Nakon pisanja velikog broja medija povodom sukoba na liniji Filmski centar Srbije – ekipa filma „Mezimica“, Ministarstvo kulture donelo je odluku da poništi, možda i konkurs. Zbog ove odluke, ekipa filma „Pored nas“, na čelu sa rediteljem Stevanom Filipovićem, privremeno, a možda i trajno, ostala je bez sredstava za snimanje. Tim povodom, Filipović i ekipa filma napisali su otvoreno pismo koje je osim medijima, upućeno na adrese Filmskog centra, Upravnog odbora ove institucije i Ministarstva kulture. O razlozima za ovaj potez, Stevan Filipović u razgovoru za „Vreme“ kaže da je direktan povod bio agresivna medijska kampanja koju su vodili „gubitnici konkursa Filmskog centra Srbije (FCS) za sufinansiranje repertoarskog filma – Dimitrije Vojnov, Bojana Maljević i, u izvesnoj meri, Milan Todorović – sa ciljem da izvrše pritisak na FCS, Upravni odbor te institucije, kao i Ministarstvo kulture, i pokušaji da se odluka komisije o dodeli sredstava preokrene nasilnim putem“. „Za sad je to rezultiralo pomalo nejasno sročenom odlukom Ministarstva kulture i informisanja (MKI) da poništi, tačnije, vrati na ponovno odlučivanje odluku komisije na konkursu na kojem smo, između ostalog, i mi dobitnici, za film koji pominjete“, kaže Filipović i nastavlja: „Posle 14 godina ignorisanja od strane komisija u FCS, posle skoro 200.000 gledalaca mojih filmova u bioskopima, miliona na televiziji i internetu, i brojnih nagrada, koje uključuju Zlatnu arenu u Puli za film „Pored mene“, čiji je „Pored nas“ nastavak. Dok je trajao žalbeni postupak, mi se nismo javno oglašavali, međutim, gubitnici konkursa su sve vreme zloupotrebljavali javni prostor u cilju ostvarivanja svojih interesa. Agresivno i tabloidno, ne birajući sredstva.“
„VREME„: U pismu kažete da je poništavanje, odnosno odluka o ponavljanju konkursa rezultat samopromocije i medijske kampanje Dimitrija Vojnova zbog problema sa njegovim filmom „Mezimica„. Šta tačno zamerate Vojnovu?
STEVAN FILIPOVIĆ: Smatram da su bile u pitanju dve kampanje, vođene, po mom mišljenju, sa istim ciljem. Ako se sećate, Dimitrije Vojnov je posle objavljivanja rezultata konkursa izašao u javnost sa bombastičnim (i sasvim nedokazivim) izjavama da je razlog njegovog neuspeha „politička diskriminacija filma zbog anti-NATO narativa“, kao i da je komisija dala pare „lažovima“. Paralelno sa ovim, Vojnov je u javnost plasirao podjednako „eksplozivnu“ izjavu kako je film „Mezimica“, na kome je radio kao scenarista, „zabranjen“ navodno zbog „odozgo“ percipiranih „antisrpskih“ elemenata tekstu. Gotovo da nema medija koji ove dve vesti nije objavio, bez ikakve kritičke analize. Obe kampanje imale su isti cilj – pozicioniranje Vojnova kao žrtve i borca za pravdu, i difamaciju Filmskog centra, članova komisije koja je donela odluku i članova UO FCS.
Naravno, nije moguće dokazati da je odluka o ponavljanju konkursa na bilo koji način „isforsirana“ medijskom ofanzivom Vojnova, ali gledajte – ako mesecima slušamo u javnosti i na društvenim mrežama gubitnika konkursa kako je trenutna garnitura koja vodi FCS „kompromitovana“, kako su „lažovi“, kako „zabranjuju filmove“, kako je komisija „nekompetentna“, kako imaju političke predrasude, kako su producent dobitnik i članica komisije u „seksi sprezi“ i slične gadosti, mislite da nije moguće da neka, čak normalna reakcija osobe u Ministarstvu, kojoj je dopalo da se bavi ovim slučajem, bude: „Pa, dobro, vidiš da je tamo neki haos, možda nam je najlakše i najčistije da mi to sve lepo poništimo“? Iako zapravo haosa nema, nego je iluzija o tome kreirana tvrdnjama Vojnova, Bojana Maljević i ostalih.
Među medijima koji su izveštavali o slučaju „Mezimice“ bilo je i „Vreme„. Gde mislite da su mediji pogrešili u ovom konkretnom slučaju?
Mislim da je većina medija čitala vest u pogrešnom ključu, što je Vojnov lako mogao i da predvidi da će se desiti, pa je situaciju spretno zloupotrebio. Mislim da je trenutna vlast uspela u svojoj nameri da do kraja banalizuje javnu scenu i da sve relacije svede na crno-belo. Mediji koji su nezavisni i kritički se odnose prema vlasti nisu gledali podtekst, istraživali i postavljali pitanja, već su „na keca“ kupili spin o cenzuri. Ne mogu previše da im zamerim – nije da se ne dešava svuda oko nas. Ali, mislim da je jako opasno kad najozbiljniji mediji spuste gard na ovaj način, onda ostaju otvoreni za zloupotrebe. Ne smemo da dozvolimo da se javni prostor banalizuje.
Niko od novinara nije napisao vest „Dimitrije Vojnov je tražio od FCS da obustavi finansiranje filma ‘Mezimica’ zbog promena u scenariju koje je bez njegovog znanja sproveo reditelj, zbog navodnih pritisaka „odozgo“, pa je zatim prihvatio te promene, pa se onda predomislio, dok producent Svetozar Cvetković nije, po sopstvenim rečima, svojevoljno raskinuo ugovor sa FCS, jer glumac Biković nije mogao da ispoštuje rokove“. Ne zvuči baš atraktivno, zar ne? Daleko bolje zvuči „vlast zabranjuje filmove!“ ili „Vlast zabranjuje filmove?“ ili poređenje sa „crnim talasom“. Pa čak i kad naslov nije istina, ili makar niko sem producenta Cvetkovića ne može da potvrdi da li je istina, a on tvrdi da nije. Ja stvarno ne znam i ne mogu da tvrdim da li je bilo nekakvih pritisaka, straha, autocenzure ili je Cvetkovićeva priča tačna, ali poenta je da ne može da zna ni Vojnov. Inače, druga manipulacija Vojnova koja je glat prošla, manje njegovom, više zaslugom medija, jeste da film „Mezimica“ uopšte ima bilo kakav dubok politički kontekst. Čovek bi pomislio da je u pitanju Žilnik, Oliver Stoun ili Kosta Gavras, pa ih neko zabranjuje. A Vojnov je stavio scenario na Fejsbuk, možete ga daunlodovati i pročitati – u pitanju je klasični žanrovski triler, i reći da u njemu ima ozbiljne politike bilo bi kao da kažete da su Transformersi 1 dubokoumna kritika Bušove administracije.
Međutim, podtekst u obe ove manipulacije je isti i tu je njegova kampanja bila uspešna – ogroman broj ljudi je stvari uzeo zdravo za gotovo, crno-belo, njega shvatio kao „žrtvu vlasti“, a „ljude koji zabranjuju filmove“ naravno, kao zle i korumpirane. Gle čuda, isti ljudi su doneli odluku kojom je on duboko nezadovoljan i koju pokušava da preokrene. Malo medijske satanizacije bez pokrića ne može da mu odmogne.
Ovo je bio prvi put da vi kao autor dobijete sredstva od FCS. Koje su sada posledice po sudbinu filma „Pored nas„?
Mi trpimo posledice već mesecima jer smo dobitnici samo na papiru, a sad više ni to. Ne možemo da raspolažemo sredstvima, ne možemo da potpisujemo ugovore sa saradnicima, ne možemo da učestvujemo na stranim konkursima, ne možemo da ulazimo u pripreme, a projektovani početak snimanja se bliži. Ovom odlukom MKI stvari su se dodatno iskomplikovale.
Međutim, kad pričamo o ovoj blokadi, mislim da je tu važno odvojiti pravo žalbe, koje svi gubitnici konkursa imaju, i medijsku kampanju pritiska. Nemamo pravo da se bunimo što su gubitnici podneli žalbu FCS i Ministarstvu, niko ne spori Vojnovu ili Bojani Maljević pravo da to rade, i tu bismo svakako bili dužni da čekamo da isteknu svi zakonom predviđeni rokovi za rešavanje prigovora. Ali kada ta zvanična žalba nije prvi korak, već do nje dođe nakon „pripremljenog terena“ medijske diskreditacije, uvreda i pritisaka, mislim da nije u pitanju ista stvar.
Ni vi ni Vojnov ne krijete svoje političke stavove od javnosti. Međutim, po vašem mišljenju, koliko je priča sa čitavim konkursom politička a koliko politizovana?
Istina, ne krijemo stavove, ali ja nisam išao na Srbin.info ili na nspm.rs ili na Radikalske talase, ili šta već Vojnov smatra medijima koji su u saglasju sa njegovim političkim stavovima (zaista nagađam), pa se žalio na probleme koji me muče. Smatrao bih to nemoralnim. S druge strane, Vojnov očigledno nema problem da mesecima vodi kampanju protiv filma „Teret“ Ognjena Glavonića (koji se bavi likvidacijom albanskih civila zakopanih u Batajnici), da ga naziva „antisrpskim“ (inače, etiketa koju više od decenije lepi filmovima političkih neistomišljenika u kinematografiji, uključujući „Šišanje“ čiji je koscenarista), da govori da je „snimljen novcem država koje finansiraju terorizam“ (misli na filmske centre Irana i Katara), a da onda bukvalno ode na Al Džaziru Balkans (čije je sedište – u Kataru!), i tvrdi kako mu je „film zabranjen“ i da je žrtva ljudi kojima smetaju „antisrpski elementi“. Isto, u manje ekstremno licemernom obliku, važi za njegove nastupe na N1, u „Danasu“ ili „Vremenu“, o kojima često govori vrlo negativno, ali mu ne smeta da ih upotrebi kad misli da od njih može da ima koristi.
Pa vi recite – koliko je politike, a koliko politizacije u ovome?
U otvorenom pismu spominjete konfuziju koju je čitava situacija izazvala u javnosti, sa sve uvođenjem kvalifikacija „antisrpski„, „anti–NATO„, itd. Kako sada razlučiti i raspetljati šta se zapravo dogodilo?
Kao što rekoh, termin je „antisrpski“ Vojnov odavno preneo iz domena Šešeljeve političke retorike na teren filmske kritike. Tako je „Turneja“ Gorana Markovića „prilično antisrpski, što je očekivano“, a autor „lopov i džukela“. „Dobra žena“ Mirjane Karanović (čiji sam koscenarista) mu je „podžanr antisrpskog filma – tzv. cinkaroški film – čiji je cilj da se pokaže sveobuhvatni užas srpskog društva“. YUCOM je „izdajnička i antisrpska organizacija“. Meni na Tviteru piše da bi bilo lepo da po glumici Tamari Krcunović, mojoj prijateljici i saradnici, „sad povraća tip uvijen u zastavu“, jer je ona „povraćala po srpskoj zastavi“ u predstavi Olivera Frljića. I tako dalje. Dakle, nije teško raspleti šta se zapravo dogodilo, potreban vam je samo google search i malo slobodnog vremena. Tvrdnja Vojnova da su članovi komisije diskriminisali njegov film koji „prikazuje život u budućnosti pod NATO okupacijom Srbije“, naravno, nije ušla u tekst zvaničnih žalbi koje su podnete, jer bi to valjda podrazumevalo da dokazuje da su Jugoslav Pantelić ili Nikolina Zečević nekakvi NATO lobisti, što je apsurdno i neistinito do srži.
Mislim da Vojnov sve ovo zna i da očigledno uživa u igri. Konfuzija je za sad radila isključivo u njegovu korist i otvorila mu vrata u medijima koji su do sad bili skeptični prema njemu.
Takođe, kažete da iza vas ne stoji niko i da ste zbog toga prepoznati kao „lak plen„. U kom smislu vidite sebe kao lak plen?
Mislim da činjenica da 14 godina nisam dobio novac od FCS na nekom od glavnih konkursa, već samo neuporedivo manja sredstva za postprodukciju (koja praktično moraju da daju svim filmovima koji dođu do te faze), najbolje govori o tome zašto smo lak plen. Nismo interesima povezani sa „igračima“ u svetu filma, poprilični smo autsajderi, pa jako teško dolazimo na red, čak i kad su iza nas tako impresivni rezultati poput „Šejtana“, „Šišanja“ ili filma „Pored mene“. Druga stvar, mnogi filmovi koje sam radio eksplicitno se bave gorućim političkim temama, na način koji baš ne pomaže u stvaranju prijatelja u konformističkim sredinama. Sad smo imali sreće jer je FCS zaista evoluirao u pozitivnom smislu za vakta direktora Bobana Jevtića, u smislu uvođenja nekakvog reda, otklona od politike, transparentnosti i poštovanja procedura i zakona, plus je komisija koja je odlučivala o raspodeli sredstava prepoznala te prethodne uspehe i potencijal i vrednost scenarija za „Pored nas“.
Vojnov je iz toga shvatio da neće biti puno kolega koji bi se „polomili“ da stanu u našu zaštitu i pokušao, u siledžijskom i tabloidiziranom društvu, na silu da preokrene odluku komisije.
Rekli ste da postoje šanse da na ponovljenom konkursu film „Pored nas“ ne dobije sredstva. Šta vam je rezervni plan ako se to dogodi? Hoćete li se i vi žaliti na cenzuru ili ćete skupiti novac na druge načine?
Nažalost, ovog puta ne postoji rezervni plan. Od „Šejtanovog ratnika“ do „Pored mene“ smo se krpili, žrtvovali svoje honorare, dovodili producenta u situaciju da investira privatna sredstva i pada do ivice bankrota, ali smo nekako uspevali da snimimo te filmove. Dalje forsiranje tog metoda bilo bi duboko nepravedno prema svim divnim članovima ekipe, iza i ispred kamere, sa kojima smo zajedno došli do ove tačke, u krajnoj liniji prema producentu Branislavu Jeviću, bez čijeg ulaženja u rizik tih filmova ne bi ni bilo. Ovo ne bi trebalo da nam bude bizarni hobi, već primarna profesija od koje moramo bar nekako da živimo. „Pored nas“ je, jednostavno, suviše skup i komplikovan projekat da bi se realizovao bez sredstava sa konkursa (što, uostalom, važi za 90% evropskih filmova).
Tako da – borićemo se za prava koja pokušavaju da nam oduzmu. Videćemo da li ćemo uspeti u tome, ali, ono što je sigurno – nećemo se za ta prava boriti medijskim nasiljem, lažima, spinovima, vređanjem, etiketiranjem ili omalovažavanjem kolega.
