli su u Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji i pre 300 godina došli su u Izrael. Nastanili su se u četiri sveta grada: Safedu, Jerusalimu, Tiberiasu i Hebronu. U Izrael su došli iz religioznih razloga: da žive, mole se, izučavaju Toru u Svetoj zemlji. Da moj otac nije napustio moju majku, ja bih danas verovatno bio religiozan. Moja majka je ostala posvećeno religiozna, kao i njeni roditelji. Kad sam bio kod roditelja moje majke, redovno sam išao u sinagogu, nosio kipu na glavi i postajao religiozan. Kada bih se vratio kući, vodio bih sekularan život sa ocem. Kao magija, kao menjanje kostima. Jedan dan religiozan, drugi dan sekularan. Izabrao sam sekularni svet, ali je religija svakako deo mene. Molitve su prisutne u mojim knjigama koliko i svakodnevni izraelski govor.
Jezik je neobično važan u ovoj priči, on poziva da čujete ono iza njega.
Svako jezičko iskustvo je drugačije. Ne mogu da znam koliko je od mog jezika ostalo u prevodu. Jezik sećanja koji koristim govori o kafeterijama, bioskopima koji više ne postoje, o svetu koji više ne postoji. U pisanju se trudim da govorim jednostavno. Jezik je dovoljno bogat ako znaš da ga koristiš. Kao dobra kaša pripremljena od svežih i ukusnih namirnica.
Da li postoji posebna relikvija iz vašeg detinjstva koja vas vodi kroz život?
Strah od napuštanja i želju za ljubavlju i prihvatanjem nosim sa sobom od detinjstva. Osećao sam se izdanim i od oca koji me je ostavio kad sam se rodio i od majke kad je umrla. Kao što je očev dolazak bio iznenađenje, tako je bilo i sa smrću majke. Iako je bila bolesna, nisam shvatao da će umreti. Ona se ponašala neustrašivo, zato se nisam bojao da će umreti. Video sam sebe kako ceo život idem u apoteku po njene lekove. Otac je umro u osamdesetoj, pa ipak to jeste bilo iznenađenje. Posle majčine smrti još jedno iznenađenje: otac mi je pokazao posvećenost i ljubav. Naša snažna veza razvila se nakon majčine smrti.
Vaš doživljaj ljubavi u protoku vremena? Zašto je vašem junaku važno da zna da njegov otac voli njegovu majku?
Ljubav je reč koju nisam često čuo u detinjstvu. Moji sestra i brat su govorili da me je majka izuzetno volela. A ona nikad nije izgovorila „volim te“. Ne sećam se da me je ljubila. Bila je to drugačija generacija. Zato kada danas čujem roditelje kako deci govore „volim te“, osetim se srećno i tužno u isti mah. Kao da gledam egzotičnu životinju u zoološkom vrtu. Valjda se zato uvek iznenadim kada ugledam vez koji je majka izvezla ocu pre venčanja. To je Suvenir ljubavi. Za mene, to je dokaz da ga je volela. Oduvek njihov odnos vidim kao jednosmeran – ona je volela njega. Da li je on voleo nju? Da li sam ja sposoban da volim?
Kao odraslom čoveku, čini mi se da ljubav nije imala važno mesto u životu mog oca. Zato ju je tako lako napustio, zato nije mogao dugo da živi sa ženama. Opet, kada ne osuđujem, mislim: voleo je, ali je nešto pošlo naopako. Njegova želja za slavom, želja da napravi nešto novo u novom svetu, sve je to bilo drugačije od majčinog sveta i on je otišao. No, ljubav je pobedila i on joj se vratio. Tako sebe tešim. Zato mi je bilo važno da čujem da ju je voleo. Nekad verujem u to, nekad ne. Uvek postoji prostor za oproštaj.
